Слободан Самарџић: Бити без Косова значи бити без сопствене историје

Као што свака река има свој извор тако и сваки народ или држава има свој извор. За Србију то је Косово и Метохија. И док је тог извора, биће и историјског тока у животу српског народа и државе

Слободан Самарџић (Фото: Прес центар УНС-а)

Оно што следи јесу моји одговори на три питања која ми је поставила редакција сајта „Глас младих“. Одговоре је објавила 8. априла на свом сајту. Иста питања била су постављена једном броју српских интелектуалаца.

Шта је за Вас Косово и Метохија?

Као што свака река има свој извор тако и сваки народ или држава има свој извор. За Србију то је Косово и Метохија. И док је тог извора, биће и историјског тока у животу српског народа и државе. Када би тај извор наше историје, културе и државности пресахао, не значи да би Срби и Србија нестали, али извесно значи да би престали да буду историјски ток а постали непокретна бара, у најбољем случају мало језеро са перспективом исушења. Наша историја показује да је ова истина индиферентна према конкретном положају Косова и Метохије, према питању да ли је оно у саставу државе Србије или је окупирано. Ако ћемо право, већи део његове историје прошао је, и сада пролази, кроз режим окупације. Али није случајно да је током вековне турске окупације створен косовски мит. Када је српска државност била обновљена почетком деветнаестог века, очи устаника, народа и државника биле су упрте у правцу Косова, тог вечног животног врела Срба и Србије. Век после ослободилачких устанака оно је било слободно, а то значи у саставу Србије.

Да ли Србија може наставити историјски пут без Космета у њеном саставу?

Историјски је јасно да Космет није увек био у саставу Србије. Али, такво стање увек је био производ више силе којој се народ и држава нису могли одупрети: турско запоседање, аустријска и бугарска окупација, немачка окупација, војна агресија НАТО савеза и албанска сецесија. Срби, дакле, нису предавали Косово нити га признавали као део туђе државе, већ су стоички подносили вишу силу, гајили своје колективно сећање и чекали прилику да га поврате. То је историјска вертикала српског политичког става о Косову и Метохији, али са данашњом другачијом епизодом. Први пут за девет векова постојања српске државе актуелни владари су спремни да признају насилно отцепљено Косово као историјски свршену ствар. И сада могу директније да одговорим на питање: какав би то био историјски пут без Косова? Без Косова значи без сопствене историје. Јер, на Косово се мислило увек када су се земља и народ ослобађали иако то најчешће није било само Косово. Оно је напросто наша велика историјска метафора; културе, неимарства, сликарства, духовног живота, јунаштва и свакојаког подвижништва, државништва, задужбинарства, жртвовања – свега што живот једног народа чини богатим. Зар се свега тога морамо одрећи да бисмо „наставили историјски пут без Косова“. У крајњој линији, ко нас на то тера? Да ли тзв. страни фактор? Па тек је он константна у нашој историји која је умела да очува значај и значење Косова. Данас се не ради о „страним фактору“ као највећој претњи, него о владајућој политичкој класи у Србији и уским слојевима социјалних бенефитора који изгледа заиста могу „да наставе историјски пут без Косова“. За њих је битно заборавити све како би се што лакше улили у безличну глобалистичку магму. Лично ме не интересују ни они ни тај њихов пут.

Зашто је српском народу потребан косовски мит у будућности?

Нема великог народа, без обзира на његову бројну и просторну величину, без својственог народног мита. Ако он још прође кроз аутентичну уметничку обраду – у поезији и прози, музици и сликарству, архитектури и неимарству – и то траје вековима, онда имамо посла са националним културним наслеђем прве класе. Историја је хтела  да су архетипови овог српског историјског наслеђа најбројнији и најгушћи на Косову и Метохији. И управо на овом простору обнавља се дан- дањи историјска митска драма најстаријих живих цркава и манастира и културних споменика српског народа. Руше се и пале као у турско време, обнављају се и граде као после сваке варварске стихије. И без таквог данашњег искуства косовски мит био би живо присутан у српској колективној свести, а данас свако може да види да се на врло искуствен начин он враћа и обогаћује. За српски народ тај мит је аутентична спона између прошлости, садашњости и будућности.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 9. 4. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Molim vas prestanite vise sa tim da SRBija ima mit…To jednostavno nije istina jer SRBiJA ima ISTINU,korene, ima istoriju, ima pismo, jezik i pesmu. SRBiJA ima ZAVET kojeg se ne odricemo ni za sta i ni za koga a taj ZAVET je Kosovo ISTINA SRBi JA. I nisu danas svi SRB koji to ime nose, na zalost vecina samo sluzi za svrhe sotone. Istinski SRB ne povredjuje ZAKON ZAVETA, po svaku cenu svojim razumom, dobrotom, odgovornoscu i samiloscu, oprostom i zahvalnoscu, cuva dar milosti bozije, Kosovo je nas ZAVET, NASA ISTINA to nije nikakav mit i nema toga osim BOGA ko moze reci ili ciniti drugacije. SVI koji su se na bilo koji nacin ogresili o nasu svetinju placaju ceh , ne zelim znati kako ali nek ih vidi BOG a vidi ih sve vise. HVALA….Volim te…I neka bude

