„Српски пут“ Часлава Копривице

На представљању књиге Часлава Копривице „Српски пут: искуства, разабирања, истиноликост у доба дубоке смутње“ говорили Милан Брдар, Мило Ломпар и Милош Ковић

У сали београдске општине Стари Град, у среду 20. фебруара, одржано је представљање књиге професора Часлава Копривице Српски пут: искуства, разабирања, истиноликост у доба дубоке смутње (Катена мунди, Београд 2018).

На промоцији су говорили професори Милан Брдар, Мило Ломпар, Милош Ковић и аутор књиге Часлав Копривица. Пре њихових излагања издавач је укратко представио књигу и аутора. Књига Српски пут је збирка тридесетпет есеја насталих током претходне око две деценије тематски разврстаних у седам поглавља у којима се разматра политичка егзистенција српског народа у различитим видовима, поднебљима и различитим прожимањима и односима са другим колективитетима.

Милан Брдар

Први је говорио професор Милан Брдар. Брдар је на почетку свог излагања указао на жалосно стање савремене српске интелектуалне елите уз реторичко питање да ли се уопште може очекивати да садашњи „болоњски“ високообразовни процес образује члана интелектуалне елите. Он је изразио своју бојазан како „за пет година већина свршених студената неће бити довољно концентрисана да прочитају једну овакву књигу“.

Брдар је указао да су међу српском интелектуалном елитом малобројни они који имају осећање дуга шта би морали да чине за своју заједницу, а на питање да ли нас мудрости учи нужда или мука, одговорио је: „Мука нас учи мишљењу – само мука је средиште одакле долазе релевантна дела за своју епоху“.

Брдар је о књизи „Српски пут“ просудио да је реч о делу у којем се ради о нама и да оно спада у ретке књиге из пера хуманистичког интелектуалца у којој се на темељан начин говори о егзистенцијалном положају српског народа. Узрок овој чињеници Брдар проналази у формирању елита у социјализму где су људи подучавани да немају неку посебну одговорност иако, по његовом суду, елиту могу да чине само људи са наглашеним осећајем одговорности према својој заједници.

Оценио је како највећа актуелност ове књиге проистиче из чињенице да у наше време можемо да посведочимо настојању да се операционализује предаја Косова и Метохије. Брдар је рекао како се Копривица у овој књизи држи традиције Марка Миљанова – „како изаћи из невоље држећи се образа и личног достојанства укорењености у етосу“.

Брдар је оценио како је средишња тачка ових политичких промишљања – морал. „Ако морал није упориште за све онда више нема спаса“, рекао је Брдар. Он је указао како покушај да се све проблематизује, рационализује и одмери води у пропаст и како се заједница, па и отаџбина, заснивају на ирационалном.

Као извориште несрећног српског усуда Брдар је препознао „кобну везаност за Запад“ чији део хоћемо да постанемо, али нас он – неће. Он се у песимистичном тону упитао да ли ће српски народ уопште опстати после сијасет кардинално погрешних избора. Такође је поставио питање како је „могуће скренути на српски пут“ ако је оних који у том смислу иступају релативно мало, по његовом суду премало да би били скретничари.

Своје излагање Брдар је закључио једном техничком опаском – сугерисао је издавачу да евентуално друго издање књиге приреди у два тома како би слог био крупнији и како би лакше могла да се чита.

Мило Ломпар (фото: mitropolija.com)

Мило Ломпар је рекао како се о овој књизи може говорити како се уобичајено говори о грађевинама – хоризонталним и вертикалним прегледом.

Хоризонтални преглед би, рекао је Лопар, подразумевао њене теме. Ови текстови, тематски распоређени, често имају снажан полемички набој и осликавају битне елементе духовног профила свога аутора, нагласио је Ломпар. Тај профил, према његовим речима, карактерише јасно одређен став у погледу српске националне егзистенције, како у историјском контексту тако и у оним временима којима смо могли непосредно да посведочимо.

Сваки одељак књиге, према Ломпаровим речима, је спојен са настојањем да се она контекстуализује у ширим склоповима, светскоисторијским који проматрају односе сила наше епохе да би у последњим поглављима ти склопови попримили облик теоријских промишљања. Стога, напомиње Ломпар, различити текстови ове књиге писани су различитим степенима сложености и првобитно су настајали у различитој форми.

У вертикалном пресеку, наставио је Ломпар, могли бисмо да потражимо структуру ауторове мисли и да на неки начин сагледамо књигу као нешто што конституише интелектуалну не само позицију него и слојевитост мисли њеног аутора.

