Владимир Лепосавић: Косово и Метохија – између права и политике

Једино исправно и одрживо решење косовског проблема, које није уперено против албанског народа нити значи позивање на рат, јесте да Србија поврати власт и државни суверенитет над својом јужном покрајином 

Др Владимир Лепосавић

Излагање др Владимира Лепосавића са трибине под називом „Косово и Метохија – између права и политике“.[1]

I

Узроци

На рушевној кући Ђуре Јакшића у Крагујевцу донедавно се налазио мурал који је поручивао: Није битно шта ће бити, битно је како је до тога дошло. Иако звучи и духовито, мисао ове поруке има веома важно, одређено и опомињуће значење. Говорити о узроцима ситуације, каква је ова у којој се налази Србија због и са Косовом и Метохијом, није могуће на једном месту и у једном маху, а да се о истом и изблиза потпуно и прецизно каже. С друге стране, сасвим занемарити узроке који су довели до једне овакве ситуације значило би прилично се онеспособити у настојању да се разуме природа проблема и да се дође до његовог решења. Управо то покушавају да учине данас доминантни политички и медијски субјекти – представити косовско питање као неку ex machina доспјелу политичку тегобност која нема своју историју, па је, јасно се намеће упут, тако треба и третирати: без освртања на прошлост и не размишљајући о будућности.

Узроци који су довели до тога да се од Србије данас захтева да призна одузимање дела своје територије су бројни и могу бити набрајани полазећи од различитих критеријума и тачки гледишта на ову ситуацију. Чини се најприкладнијим казати да се узроци косовског проблема деле на унутрашње и међународне. И док српски фактор, то јест одлуке и вишедеценијско држање српске политичке елите, представља један од домаћих узрока, дотле српског учешћа у међународним околностима избијања косовског проблема уопште нема. Ово не само зато што је питање Косова и Метохије било унутрашње питање Србије, већ и због тога што су српске власти, у случају терористичког сецесионизма дела албанске мањине, реаговале онако како би реаговала и како реагује свака друга влада и држава на свету, док је ангажовани и самовољнији део међународне заједнице, у истом том случају, поступио на начин који није примењен нити према једној другој држави у новијим међународним односима и од кад постоји савремено међународно право.

Није, дакле, споран и не треба сметати с ума фактор домаћег, српског занемаривања и небриге о сопственом народу и његовим интересима и правима, а што је институционализовано југословенском федерацијом и отелотворено праксом комунистичке идеологије. Тим пре што о овој теми говоримо на Правном факултету, где је професор Михаило Ђурић 1974. године личним примером знања, интегритета и, потом, прогона заувек посведочио о  политици „смишљених смутњи“ и одлукама које су водиле саморазградњи српске државе и обесправљивању српског народа.

Међутим, уколико желимо да будемо прецизни и сасвим тачни у оцени и одговору на питање „Шта је довело до данашње ситуације са Косовом и Метохијом?“, онда је неопходно нагласити да је насилну сецесију територије Косова и Метохије омогућило НАТО бомбардовање Србије и СР Југославије из 1999. године, које је са тим циљем и учињено. Сви други фактори, утицаји и тежње нису били, у укупности свог садејства, довољни да омогуће једнострано отцепљење јужне српске покрајине. То да је напад НАТО-а на Србију био кључни и одлучујући узрок који је довео до сецесије дела њене територије показују и габарити ове интервенције која представља уџбенички пример међународног кривичног дела агресије. Наиме, да би проузроковале фактичко отцепљење дела територије Републике Србије, било је потребно да 27 земаља, 19 економски најразвијених земаља света уз помоћ још њих 8 из региона, без одобрења Уједињених нација, војно нападне једну суверену и међународно признату државу.

У тако вођеном рату, који је трајао 80 дана, Србија је претрпела огромна материјална и духовна разарања, уништавање инфраструктурних и привредних објеката, јавних установа, болница и школа уз, поред осталог, страдање преко 2 хиљаде цивила. Званични повод војне интервенције НАТО-а био је спречавање хуманитарне катастрофе и заштита албанске мањине на крајњем југу Србије, али се догодило да је непосредно по окончању НАТО бомбардовања преко 200 хиљада Срба, који су били припадници новонастале мањине на тек формираној територији Косова, протерано са исте; прогон и убијање преосталих Срба настављен је и у годинама после 1999. године упркос присуству и управи међународних војних снага на новоотцепљеној територији. Треба приметити и то да више од пола држава-учесница ове војне акције не признаје постојање националних мањина у својим сувереним границама.

