Срђан Шљукић, Марица Шљукић: Недељивост територије са посебним културним значајем

Случај Косова и Метохије показује да укрштање носећих идентитетских митова на одређеној територији (Косовски митови за Србе, мит о моралној изабраности за Запад) чини сукоб дугим, интензивним и готово нерешивим

Из нове књиге „Друштво и сукоб”

Просторима од нарочитог културног значаја сматрамо територије на којима су се одигравали важни историјски догађаји, попут за будућност пресудних битака, као и места на којима су сахрањени мученици, а која представљају извориште за кључних идентитетских митова за одређену друштвену групу (етничку групу, нацију) и сл. До свог максимума интензитет културног значаја одређеног простора (територије) долази путем сакрализације, прецизније кроз његово претварање у свету земљу (у смислу разликовања светог и профаног као суштине религијског – Диркем).

На просторима који се сматрају светим срећу се земаљско и небеско, људско и божанско. Они испуњавају три функције: представљају места комуникације са божанством, путем молитве или на неки други начин; то су места божанског присуства на којима се обећава спас, успех и излечење; пружају значење верницима, метафорички рефлектујући истински светски поредак. Светом се може сматрати читава територија коју заузима нека нација и која се назива отаџбином/домовином, или пак одређени њени делови, посебно важни у горе наведеном смислу. У једном од типова свете земље, територија коју заузима нека нација доживљава се као обећана земља, земља коју је групи обећао Бог. Најпознатији случај ове врсте јесу Јевреји и земља Канаан, коју је Бог обећао Авраму и Мојсију. Јеврејска обећана земља има два аспекта, материјални и духовни. Први се састоји у обећању „млека и меда” Јеврејима који лутају након ослобађања од египатског ропства, а други у захтеву за стварањем свете заједнице, која се управља према Богу. Ова два аспекта су у најтешњој могућој вези, јер се први не може остварити ако други није присутан. Други познати случај је поимање Северне Америке као обећане земље од стране колониста-протестаната, пристиглих на овај континент из Енглеске. Они су Америку доживљавали као „Амерички Израел”, или „Новоенглески Јерусалим”, пространу и плодну земљу, у свему бољу од њихове постојбине (Енглеске). На њене староседеоце гледали су као на паганска и нецивилизована племена, а на њихово протеривање и чак истребљење као на своју мисију „чишћења” свете земље од утицаја Сатане.

Симонида, Грачаница

Јако би тешко било наћи нацију која територију коју сматра својом постојбином, „земљом отаца”, на одређени начин не посвећује, дајући јој тако највише место у хијерархији вредности. Светим или посебно значајним могу бити сматрани поједини делови националне територије. Тако су за Швајцарце од нарочите важности Алпи, који се сматрају „одбрамбеним замком” и местом рођења швајцарске независности; за Јермене је то света планина Арарат, за Србе Косово и Метохија, за Африканере Крвава река, за Кореју (и Северну и Јужну) планина Пектусан, за Румуне Карпати. Ту се најчешће (али не и обавезно) ради о местима на којима су се одиграле за дате народе судбинске битке и на којима леже кости мученика. Шта се догађа у ситуацији у којој се сукоб води око територије која за једну (понекад и за обе) сукобљене стране има посебан културни значај?

Манастир Високи Дечани

Сукоби око територија са посебним културним значајем имају извесне особености, које их издвајају у односу на друге територијалне сукобе. Већина аутора која се бавила овим питањем констатује да су, у правилу, такви сукоби интензивнији, дуготрајнији и тежи за решавање. Е. Д. Смит констатује да у случају у којем се нека територија сматра светом постоји „спремност да се она брани до последњег инча” и „по сваку цену”, као и да је велики културни значај одређеног простора „корен неких од најжешћих и најдужих етничких сукоба” (Smith, 1999). Када је реч о релативном значају простора који одређена заједница сматра светим, меру представљају комбиновани критеријуми централности и ексклузивности (Hassner, 2003). Под централношћу се подразумева мера у којој дати простор испуњава функције комуникације, присуства и значења: нпр. нису исто црква у неком селу у северној Србији и манастир Високи Дечани на Косову и Метохији – овај други простор у много већој мери представља место ходочашћа.

Пећка патријаршија

Ексклузивност се очитује у прописивању, надгледању и санкционисању самог приступа неком свето месту. Она се може препознати у правилима покривања или откривања главе (јудаизам и хришћанство), изувању пред улазом (ислам), као и у ограничавању приступа на вернике (Мека), припаднике одређеног пола (манастири) и сл. Што су централност и ексклузивност неког светог места већи, већа је и вероватноћа да ће се на било какво угрожавање таквог места реаговати жешће, као и да ће се у његовој одбрани ићи до краја, без обзира на могуће последице. П. Хенсел и С. Меклафин Мичел, који су истражили 191 територијални спор у западној Европи и Америци у периоду 1816 – 2001, пошли су од поделе ресурса на „опипљиве” и „неопипљиве” (енг. tangible and intangible). Да би илустровали на шта конкретно мисле, они наводе пример територије са нафтним пољима као „опипљивог ресурса”, око којег је могућ договор тако што би обе стране имале право на експлоатацију. Међутим, ако се ради о територији која поседује „неопипљиве” ресурсе и где су важни „психолошки” разлози, нарочито они повезани са националним идентитетом, онда је договор много тежи, јер се не могу делити нпр. гробови предака, света места и сл. (Hensel and McLaughlin Mitchell, 2005).

Манастир Светих Арханђела, мартовски погром Срба 2004. године

Примера ове врсте има више и они су добро познати (Западна обала реке Јордан, Северна Ирска). Случај Косова и Метохије нам пак показује да укрштање носећих идентитетских митова на одређеној територији (Косовски митови за Србе, мит о моралној изабраности за Запад) чини сукоб дугим, интензивним и готово нерешивим. При свему томе веома битну улогу у објашњењу игра недељивост територије од посебне културне важности, у смислу да се она не може делити, а да истовремено не изгуби на свом значењу и значају. Недељивост подразумева како интегритет територије, тако и фиксиране, од обе сукобљене стране признате границе, али пре свега незаменљивост простора о којем се ради. То није пуки физички простор, већ сасвим особен у културном смислу и његов се значај не може једноставно пренети на неко друго место. Другим речима, такав је простор јединствен и са њиме нема „трговине”.

Српство Косовским јунацима, Крушевац

  • Hassner, R. E. (2003). To Halve and to Hold: Conflict over Sacred Space and the Problem of Indivisibility. Security Studies 12, no. 4: 1 – 33.
  • Hensel P. R. and McLaughlin M. S. (2005). Issue Indivisibility and Territorial Claims. GeoJournal 64: 275 – 285.
  • Smith, A. D. (1999). Myths and Memories of the Nation. Oxford University Press.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Нови полис)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s