Мило Ломпар: Црњански и Селимовић – једна паралела

Реч изговорена 20. марта 2019. године на примању награде Меша Селимовић за књигу „Црњански – биографија једног осећања“

Мило Ломпар прима награду „Меша Селимовић“ (Фото Ж. Кнежевић/Новости)

Као есејиста, Меша Селимовић је расправом За и против Вука заузео особено место на српској критичкој позорници. Питање које је поставио у средиште својих размишљања – процена карактера и домашаја Вуковог схватања језика – било је покретано периодично, као спорадични отпор институционалној доминацији, и пословичној нетолеранцији, лингвиста који су били Вукови загрижени приврженици. Но, Селимовић је саму тематику своје расправе обухватио у знатној сложености њених својстава. У језичком подручју, он је образлагао неминовност усвајања народног језика као основе књижевности, да би прецизно проценио ваљаност самог подухвата, као и његова битна ограничења: одвише велику усидреност у „језичку конкрецију”, која чини језик неподесним за изражавање „умозрителних мисли”. У тој тачки, његова размишљања прелазе у књижевно подручје, јер он – у паралели са Венцловићем, Сарајлијом и Његошем – показује мањкавости народног језика као језика песништва. Јер, у народном језику нема покретљивости и истанчаности значења која би одговарала сложености људских осећања, урбаном карактеру човековог пејзажа, апстракцији и метафизици песничког доживљаја. У осветљавању проблематичних видова Вукове реформе, Селимовић описује и политички контекст који је обликује: настојање аустријске културне политике да одстрани руски утицај у српској културној традицији. То његовом поимању језичких и књижевних промена даје рељефан вид. Читава расправа делује као синтеза модернистичких настојања – попут Винаверовог, које се у њој помиње – да се у доживљају језика означи нова поетика.

Премда као писац ближи традиционалном модернизму, чији је заштитни знак био Андрић, као изузетно доследан посвећеник Вуковог дела, Селимовић је у односу према Вуку обновио засаде радикалног (авангардног) модернизма, каквих се држао Црњански, који је доводио у питање прикладност неких аспеката Вукове реформе језика за интензитет и колоритност модерног искуства. Премда је уважавао значај Вукове улоге у српској култури, као човека који је нешто велико створио, Црњански је имао одређених резерви према језичкој реформи, у мери да је – што је најважније – показивао сопственим делом запретане језичке могућности. То није остало неопажено, па је – поводом Сеоба, 1929. године – Милан Богдановић с разлогом нагласио да „у синтакси, у обрту израза и фразе, Милош Црњански ломи и растеже онај укочени рационални ред речи који је код нас остао иза Вука… Милош Црњански се у знатној мери одваја од мирне и рационалне реченице нашег савременога књижевног језика, дајући једну другу која је сва нервозна, емотивна, потенцирана.” Управо на темељу тако радикалних модерних искустава засновао је Меша Селимовић своју разложну и слојевиту процену Вуковог језика и стила.

Дугачко и исповедно казивање уоквирио је Ахмед Нурудин, јунак и приповедач Дервиша и смрти, стиховима чије је порекло у Курану. Будући да је он шејх текије мевлевијског реда, онда је пишчев поступак сасвим логичан и оправдан. Загонетнија је одлука да цитат не буде дослован него – по поетичком начелу ars combinatoriae – састављен од различитих исказа из муслиманске свете књиге. Овај еминентно модернистички поступак изазвао је примедбу услед околности да је мисао „да је сваки човјек увијек на губитку” прекинута пред поентом: „осим ако не нађе уточиште у Богу”. Премда се препознавао као „комуниста и атеиста”, Селимовић је приговор схватио озбиљно и настојао је да покаже како Дервиш и смрт није „роман који проповиједа безнађе” него „књига о љубави и мржњи, догми и животу, личном и неличном, издвојеном и општем”, чија је основна мисао да „без љубави, свако је увијек на губитку”. Овај свој суд Селимовић илуструје моментом када – у очекивању зоре у којој ће бити задављен – у Ахмеду Нурудину настане „сјећање на велику љубав”, јер је шејхова животна грешка била „што лако испушта љубав, не бори се за њу”. У Селимовићевим објашњењима сопственог романа љубав долази на место које је у муслиманској светој књизи додељено Богу. Ова одлука се може различито схватити. Но, сама ситуација у којој – пред лицем смрти, јер је султанов гласник са катул ферманом стигао – настаје сећање на девојку коју је једино у животу волео, којој се у младости са фаталним закашњењем беше вратио, као да ствара сугестију да шејх – последњи пут – осећа мирис љубави у ваздуху.