Ломпар напомиње да бисмо у првом слоју могли да издвојимо нешто што обележава политичку ситуацију као стварност једног живота, онога што је пука догађајност на коју аутор реагује – једна врста конкретног догађаја који представља исечак једне стварности која побуђује емотивну, а преко емотивне води у неку врсту интелектуалне артикулације.

Други слој, према Ломпаровим речима, би подразумевао културну ситуацију. Он напомиње да Копривица често контекстуализује политичку реалност њеном културном условљеношћу, односно сагледава шири слој дејстава који утичу на политичку ситуацију. У Копривичином сагледавању културне ситуације, према Ломпаровом увиду, можемо препознавати два регистра. Један је светска ситуација где Копривица снажно проблематизује хедонистичко у савременој култури које умногоме сужава могућности за стваралачко и снажно наглашава његову везу са потрошачким друштвом. Други је пак снажно осветљавање мањкавости српске културне ситуације.

Копривица то, према Ломпаровим речима, чини критиком савремене културне ситуације – критикујући одсуство сваке јасне културне оријентације – али даје и историјску контекстуализацију такве стварности говорећи о унутрашњим ограничењима културне свести у дужем периоду времена, на пример, снажно тематизујући промену односа према раду.

Трећи слој је, према Ломпару, онај на коме се појављује прави филозофски слој ауторовог мишљења. У овој књизи има неколико текстова високе теоријске носивости у којима се разматра однос према традицији – поставља питање да ли је уопште могућ живот без традиције и ту традицију поставља унутар хоризонта самог живота – и проблематизује радикални индивидуализам као, у крајњој инстанци, презир према животу као таквом, што проистиче из презира према свему што трансцендентира чињеницу појединачног живота.

У једном од ових поглавља, навео је Ломпар, Копривица је настојао да дâ одговор на питања односа између родољубивости и умности, односно како сместити патриотизам у схему рационалности. „Како нешто што је умно и само по себи универзално, односно неподложно било каквим посредовањима, на неки начин довести у везу са оним што патриотизам јесте – једна врста опредељења или оданости нечему што је по дефиницији уже и партикуларно“, поновио је Ломпар Копривичину запитаност.

Копривица је, према Ломпаровим речима, ову напетост ублажио истицањем ситуативности односно увидом да се универзалном не може приступити без извесног посредовања. Лопар је проценио да се овај текст може читати у контексту савремене, већ деценијске, расправе између универзалиста и културалиста.

Оно што је Ломпар истакао као једну од кључних карактеристика Копривичиног начина излагања јесте то што не бежи од тога да искаже свој став, како политички тако и филозофски. Осликавајући духовно стање садашњег тренутка, он често користи израз нихилизам и покушава да одговори на питање да ли је у таквом свету могуће утврђивање било каквог сазнања. „Да ли је могуће успоставити нешто чврсто, говорити о нечему што би било суштинско унутар једнога света који на известан начин не признаје никакву трансценденцију?“, сажео је Ломпар ову недоумицу. То је питање, како је нагласио Ломпар, које је Копривица тематизовао кроз различите садржаје своје књиге.

Наглашавајући везу између теоријских увида и практичних проблема Ломпар је навео један одељак: „Коначно, претпоставимо чак хипотетички, иако видјесмо да је тако нешто немогуће тврдити, да се Космет никада неће моћи повратити. Али, макар га и никад не повратили ако пристанемо, ако наиме пристанемо на пристајање, ако његово отимање признамо неповратно свршеном стварношћу, као нација ћемо бити збрисани прво морално да би затим били закономјерно били збрисани и идентитетски. Због самога опстанка нас као народа у било којим границама, те нарочито због будућности наше деце, морално је обавезно не пристати. Пристанак би значио да сами учествујемо у својем брисању из повијести и из укупног постојања“.

Видимо [у есеју о Гаврилу Принцупу], како је Ломпар указао, да аутор временитост осветљава у кључу онога што он говори да је каирос историјског времена као сусрет вечности и појединачне егзистенције. „Видимо како један конкретан човек, како једно тело може да постане део нечега непредстављивог а да буде телесно и пропадљиво“ и како је каирос, сусрет временског и вечног, оно што је испунило један ангажман.

Милош Ковић

Милош Ковић је истакао да је по његовом суду централна тема питање слободе – има ли смисла ишта чинити односно да ли су у историји претежније слепе безличне силе или је претежнија слободна воља. Или укратко „има ли смисла филозофија ангажованости“? То питање се, по Ковићевим речима, конкретизује и у животу интелектуалца – треба ли бити у свом усамљеничком, изолованом углу или делати у арени свакодневних збивања.