Ова и оваква операција НАТО-а је обезбедила привремени прекид фактичке власти српских легалних снага на територији Косова и Метохије, као и делимично политичко осамостаљење тамошње албанске политичке самоуправе, али не и то да сецесионистички захтев буде озакоњен и признат од стране државних власти Србије. Напротив, Резолуцијом Савета безбедности УН бр. 1244, као одлуком највишег међународног извршног органа у свету, потврђено је поштовање територијалног интегритета и суверенитета СР Југославије односно њеног универзалног сукцесора, Републике Србије. Чланице НАТО-а су, међутим, игнорисале ову Резолуцију на исти онај начин како су третирале целину међународних норми и забрана приликом самог војног напада на Србију, па је велика већина чланица овог војног савеза признала једнострано проглашену независност косовских власти под привременом међународном управом. Тако је, у овом случају, потврђена исправност чувене Клаузевицеве оцене, иначе „двосмерног“ значења, да политика представља рат вођен другим средствима. Таква политика је настављена према Србији, кад је у питању Косово и Метохија, и после директних војних атака из 1999. године.

Када се пред Међународним судом правде, пре десет година, расправљало о томе да ли је једнострана сецесија Косова била у складу са међународним правом, представник Албаније је изнео званичан став да би постојало грубо кршење међународног права да је било каква интервенција неке треће стране омогућила ову сецесију, али да то није случај са Косовом. Иако својеврстан, ово није први нонсенс који смо могли чути на међународној сцени, а пошто свакако неће бити ни последњи, важно је држати на уму чињеницу узрока који је омогућио једнострану сецесију албанских локалних власти, а који се огледа управо у НАТО бомбардовању Србије и поступању 27 држава које су се укључиле у ту акцију и на такав начин умешале у унутрашње питање Србије, почев од Албаније па надаље.

Међу директним НАТО-учесницима и њиховим саучесницима у нападу на Србију, независност Косова и Метохије нису признале Босна и Херцеговина, Грчка, Румунија, Словачка и Шпанија. Иако признање (трећих) држава и влада има посебан значај у међународним односима, реч је, ипак, о искључиво политичком средству чему у прилог иде и безусловна реверзибилност његове употребе у сваком појединачном случају. С друге стране, једино признање које може да легализује акт једностране сецесије, чиме овај губи карактер једностраности, јесте оно које даје матична држава, и то признање, за разлику од признања трећих држава, представља саглашавање које не служи искључиво успостављању дипломатских односа, већ има шире дејство и тиче се установљења територијалних права и читавих сходних правних режима. У случају Србије и Срба, евентуално признање самопроглашене независности Косова и Метохије неминовно би, поред осталог, значило и признање исправности онога што је представљао и собом био војни напад НАТО земаља на Србију 1999. године.

II

Данашњи изазови

Заједничко готово свим дневно-политичким вестима, догађајима и објавама у вези са Косовом и Метохијом данас јесте питање да ли Србија треба, мора и може да призна насилну сецесију дела своје територије. Најчешће је одговор на ово питање већ садржан у самом говорењу о истом, и то кроз начин, реторику и аргументе који се о овом питању износе или не помињу, али се неретко то чини отвореним путем и директно. Део међународне заједнице, који је са самопроглашеним Косовом успоставио дипломатске односе, назива јужну српску покрајину, у маниру свршене ствари, државом у међународним односима, али се истом дипломатском јарошћу обраћа Србији захтевајући од ње саглашавање и признање независности отцепљене косовске територије.

Разлог због којег се ико од поменутих актера уопште и осврће на Србију јесте чињеница да свет, иако не искључиво, оно и даље почива на правним правилима и систему Уједињених нација који је после Другог светског рата установљен у интересу већине, а не само неких држава, а по мери оних великих сила, сталних чланица Савета безбедности УН, које су данас крајње супростављене око тога да ли Србија мора и треба да призна насилно отцепљење дела своје територије. Прво и централно место тог система јесте начело територијалног интегритета и суверене једнакости држава и забране употребе силе у њиховим међусобним односима, из члана 2 Повеље УН. Управо је према Србији најгрубље употребљена забрањена сила да би се од ње, супоротно сваком смислу једнакости држава у међународним односима, захтевало одрицање од права на територијални интегритет и неповредивост граница.