Награђене књиге (Фото: К. Михајловић)

Та сугестија има свој поетички корелат који упућује на заједнички корен пишчеве есејистичке и приповедне рефлексије. Он се налази у пишчевој свести о „најсублимнијем изразу целокупне наше народне поезије а можда и нашег језика уопште”. То је стих из баладе Смрт Омера и Мериме: „Ђул мирише, мила моја мајко,/ чини ми се Омерова душа”. Шејхово сећање вођено је мирисом девојчине душе која је давно ишчилела из његовог доживљаја; његова предстојећа смрт донеће – по тексту народне баладе – мирис његове душе у њен садашњи свет. Тај сусрет – немогућ а стваран – премостиће све што их је раздвајало. Селимовић, дакле, обликује оно сублимно у доживљају свог јунака на драмски интензиван начин: у друштвеном и психолошком регистру. Јер, ношен реком сећања које му упризорује како је на повратку из рата закаснио, па су девојку удали, шејх размишља: „Неколико дана прије мога доласка. Да сам мање спавао, да сам и ноћу путовао, да је било мање умора, да су биле мање равнице и мања брда која је требало прегазити, дошао бих на вријеме, она се не би удала… а ја можда не бих отишао из села.” Само је неколико дана делило Ахмеда Нурудина од потпуно друкчије ентелехије његовог живота. Од одлучујућег је значаја за Селимовићев поступак опазити да неупоредиву игру судбине, отиснуту кроз свест о неколико дана, писац Дервиша и смрти радикално субјективизује, јер је везује за шејхове одлуке, за стање његовог тела и духа, за распоне његових могућности. Сама игра је, дакле, сплетена са антрополошким тежиштем граничне ситуације, њеним психолошким и друштвеним одјецима, јер шејх све што се догодило – губитак љубави као губитак себе и света, као губитак свега – везује за човека и његов свет. То ствара осећање да тих судбинских неколико дана као да је могло бити предупређено.

Како то изгледа код Милоша Црњанског? Ни њему није непознат поступак приповедног субјективизовања доживљаја. Постоји, штавише, прилична подударност у ратничком доживљају у делима обојице великих писаца. Тако Ахмед Нурудин, у евокацији ланца младих људи „у бијелим кошуљама, огољених мишица, са сабљама на којима је одсијавало рано сунце” као илустрацију онога „шта мисли ратник” наглашава: „То је најчистији час мог живота, највећи самозаборав, замамљујући бљесак свјетла, свечана тишина у којој се чује само мој корак, миљама далеко.” Ово издизање човековог бића на неку несхватљиву меру њега самог није далеко од доживљаја Вука Исаковича: „То је тај једини тренут, који му беше, и пре, увек, најмилији. Тренут када му се чињаше да згрчене прсте не би могао да одвоји, ни силом, са балчака, толико би га стегнуо. То је било то надимање тела, слађе од свих уживања, када му се чинило да престају сви болови и све болести и да се исправља, толико да би могао да задржи ту реку, да ишчупа дрвеће, да расече облаке.” Истоветно је осећање јединствености, наглашено свешћу о „најчистијем часу мог живота” и о „једином тренуту, који му беше, и пре, увек, најмилији”, прекорачење човекових димензија, у осећању самозаборава или надимања тела, као и наглашена субјективизација сензација, која се – што је важно – код Црњанског шири на дрвеће, реку и облаке.