Одговор Часлава Копривице, подвукао је Ковић, је јасан и недвосмислен. Копривица, наставио је Ковић, у књизи поставља и питање како се можемо приближити истинитом приказивању и разумевању збивањима којима непосредно сведочимо. Ковић наводи како Копривица не сматра да се можемо винути до истинитог разумевања оваквих догађаја, већ да треба да тежимо „истиноликости“.

Ковић сажима оно што сматра Копривичином кредом – ми настојимо да се интелектуалним напором што више приближимо истини како бисмо могли да служимо свом народу и отаџбини.

Ковић је оценио како ова књига није глорификаторски увид у стање српске нације. Књига је, наставио је, по својој архитектури врло вешто скројена. Копривица не избегава тешка питања – Сребреница, Ратко Младић и питање црногорског идентитета су теме са којима се, између осталих, хватао у коштац.

Најдубље и најснажније питање, по Ковићевом суду, је питање односа према Западу – откуд код нас таква тежња да се приближимо и откуд код многих на Западу да нас тако снажно одбаце. Из овог чудног односа долази и осећање инфериорности и с друге стране непријатељства и неразумевања.

Ковић наводи да Копривица разматра и корене непријатељства и да настоји да докучи шта је иза пропаганде о Србима дубоко укорењено у историју антисемитизма као онога што је дубоко искуство Запада.

Ковић је, попут Ломпара, истакао особеност Копривичиног стила да не околиша већ да непосредно износи своје ставове.

У последњем тексту у књизи, истакао је Ковић, Копривица даје одговор где верује да је српски пут – у освешћивању сопствене историје. „Потребно је освешћивање средњег века, нашег предмодерног искуства“, навео је Ковић шта је Копривичин централни увид у овом есеју с тим да је додао да би требало освестити и османски, турски период српске историје и освестити чињеницу да је „ова нација обликована у крилу СПЦ односно у доба Пећке патријаршије“.

Часлав Копривица

На крају представљања књиге о њој је говорио аутор Часлав Копривица. Он се захвалио издавачу који је проценио да је вредно да се његови текстови окупе у овој форми као и „представљачима и саборцима.

Копривичино излагање је било дијалошко и он је настојао да прокоментарише централне увиде представљача своје књиге. Коментаришући проблеме који искрсавају услед коментарисања актуелног, рекао је како је „црногорско искуство перманентна привременост“ и да ми данас „живимо у дневној повести“. „Не знамо шта од оних вести које су ударне вреди да преостане као жеђаш нашим историјским правцем“.

Према његовом суду јако је тешко са дистанцом говорити о актуелним догађајима и да то представља својеврсну теоријску дрскост. Но, сматра он, његова дужност је да то чини не само као филозоф већ и као неко коме је стало до отаџбине и истине и ко хоће да „положи рачуна о овој својој љубави“ не би ли „себе убедио да завређује љубав, да је она вредна љубави“.

Говорећи о егзистенцијалној позицији српског народа, Копривица је рекао како смо очигледно били у неспоразуму са својим временом. Указао је да српски народ имао среће да се скући на нечему што је опште – слобода је општа ствар – али да је често имао несрећу да страда за нешто што се код других подразумевало.

Но, „то што смо се жртвовали за државу не значи да је држава лоша, већ то значи да је нисмо ваљано створили“, истакао је Копривица. Указујући на крају шта би могла да буде порука ове књиге и смерница за будуће доба, то је да је „наше искуство – искуство крснога пута“.

Искуство осмишљавања патње је такође једно од фундаменталних искустава српског народа.

„Косово је толико у нашим срцима да ми једноставно не можемо да га се одрекнемо. Оно би се претворило у духовни канцер који би нас разарао“ – закључио је своје излагање Копривица.

Милош Милојевић

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Bolonja mozda nije dobra za zanatske fakultete koje proizvode strucnjake, ali je odlicna za filozofiju.Jako je dobro ne biti dugotrajno izlozen profesorima na filozofiji.Filozofija je, inace, podlozna modi (kao i umetnost, poznanicu koja radi na fakultetu ismevaju sto slika, to je tako „aut“ pored instalacija, performansa…), a moda je ta koja razara misao jednog filozofa.Kada ga se docepaju „poznavaoci“, „nastavljaci“, „obozavaoci“, „podrazavaoci“.Doktorati koje nalazam na netu su dosta zanimljivi, ponekad vrlo studiozni, a nikada losiji od dela njihovih profesora i mentora (najbolji autori obicno ne rade na fakultetu, Caslav je izuzetak, a i on je na politickim naukama).Elem, filozofija se ne uci, daju se smernice, upoznaje sa problemima, a posle…

    Свиђа ми се

  2. Лепо је чути да се неко од филозофа бави Србијом.
    Што се тиче Болоње, мислим да Болоња као Болоња, ако она значи расцепканост градива на пуно мањих делова, није ништа лоше.