Право територијалног интегритета држава први пут је кодификовано на међународној сцени склапањем Аугзбуршког мира, још 1555. године, када је постулирано правило: Cuius regio, eius religio – Чија земља, онога и вера (читај: закони, власт). По окончању поновљених верских ратова у Европи, исто правило ће бити потврђено Вестфалским миром 1648. године, када почиње изградња универзалног међудржавног права. Иако је начело територијалног интегритета и суверенитета држава још дуго крчило себи пут у пракси и сазревало у свести народа као правна обавеза, његово значење било је недвосмислено и јасно још почетком 17. века. Тако Хуго Гроцијус, отац науке међународног  права, у свом чувеном делу „О праву рата и мира“ из 1625. године, дакле, век и по пре него што ће САД стећи независност и 250 година пре уједињења Немачке, наглашава да запоседање неке територије може бити законито тек пошто буде потврђено трајним начином као што је споразум, те да је свако другачије поступање „супротно елементарним интересима и осећањима човечанства“.

О овим универзалним интересима посебно је говорио и дугогодишњи председник Америчког удружења за међународно право, Луис Хенкин, који је подсећао да државе никако не би требало да стављају политичке интересе испред својих обавеза поштовања усвојених међународних правних правила, јер кршење тих правила, снагом будућег реципрочног понашања осталих земаља, води томе да у догледно време буде угрожен и сваки други интерес сопствене земље. Управо то сазнање је учинило да начело територијалног интегритета држава буде једнo од највише уважаваних правила модерног међународног права. Док је у претходна три века 9 од 10 међународних ратова водило редистрибуцији територија, дотле је после усвајања Повеље УН 1 у 10 оваквих сукоба резултирао територијалним прекрајањима. Штавише, од 1945. године до данас не постоји  н и т и  један случај успешне једностране сецесије односно  н и т и  једна новонастала држава која је постала пуноправни члан међународне заједнице, а да претходно није добила сагласност и признање од матичне државе на делу чије територије се образовала.

Сенегал се осамосталио 1960. године од Федерације Мали односно Француског Судана тек пошто је склопљен тзв. федерални споразум којим је предвиђена могућност тог осамостаљења. На сличан начин је независност и међународно признање сецесије постигао Сингапур, тек по склапању Споразума о независности са Малезијом 1965. године. Бангладеш је 1974. године стекао признање независности од државе на чијој територији се образовао, и то на начин што је после политичких и оружаних сукоба, који су трајали више од 25 година, Пакистан најпре склопио споразум са Индијом 1972. године, да би затим признао независност Бангладеша, након чега је ова држава примљена у чланство Уједињених нација. Естонија, Летонија, Литванија и 11 осталих сукцесора Совјетског савеза стекли су пуноправну независност 1991. године, тек пошто су њихови акти отцепљења признати од централних власти совјетске федерације у Москви. Иако се у случају балтичких земаља радило о, како је тада на међународној сцени констатовано, повратку изгубљене независности, Савет безбедности УН није одмах узео у разматрање захтев за признање независности ове три државе, већ је то учинио пошто је Совјетски савез донео одлуку о признању њихове независности. Тада је британски представник у Савету безбедности нагласио да није реч о сецесији, већ о решавању државног статуса кроз слободне преговоре са совјетским властима и то на начин који узима у обзир легитимна права и интересе сваке од укључених страна. На исти начин, уз претходну сагласност и споразум, независност су стекле Чешка и Словачка 1993. године. Босна и Херцеговина, Македонија, Словенија и Хрватска прогласиле су једнострану сецесију од СФРЈ 1991/92. године, са чиме се индиректно сагласила и матична држава сопственим уставним преименовањем у двочлану федерацију, СР Југославију; иако су ове државе примљене у чланство УН одмах по проглашењу независности, грђански рат је настављен све до 1995. године, после чега је уследило и формално међусобно признање и успостављање дипломатских односа између ових држава. Црна Гора је прогласила међународну независност 2006. године, пошто је три године раније постигла споразум са централним властима заједничке државе о праву на одржавање референдума у ту сврху. Еритреја је примљена у чланство УН 1993. године, тек пошто је, након деценијских и трагичних сукоба, постигла споразум са властима Етиопије и добила сагласност за одржавање референдума за независност. Источни Тимор је, после дугог периода сукоба и великог броја жртава, званично постао независна држава пријемом у чланство УН 2002. године, и то на основну споразума са Индонезијом о праву на самостално одлучивање о питању отцепљења. У Јужном Судану је борба за аутономију и независност вођена од 1955. године да би тек 2005. године, после милионских жртава, дошло до споразума са матичном државом о признању права на одржавање референдума о независности, након чега је Јужни Судан, 2011. године, стекао чланство у УН.

