Комнен Бећировић: 24. март 1999. – црни датум у историји света

Садашња борба за Косово попримила је размере свеопште борбе између добра и зла, између права и безакоња, између истине и лажи, између Христа и Антихриста

Комнен Бећировић (Фото: ИН4С)

Постоји на несрећу много црних датума у историји света, али ће 24. март 1999. бесумње остати као најцрњи од свих њих.

То је дан када је највећи савез држава који је икада био створен под небом, укључујући око 800 милиона људи, Нато, напао на само једну државу, која броји неких десетак милиона душа, српску државу, а да ова није била ни најмање нашкодила ни једној од тих држава нападача. Наједном су се, кривицом њихових вођа, нације Запада упрегле у службу албанског антисрпског зла старог колико и турска окупација Балкана, има много векова.

То је дан кад су се поглавице Запада, Клинтон, Блер, Ширак и Шредер, бусајући се у прса да они брину о цивилизацији, упустиле у наопаки подухват да посвете огњем и мачем преосталост турског, фашистичког и комунистичког варварства, које представља присуство Албанаца на Косову. Под изговором да штите ту наводно угрожену мањину у Србији, иако је управо она угрожавала терористичким нападима мир у Србији и на Балкану, они су поринули у огањ и крв целу српску нацију. Требало је збиља имати очајничку жељу да се чини зло, да би загазили у једно такво зло.

То је дан почев од кога су, док су се птице селице развесељавајући небо, враћале са југа, небројене смртоносне птице, стале узлетети са запада да би, током дугих недеља, замрачивале пролећна небеса Србије и обрушавале се на њу у страховитој вреви пакла. „О, кад би само могла да се са неба спусти огњена завеса и постави између нас и тих птица апокалипсе“, помишљали су Срби, надајући се чуду, али је време чуда било прошло и ужас се настављао.

То је дан кад су, у пуном буђењу живота, тобожњи браниоци човека, отпочели њихову оргију смрти и разарања на Балкану, која ће трајати током 78 дана и ноћи, убијајући и сакатећи хиљаде људских бића, тероришући милионе других, разарајући дело читавих поколења, задајући ударце природи радиоактивним и хемијским злом. Сваког јутра свет се будио пред призорима разорених српских градова у пламену или покривених отровним облачинама, пред призорима изнакажених, разнесених или угљенисаних тела, пред комадима од њих или просутим мозгом који тече у кршу од бетона и гвожђурије, као приликом покушаја убиства Српске Телевизије, или уништењем воза с путницима у Грделичкој клисури, или пуног аутобуса на Савиним водама, или моста с народом у Варварину, или у безброј других случајева. Ко ће, који ће геније написати страшну епопеју тог тешко рањеног српског пролећа?

То је дан када се џиновски чир мржње према Србима, израстао током десет година у души наших хуманиста, провалио заударивши и загадивши свет за векове и миленијуме, будући да осиромашени уранијум бомби НАТО-а неће тако ускоро престати да озрачује, као што се озонски омотач подеран од стране 70 000 летова Нато авијације, неће ускоро почети да обнавља. Нема веће беде него када медиокритети уобразе да су великани, као што је то управо случај са садашњим западним вођама.

То је дан кад је Хитлерову авет прошла умилна језа видећи освећене своје драге Албанце из Waffen SS Скендербег дивизије, мада ни он нити ико од његових генерала, није никад рекао: „Бомбардоваћемо Србију све дотле докле је одбацимо у камено доба”, што је управо избљувао језиви пајац НАТО-а Џими Шеј. Збиља за два и по месеца бомбардовања Србије од стране наших демократа, она је била много више разорена него што је то била за четири године хитлеровске окупације. Косовски догађаји су, на жалост, показали да се може, не само такмичити у злу са Хитлером и у лажи са Гебелсом, него да се они могу у извесном погледу и превазићи.

То је дан кад је Медлин Корбел Олбрајт која је, заборавивши да су је Срби некад младој помогли да се спасе од Холокауста, поставши баба и амерички Државни секретар, извршила над њима најстрашнију уцену: или да напусте њихову најсветију земљу, Косово, да капитулирају и дозволе да их стране силе окупирају, или пак да буду уништени. И она је стала да их уништава, показујући такву незахвалност, такву суровост, такву безочност – уверавала их је крвница на њиховом језику да је то за њихово добро – да векови неће бити довољни да буде заслужено жигосана.

То је дан када су силе зла, да би прославиле на свој начин Христов двомиленијум, ушле у рат против Христа, рушећи његове храмове и његове ликове по Србији, задајући тешке ране његовом верном народу и чинећи од њега пустим Косово. Само помислите да је 250 000 хришћана побегло из покрајине, да је у њој више од 80 цркава порушено, да је два милиона књига спаљено под управом хуманитарног лакрдијаша Бернара Кушнера. Никакав паша, никакав гаулајтер у најцрњим периодима историје Балкана, није успио да, за тако мало времена, толико зла учини. Но и поред тога и без имало стида, Кушнер изјављује да је Европа рођена на Косову, иако је она очито на њему уморена!

Укратко, 24. март 1999. је  дан свих злочина и свих страхота почињених од тада над Србима, прво од стране НАТО-а, затим од стране његових штићеника Албанаца. Међутим, иако опустошено, вандализовано, подвргнуто мучеништву, претворено у нову голготу Христа и његовог верног народа, Косово је умакло његовим џелатима у оној мери у којој је нашло уточишта у души људи и жена од савести и истине широм света. Не прође ниједан дан а да се ти људи и жене не огласе износећи нове доказе о непочинствима НАТО-а над српским народом, непочинствима која су попримила размере злочина против човечности, против цивилизације и против природе.

Узалуд су настојања да се забораве ти грозни подвизи НАТО-а и његових приврженика на Балкану, тиме што се на ТВ екранима затомљују слике разореног Косова у завојевачком рату против Србије, док смо преплављени сликама разорене Чеченије у одбрамбеном рату Русије! Узалуд поменуте вође располажу силом, читавим јатима пропагандиста и својим Хашким трибуналом! Једна виша правда него што је она Медлине Олбрајт, Лујзе Арбур и Карле дел Понте, уздиже се пред починиоцима зла, као што се уздиже шума пред убицом Магбетом у Шекспировој трагедији!

Тако је садашња борба за Косово попримила размере свеопште борбе између добра и зла, између права и безакоња, између истине и лажи, између Христа и Антихриста. Ја уопште не сумњам да ће, захваљујући нашим напорима сједињеним са онима наших пријатеља и браће свуда по свету, та борба бити добијена и да ће Косово опет постати оно што је одувек било, српско и хришћанско.

Тиме би само била задовољена основна правда људска и божанска.

Излагање о првој годишњици НАТО бомбардовања, на скупу одржаном 24. марта 2000. у свечаној сали Општине четвртог париског округа

Наслов и опрема: Стање ствари

(Творац града)

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s