У том правцу Друга књига Сеоба одлази много даље. Јер, осенчен невидимим присуством мртве жене, у окружењу бројних жена, Павле Исакович је само намах пробуђен из животне поспаности: у часу када у Бечу сусретне необичну Црногорку која има зелене очи и трепавице боје пепела. Осим неколико речи, ничега није било међу њима нити су се икада поново срели. У часу када је приповедна завеса већ почела да се клони заходу, када је Павле Исакович исмејан у гротескној инсценацији аудијенције код руске царице, судбинској игри је био неопходан само завршни такт: „Јездимировичева радозналост била је пробуђена чудним случајем, да је неки официр тражио Јоку Стана Дрекова – која му је била сестричина, а која се била, са њим, и његовом женом, и децом, вратила у Кијев.” Као и несрећни шејх у предсмртном сећању, тако и Павле Исакович, разочаран и изгубљен, тумара у потрази за Црногорком коју је упознао у бечком лазарету. Јер, и он осећа мирис душе као оно што је занавек изгубљено. Отуд у наредној реченици, по дубљој приповедној подударности, проналазимо корелат шејховој свести о судбинских неколико дана: „Један једини дан после одласка Исаковича.” За толико су се разминули заувек, јер „Исакович никад није нашао ту жену са крупним, зеленим, очима, и трепавицама боје пепела”. У чему је разлика између неколико дана колико је шејх закаснио и једног јединог дана који је одредио исход Исаковичевог трагања?

Мило Ломпар потписује награђену књигу (Фото: К. Михајловић)

У одсуству драматског интензитета код Црњанског: судбинска игра сила нема антрополошко него космолошко тежиште, па Исакович није могао ни помислити, попут Ахмеда Нурудина, да је нешто могао учинити да је сретне. Отуд се све мотри неким надличним погледом, са висине, без уосећавања, чак са страшном ведрином космичког подсмеха: „Случај је највећи комедијант у животу људи и народа.” Свест о једном дану мимоиласка везује се за случај, али тамо где се помиње случај – подсећао је Ниче – подразумева се присуство судбине. Као комедијант, као непрозирна намера, као чудан, случај је нешто сасвим изван човекових мерила: нешто метафизичко. Прилика је то да успоставимо и поетичку паралелу. Ако је Селимовић најмисаонији израз нашег језика препознао у стиховима из Горског вијенца „шта је човјек, а мора бит човјек!/ Тварца једна те је земља вара”, који би стих могао одабрати Црњански? Као да би то били стихови из Луче микрокозма: „човјек бачен на бурну брежину,/ тајном руком смјелога случаја”. Зар у Другој књизи Сеоба није записано ‒ чудним случајем? Као што надлични траг у случају открива свест о комедијанту, тако случај који је смео, јер је вођен тајном руком, открива неко надлично присуство у човековом постојању.

У настојању да опише како се пробијао до јединственог језика Дервиша и смрти, јер је желео да нађе језик „не бољи и експресивнији, ни богатији, ни суптилнији… већ језик за моју руку и моју душу”, Селимовић је описао – поред Андрићевог и Крлежиног – и језик Црњанског: „врло рафинован, пробран, савитљив, барокно разуђен, богат, па ипак сав на површини, непогодан за драматичне ситуације а поготову за дијаболична стања која су се у мени све чешће јављала као доживљај.” Писац Дервиша и смрти добро је проценио: не-драматични и „сав на површини” језик Црњанског плод је космолошке позиције човека у његовом приповедању, која пострањује психолошка и друштвена сидришта људске ситуације. У игри судбине и случаја, човекова драма – у последњем слоју перспективистичког погледа Црњанског – постоји на не-драматичан начин, битно децентрирана, без обзира на то како је сам човек доживљава.

Тако се изнова потврдило да начин гледања, перспектива у којој се образује приповедна свест, одређују уметнички језик: антрополошки код Селимовића, космолошки код Црњанског. Премда битно различити као писци, они су били подударни у самосвесном избору сопственог језика, јер су били вођени аутентичним интерпретацијама искуства. У тој самосвести су свакако били блиски, као што су седели један поред другог на позорници Народног позоришта 13. октобра 1974. године: као што су блиски у нашим садашњим речима о њима, које изговарамо на истом месту, скоро четрдесет и пет година касније.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 22. 3. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s