У свим осталим случајевима, где локалне сецесионистичке власти нису добиле сагласност матичне државе за отцепљење, није дошло до пуноправног и коначног формирања државе на међународном плану (Sic!). Стога, као последица важења универзалног правног правила о територијалном интегритету држава, данас у свету постоји више од 100 диференцираних сецесионистичких покрета и близу 50 тзв. непризнатих држава или, како се још у литератури називају, скоро-државе (almost-states). То су данас, поред осталих, Придњестровље, ТР Сјеверни Кипар, Тајван, Косово и Палестина. Неке од ових територијалних политичких организација су, у међувремену, било преговарачким било војним путем, поново придружене матичним државама, и такве су Анжуан, Бијафра, Западна Сахара, Источни Туркестан, Катанга, Махабад, Република Српска, Република Српска Крајина, Тамилски Елам, Чеченија и др. Тајван је пример de facto државе без међународног признања, која је у једном периоду чак и држала столицу у Уједињеним нацијама, у име целе Кине, да би у међувремену била ре-придружена матичној држави, на начин да сав могући сецесионизам тамошњих власти стаје у речи тајванског председника, Ма Јинг-џеуа, из 2011. године, где он каже: „Ми смо за status quo, без уједињења, без независности и без примене силе“. О стогодишњим напорима за очување свог територијалног интегритета недавно је, и баш у Београду, подсетио амбасадор НР Кине у Србији.

Територија, становништво и власт јесу три основна елемента неопходна за постојање сваке државе. Међутим, и кад су остварена ова три предуслова у конкретном случају, то још увек не значи да постоји држава; бар не у савременој међународној заједници и као њен пуноправан члан. Наиме, начин на који се на територији постојеће државе образује посебна, независна власт мора бити дозвољен, а никако начин којим се крше императивна правила међународног права – какво је правило територијалног интегритета држава и забране употребе силе у њиховим међусобним односима. Конвенција о правима и дужностима држава из 1933. године наводи да свака земља мора поседовати територију, становништво и власт, али и капацитет да се у потпуности укључи у међународне односе, где је ово последње посебна врста потврде коју свака новостворена држава мора добити од међународне заједнице, а то се не може десити уколико се нова држава формира сецесијом из територијалног састава матичне државе противно њеној вољи.

У делу међународне политике и литературе је направљен покушај да се конструише право на сецесију, независно, дакле, од сагласности матичне државе, и то извођењем овог из права народа на самоопредељење. Овако нешто се дало наслутити још приликом првих прокламовања универзалног важења слободе самоопредељења народа, када је Државни секретар САД међуратног периода, Роберт Лансинг, истакао да је реч о појму који је „напуњен динамитом“, јер ће коштати хиљаде живота и створити наде које никада неће бити реализоване, пре него што и сама идеја самоопредељења постане дискредитована. Уочи и након усвајања Повеље УН (1945) и Међународних пактова о људским правима (1966), државе су изнеле и усвојиле јасна, аутентична тумачења своје воље кад је у питању гаранција права народа на самоопредељење, и то, најпре, ограничавањем примене овог права на народе под колонијалног управом, а, затим, изричитим и бројним стипулацијама о томе да право на самоопредељење не припада националним мањина. Ово наравно, не значи да националне мањине не представљају уједено и народе, већ да националне мањине као такве нису овлашћени титулар који може самостално вршити колективно право на самоопредељење, па се налаже да мањине то право остварују заједно са већинским народом односно са остатком становништва једне земље. Тиме је питање граница права народа на самоопредељење остало евентуално отворено још само у оним државама које немају натполовичну већинску нацију.