    Свиђа ми се

  2. Ја нисам Србин (ћирилица је остала од расправе о хокеју на неком руском сајту), ја сам из оног другог дела реченице у уставу да је Србија држава српског народа и свих њених грађана, дакле грађанин Србије и из те перспективе размишљам о КиМ, а не из митско-историјско-идентитетске.Зато се позивам на право и политику, на међународно право, а никада на мит, историју и најпримитивнији појам идентитета, као наслеђа које се схвата као неизбежна детерминисаност прошлошћу, па у свом највулгарнијем облику завршава као расправа о томе чија ДНК је најстарија.Историја се у једном периоду Европе јавила као извор и легитимација садашњости, међутим ни за либерализам и његов индивидуализам, ни за комунизам и његову легитимацију садашњости будућношћу комунистичке утопије, историја није имала одлучујући значај за садашњост, осим у њеном превазилажењу кроз ширење индивидуалних слобода или успостављање комунистичког друштва као краја до тада познате историје.Дакле обе идеологије у историји виде само нешто што бива превазиђено, прошло и што само из себе не може више бити извор никаквог „историјског права“ нити може ограничавати апсолутну слободу садашњег као извора политичког чија је једина граница право.Отуда и теза о крају историје, као крају две супротстављене идеологије окончања исте, као и идеја да се судским процесима, дакле правом, окончавају историјски спорови.Коначно, чак и овај појам примитивни појам „идентитета“ захтева политику, као „културну политику“, а правно признање схвата као коначно одрицање од КиМ, чиме несвесно признаје доминацију политике (садашњости) над историјом у погледу идентитетског.Зато је за очувење КиМ много значајније да појединац, као појединац, а не припадник колективитета попут српског народа, православних верника…, схвати да је одбрана КиМ одбрана његове појединачне слободе, а не колективног идентитета, српства или православља.Тиме је мобилизациони капацитет већи, јер се обухватају сви грађани као грађани, а не као Срби или православци, и избегава се да се иза колективистичко-идентитетске матрице поново сакрије неправна олигархијска власт, јер је иста већ послужила за продужетак власти комуниста Слобе, Мила и Моме, као и за стварање нових колективистичко-идентитетских матрица, попут монтенегринске иза које се опет крије неправна олигархијска власт бишег комунисте, бившег милошевићевца Мила.Неће нас хомогенизовати неки колективистички принцип, већ индивидуалистички, принцип правне државе.Управо је Србија пример да слобода-од не може дуго да се одржи без слободе-за, без правне држава у којој је право изнад политике, и да на крају та супротност доведе до самоокупације, до предаје грађана државе страначким олигархијама на вољу, а које, из својих интереса, могу служити и вољи споља.

    Свиђа ми се

  3. Primer samookupacije je Sovjetska Rusija.Rascep izmedju unutrasnje slobode-za i spoljasnje slobode-od, koji se ne moze vremenski beskonacno prikrivati i kad-tad dovodi do unutrasnjeg sukoba otvarajuci drzavu za strani uticaj, u jednom trenutku doveo do dolaska na vlast grupe bez nacionalnog identiteta koja zastupa internacionalnu ideologiju i koja drzavu vidi samo kao sredstvo za ostvarenje te ideologije (kad se drzava pretvori od cilja u sredstvo za nesto drugo, bilo ideoloske ciljeve npr. jugoslovenstva ili komunizma, ili u sredstvo licnih interesa posednika vlasti, ona uvek postaje posed nosioca tih interesa, oligarhijska drzava ).Posledica toga je da je imperijalna Rusija najvece teritorijalne gubitke dozivela upravo od strane SSSR-a, ukljucujuci i otimanje Krima.Slicno je bilo i sa Srbijom u SFRJ kojoj su teritorijalnom organizacijom ponistene pobede iz ratova 1912-1918 stvaranjem SR Makedonije, SAP KiM i SAP Vojvodine i pocela proizvodnja identiteta makedonstva, kosovarstva i vojvodjanstva.I u slucaju SSSR-a i u slucaju SFRJ vlast je prepoznavana kao vlastita iako nije proizilazila iz slobodne volje naroda niti joj je bila podredjena.U slicnoj situaciji je i danasnja Srbija, samo goroj, jer postoje izbori koji deluju kao da vlasti daju demokratski legitimitet.Medjutim, upravo rascep izmedju spoljasnje slobode-od i unutrasnje slobode-za, odnosno nepostojanje snaznih institucija i vladavine prava, otvara mogucnost samookupacije, odnosno okupacije bez tudjinske vojske i institucija, ali sa sluzenjem tudjinskim interesima.Pricati o mitsko-identitetskom smislu KiM u situaciji kada desetine hiljada mladih, radnosposobnih i mahom visokoobrazovanih napusta drzavu zbog loseg zivota, a sve vise i nepravde, znaci ozbiljno promasiti temu.Nama je najpre potrebna pravna, gradjanska drzava, a ne novi, ili jos gore, stari obrasci kolektiviteta koji su se istorijski, u daleko povoljnijim okolnostima, pokazali nesposobni da sprece samogubljenje identiteta u jugoslovenstvu i komunizmu, koja ce kod gradjana razviti svest da je njihova licna sloboda neodvojiva od slobode drzave i svakog gradjanina na svakom delu njene teritorije.Ono sto nas vezuje sa KiM je dublje od identiteta, to je sloboda.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s