    Ако причамо о нашем народу, поготово о Косову, ја ту не видим разлоге за песимизам. Слажем се да има људи који некритички прихватају глупости са Запада и стварно их сматрам приглупим на неки начин. Они су у стању да прихвате ко зна какве ставове, ако не да их прихвате, онда макар да се праве да су их прихватили. Зашто? Зато што су некако у својој глави, под разним утицајима, почели да размишљају поједностављено, као да је све на Западу добро, а све што потиче из Србије лоше. Проблем је код људи који заузму такав став што је њима јако тешко објаснити било шта. Значи, истовремено се представљају као не знам колико паметни, модерни, напредни и томе слично, а заправо немају критичко мишљење.

    То је нешто што, рекао бих, може у људима да се промени временом, јер знам доста примера кад људи крену тако острашћено да се држе неког правца, а онда схвате да ипак негде греше.

    Ја искрено не видим како може Болоња да некоме одмогне у томе да развије критичко мишљење. Око тога се уопште не слажем. Не видим да је Болоња неки проблем за нацију у том погледу.

    Колико има људи без икаквог факултета, који можда неће тако писмено да склопе реченице и напишу коментаре, а да имају исте ставове као људи са факултетом?

    Ја мислим да ту факултет не мора да помаже, али заиста. Зашто? Зато што људи могу да заврше факултет, а да буду у пракси тврдоглави, тј. у реалном животу. Исто као што мислим да нису сви богослови Свеци, тако мислим да нису сви људи с факултетом просвећени. Не, заиста то не мислим. Погледајте, ево, пример Копривице којем је стало до Србије. Исто тако имате људе високог образовања које би било „срамота“ да то кажу уопште. То нема везе са факултетом.

    У свакодневном животу има људи који некритички обожавају Запад, као што има паметнијих људи, који у очима ових обожаватеља делују као старомодни глупаци, затуцани људи, итд.

    Слажем се сасвим са аутором да је морал јако битан и да Косово не треба признати.

    Немачки филозоф, Имануел Кант, самоубиство је сматрао кршењем основне дужности према самом себи. Човек треба да развија своје способности, своје таленте, а никако не сме да уништава самог себе.

    Исто то би се могло рећи за Србију, за српски народ. Он не сме себе да уништава.

    Како је Кант објашњавао ово? Рекао бих доста просто, мада је можда речник којим је он то описивао био чудан.

    Он је покушао да објасни шта је морални закон служећи се поређењем са природним законом. Природни закон, тј. било који закон у природи, показује или одражава нешто што важи за то на шта се односи.

    Дакле, закон гравитације изражава нешто што нужно важи за гравитацију, неки други закон одражава неку другу природну појаву.

    Е, сад, кад би се погледало људско биће, живот човека, онда, какви год људи били, шта год да важи за њих појединачно, шта год да су разлике од особе до особе, сигурно не можемо да замислимо да за њих важи неки закон који би уништавао њихову природу, који би уништавао њихов живот.

    Једноставно, то је основна ствар. По којим год да људи правилима живе, основно је да уопште живе.
    Општи закон је, пре свега, да сами себе не униште и да не чине ништа што би их уништавало посредно.

    Као што у природи закон мора да изрази нешто што важи за дату природну појаву, тако и морални закон, људски закон, за почетак не сме у себи да садржи ништа што ће ићи против природе на коју се односи, тј. на људску природу.

    Значи, ако нас занима да ли је нешто морално према нама самима, треба само да размислимо да ли то посредно или непосредно крши нас саме. Не може закон да иде против онога на шта се односи.

    Не може закон гравитације да подразумева нешто што не подразумева гравитација.
    Не може неки закон да важи за човека, а да заправо уништава човека.
    То онда не може бити закон човека.
    Прва и основна ствар је волети себе.
    То се подразумева, а ми често то заборављамо.

    У Јеванђељу се каже: „Љуби ближњег свог, као самога себе“.

    Дакле, подразумева се да волимо сами себе, а тек онда, пресликавајући тај модел, треба да волимо и друге.

    Како год, потпуно се слажем са Копривицом да морални закон нама не дозвољава да уништавамо себе,
    а пренесено на пример Србије,
    не дозвољава нам да уништавамо Србију,
    па самим тим да признамо Косово,
    или да радимо било шта што посредно води томе да признамо Косово.

    Кант је умро 12. фебруара 1804. године, а за два дана је избио Први српски устанак – мислите о томе. 🙂

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s