Ипак, покушаји да се праву на једнострану сецесију пронађе „правни основ“ су настављени, па је упориште томе виђено иако у важном, оно ипак у документу који није међудржавни споразум и извор међународног права, а то је Декларација Генералне скупштине УН из 1970. године у којој се наводи да право на самоопредјељење нема за циљ да поништи територијални интегритет оне државе која се „понаша у складу са начелом равноправности и самоопредељења народа, па према томе поседује владу која репрезентује целокупно становништво на својој територији, без разликовања у погледу расе, вере или боје коже“. Одатле су поједини аутори и правници дошли до става о тзв. нужној сецесији односно о праву на издвајање из састава постојеће државе када та држава врши систематска и груба кршења права једног народа, у смислу „тлачења“ припадника тог народа, како је то наведено у Извештају UNESCO-а из 1998. године, под називом „Примена права на самоопредељење као допринос спречавању конфликата“.

Управо је у случају Србије постојала опасност да се једнострана сецесија привремених косовских власти и коначно покуша озаконити на неком од међународних форума употребом већ сковане и рабљене политичко-медијске конструкције о неподношљиво агресорском понашању Србије, овог пута, према албанској мањини и на сопственој територији – а упркос чињеници да су оружани сукоби на југу Србије избили услед формирања и активирања албанских терористичких група које су, одбацивши све постојеће и нуђене облике аутономије за албанску мањину у Србији, почеле да киднапују, протерују и убијају грађане Србије и њене државне службенике и припаднике легалних снага реда. Појединачне злочине и огрешења о законе и човечност које су, током ових оружаних сукоба, нажалост, учинили и поједини Срби, требало је још једном искористити како би се, у маниру полу-истинитог и циљно нетачног приказивања и представљања, оправдало, не само дивљачко бомбардовање читаве Србије, већ и озаконило њено територијално комадање које је потом уследило.

На ову опасност је упозорио проф. Бранко Ракић, својом студијском монографијом „Србија пред светским судом“ из 2009. године. Стављање Косова у везу са тзв. правом на нужну сецесију је, post festum, ступило на сцену када је Међународни суд правде усвајао мишљење о питању Србије из 2008. године о томе „да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених органа самоуправе на Косову у складу са међународним правом“. Том приликом су државе, које су се залагале за једнострану сецесију Косова, изнеле два типа ставова: један, по којем међународно право дозвољава тзв. нужну сецесију и, други, став да међународно право изричито не забрањује једнострану сецесију, што има значити да је иста тиме дозвољена. Прва ова  тврдња нема основ у било којем међународном уговору, а тзв. нужна сецесија није постала ни део међународног обичајног правог, како је то истакао и проф. Антионио Касезе, некадашњи председник Хашког трибунала за бившу Југославију. Други, пак, став представља својеврстан и двоструки парадокс; јер, казати да међународно право дозвољава сецесију зато што је изричито не забрањује, значи рећи, како је то прокоментарисао судија Џејмс Крафорд, да међународно право онда практично и не постоји „јер не може регулисати или контролисати ефективне територијалне ентитете“ – што, даље, значи да, пошто је сецесија забрањена унутрашњим, националним правима самих држава, о том питању је сувишно уопште и расправљати на међународном нивоу.

Међународни суд правде није, наравно, желео да прихвати ниједан од ова два става, али ни да заштити универзално гарантован интерес Србије, па је решење нашао у томе што није одговорио на питање које је поставила Србија, већ је то питање преформулисао својим одговором. Наиме, питање се тицало „једностраног проглашења независности“ што обухвата чињенични скуп радњи и поступања једног субјекта, док је Суд свој одговор сузио тек на „декларацију о проглашењу независности“, наводећи да оваква декларација није забрањена међународним правом. Суд је, дакле, фокусирањем искључиво на декларацију као појединачни акт и парче папира, игнорисао језичко-логичку целину постављеног питања и конекситет фактичког отцепљења и радњи предузетих у ту сврху, а у које спада и сама декларација косовских власти о проглашењу независности. То да Међународни суд правде није желео да призна Србији право на територијални интегритет и сувереност, показало се, коначно, његовим намерним игнорисањем онога што је о томе наведено у Резолуцији Савета безбедности УН 1244. С друге стране, треба приметити да Суд никако није желео да легализује тзв. право на нужну сецесију и тиме угрози интересе и поредак остатка држава, чак је и сам тај израз, пошто су га поједине државе навеле и дефинисале у својим поднесцима, Суд потом употребио под знацима навода, прогласивши га ирелевантним за конкретан случај.

Пропао је, дакле, покушај да се право народа на самоопредељење протумачи тако да оно, у одређеним ситуацијама (на основу не до краја познатим критеријума и цењено од стране субјеката и арбитара који нису унапред предвиђени), даје народима па и националним мањинама право на унилатералну сецесију. Најбоље објашњење у том смислу дала је проф. међународног права на Универзитету Јејл, Леа Брилмајер, која је прецизирала да је право на самоопредељење признато народима, а не територијама, те да се у основи сваког сецесионистичког захтева налази увереност групе у имање права на конкретну територију, због чега је, њеним речима, „сецесионистичким захтевима дата незаслужена прилика да иступају са морално високе позиције“ – а што је у случају терористичког сецесионизма припадника албанске мањине на територији Србије, војно подржаног од стране трећих сила, више него тачно.

Међународни суд правде је водио, међутим, рачуна о правима и интересима остатка држава и међународног поретка, па није дозволио једностраној сецесији, која је покуцала на врата, да уђе у корпус међународног права, али је испред врата међународног права оставио и Србију да чека. Оно што је за Србију и њене представнике и вође данас много важније, а чему претходни наводи и служе, јесте да (п)остану уверени у то да не постоји нити једна власт или група која може својевољно отцепити део српске територије и од њега направити државу – пуноправну чланицу међународног друштва. Право на сецесију припадницима албанске мањине на Косову и Метохији није признато нити је могуће да им такво право буде признато; такво признање једино може дати држава Република Србија то јест она њена власт која би хтела и смела то да учини.

III

Решење за будућност

У првим данима ове године „Форин Полиси“ доноси чланак који говори о утицају кризе, изазване пре 20 година на Косову и Метохији, на данашње међународне односе и позиције и политике великих сила. У том осврту, а под насловом „Мали рат који то није био – зашто је косовски сукоб и даље важан“, аутор у поддексту саопштава да је НАТО напад на Србију 1999. године поделио свет, изазвао готово трајно неповерење и подигао на ноге светске силе попут Кине и Русије, и, што је најважније, да је НАТО рат поводом Косова означио „кратко проживљени моменат униполарног света“. Реч је о све чешће означаваној, новој парадигми међународних односа коју српска политичка елита није кадра да прихвати – што због обамрлости пред још увек трајућим притисцима пријатељског Запада, тако и због личног искуства трагичне немогућности да се последице пада Берлинског зида на време сагледају, због чега се значај овог увелико минулог спољнополитичког догађаја преувеличава 30 године касније и, последично, у најави опет касни.

Решити било које питање или проблем данас значи толико да је већ наредног дана нужно наставити радити на одбрани и одржању тог решења. У историји нема коначних решења, а историја једног народа зависи од његове свести и воље да опстане што значи да сачува свој идентитет, вредности, традиције и једнака права. Та права су уједно, како је говорио Густав Радбрух, дужности које народ и сваки појединац има према себи самом, и чијим невршењем настаје „друштво моралних ушкопљеника“ у којем влада „дух слаботињског трпљења“. Данашња генерација Срба можда неће имати прилику да у потпуности реши и затвори косовско питање, али је улог огроман и улога ове генерације исто тако важна, јер може бити упамћена као она која је одолела свим унутрашњим искушењима и спољним подвалама и притисцима; као она која није признала независност Косова и Метохије, већ одбила да призна злочин против себе и истом се придружи.

У будућност се гледа тако што се у садашњости широко отворе очи, а из прошлости не заборавља ништа. При том је неопходно имати, поред добре вере, немалог знања и велике воље, још и стрпљење, чијег изостанка погубност за српске подухвате је предочавао још владика Николај Велимировић. Највећа невоља данашњег тренутка јесте то што се косовски проблем решава у постјугословенско и неокумунистичко време реактивног, готово невољног обнављања српске државе и свега оно што је за такву државу неопходно – српске националне и културне политике и логике и њима припадајућег васпитања, образовања и понашања. Да није тако, не би се могло десити да завлада таква духовно-интелектуална непристојност уопште постављања питања да ли Србија треба да призна и озакони насилно одузимање дела сопствене територије. Да ствар буде гора, одговори који се нуде и све чешће намећу у јавности сугеришу да би признање и одрицање од сопственог достојанства, територије, народа и Цркве било добро за Србију.

Скована за потребе овог убеђивања, на сцени је увелико присутна реторика о нужди политичке реалности – што је еуфемизирано спровођење тезе о Србији као пораженој земљи којој се непрестано уручују ултиматуми. Аргумент „политичке реалности“, то омнипотентно вербално помагало којим се све објашњава а ништа не доказује, служи препарињу сваке реактивне свести будући да се тим појмом означава готово неухватљиво-променљив рам у који се смешта неограничен број чињеница и симбола свакодневног живота, подобних да буду разноврсно тематски обрађивани и тумачени сходно различитим појединачним, знаним и незнаним, вољама и интересима. Како би само, у данас владајућем театру мантри и посрнућа, због нереалности био исмејан Доситеј Обрадовић који, како то бележи проф. Мило Ломпар, на почетку својих студија у Халеу, 1783. године, пише да долази из Србије – иако тада Србија није постојала као држава нити ће то постати још скоро цео један век. Апалоготе тренутно задате реалности у Србији никако не успевају да се осврну на чињеницу и искуство доступно сваком живом појединцу о томе да, речима Лудвига Витгенштајна, „нема априорног поретка“, јер „све што видимо и све што уопште можемо описати, могло би бити и другачије“.

Најјача, пак, страна ових аргумената, који одлуку о признању крвавог албанског сецесионизма бране диктатом реалности, није њихова логичка одрживост, а још мање њихова морална утемељеност, већ то што се не дозвољава да им се јавно и систематски одговори и опонира. Тако се непрестано понавља да је Косово изгубљено – иако се о статусу истог и даље преговара и као да не постоји ништа што је повраће­но, или као да све остало не може такође бити изгубљено или овим начином вођења политике несачувано; затим, да не треба ићи у рат – као да је икада то уопште било пожељно, и као да при­знање независности Косова икоме гарантује да у будућности неки „исти“ рат неће морати да води; заврши са аргументом да деца не треба да гину – иако се од власти тражи политика непристијања и непризнања, а не рат, и као да су родитељи српских војника желели да њихова де­ца гину. Управо данашња генерација има шансу да, непризнавањем агресорско-терористичког одузимања дела своје територије, не дозволи обесмишљавање свих оних који су само у последњем рату на Косову дали своје да би заштитили животе својих суграђана и отаџбини сачували част. Наводи о томе да Србији не иде у прилог стопа исељавања, негативан природни прираштај или лоша економска ситуација не значе да ће стање у овим областима бити боље или срећно решено тиме што ће отцепљеном Косову бити призната независност. Напротив, ако негативан однос према насилној сецесији и окупацији дела своје триторије треба да определи Србију да се позитивно поставити према питању популационе, економске, културне и сваке друге политике – онда тим пре не треба признати Косову државност, осим што је уопште не треба признати.

Једино исправно и одрживо решење косовског проблема, и то није уперено против албанског народа нити значи позивање на рат, јесте да Србија поврати власт и државни суверенитет над територијом своје јужне покрајине, у време и на начин на који то буде могуће. Таквој могућности још једино и, нажалост, највише прети држање саме Србије и њена евентуална одлука да призна међународну независност привремене албанске управе на Косову и Метохији – било наставком сукцесивних уступака и саглашавања са захтевима косовских власти и дела међународне заједнице било каквим ad hoc омогућавањем самопроглашеном Косову или његовом већем делу да постане члан Уједињених нација и других међународних организација.


[1] На Правном факултету Универзитета у Београду, у организацији Клуба за друштвене односе, одржана је, у новембру 2018. године, трибина под називом „Косово и Метохија – између права и политике“, на којој су, као говорници, учествовали још и проф. др Владан Петров и проф. др Слободан Орловић, уз помоћ модератора, студената завршне године основних студија, Јеленe Лучић и Марка Јокића. Ово излагање о наведеној теми сам, како је то било предвиђено, изнео у три дела, и то везано за питања узрока, изазова данашње ситуације и решења за будућност.


ИСПРАВКА: У фусноти раније верзије овог чланка погрешно је стајало да је Катарина име студенткиње Лучић. Извињавамо се Јелени Лучић и читаоцима.

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s