Четрдесет дана од упокојења: Мр Симо Живковић (1943-2018)

Мр Симо Живковић, професор историје у Борчи, био је и сарадник „Стањa ствари“. На Четрдесети дан од његовог упокојења 25.11.2018. доносимо реч његових бивших ђака, као и говоре изречене на сахрани на гробљу Збег у Борчи, 27.11.2018.

Срђан Тадић: Реч ђака

Мр Симо Живковић (1943-2018)

Поштовање које имам према професору Сими Живковићу само је расло како смо се удаљавали од школе. Предавати седмацима и осмацима Волтера, Црњанског, Гумиљова, Фрома… на начин да и најлошији ђаци заслуже одличне оцене заправо је било невероватно. И ко је научио из историје само професорова предавања, и ко је од књижевности прочитао само књиге и писце које је он поменуо, и ко је у основној научио да се обраћа са „господине професоре“, дубоко верујем да није остао слеп у историји, ускраћен за уметност или лоше васпитан. Дао нам је суштину историје и карактерологије, суштину психологије и књижевности у само неколико свезака на начин који су сви схватали.

Срео сам доста ученика све до скоријих генерација који су из школе сачували само те свеске. На првом часу историје донео нам је специјални број „Интервју“-а који је сам написао. Заједно смо гостовали на Радио Београду поводом једне трибине. А на све то, као со, није фалило ни анегдота, много бољих него како сада читамо у његовим записима о Сремчевим данима. И увек је био у ужем кругу генерацијских тема, годинама после школе.

То је био начин да попунимо духовну празнину, која је многе сачекала у средњим школама и на факултетима, нарочито код нас који смо се определили за технику. Или како је рекао: „Када видим ученике првог реда да се опредељују за школе испод њиховог нивоа, то ми је као када видим неку лепотицу поред неког идиота.“

Десетак година нисам у Борчи. Кад год сам био у посети родитељима надао сам се да ћу у негде срести и професора. Дуго се нисмо испричали, много тога хтео сам да га питам.

Увек мислимо да имамо времена.

Срђан Тадић је доктор електротехнике 

Вељко Ђурић Мишина: Реч на сахрани Сима Живковића

Добри наш Симо,

Данас је дошло време да ти испуним последњу жељу:

Ево ме, пред твојом породицом и бројним пријатељима и познаницима да заједно испратимо твоје тело и предамо црној земљи, онако како је записано у Божјим књигама, а уверени да нас твоја душа са висока гледа.

У крајевима одакле корениш, а то је Катунска нахија и Стара Црна Гора, у оваквим приликама казују се речи пригодне месту и времену. С обзиром да си ту обавезу одавно мени наменио, не замери ми ако што и погрешим. Можда нећу казати довољно чињеница јер сматрам да ови који те испраћају добро знају много тога из твог живота.

Оца Живаља ниси запамтио, мајка Плана и блиска родбина су после рата колонизовани у Врбас. Тамо си завршио основну школу и гимназију. Студије историјских наука завршавао си радећи као ноћни портир на Академији драмских уметности. Мало нас је тада знало да си као магистар историјских наука имао највише научно звање у тој установи.

Магистрирао си радом о друштвеном животу Србије у 19. векум који је по садржају био спој историје и књижевности.

Тај спој си исказивао у бројним новинским текстовима у годинама крвавог расплета комунистичке Југославије.

Никоме ниси остао дужан, али си многе задужио. У првом реду оставио си велике трагове у неколико генерација основаца Борчи које си учио Српству и историји.

Истовремено, ред је да истакнем да су многи остали теби дужни. После завршених магистарских студија поједини твоји професори сматрали су да би требало да добијеш посао у неком од института. Други су, међутим, сматрали да си за тај посао био стар. При томе су прећутали да су на тај начин испуњавали своје обавезе према неким службама, али и задржавали то место за своје пулене.

Осамдесетих година, као и нас неколицина жељних више слободе и истине, био си редован на трибинама на којима се садило семе будућности у којој би требало да има и више правде. Наредне три деценије увериле су нас да је правда само сан.

Своје Српство исказивао си на уобичајен начин, ниси га крио, па си због тога стављен на спискове неподобних.

У временима појаве новоцрногорства нуђено ти је да им приђеш и, како су обећавали, решиш своје животне проблеме. Ниси размишљао о тој понуди јер је запис који си у себи носио био део српске вертикале којој су темељи Свети Сава и Косовски завет, гране – устанци и буне широм српских земаља.

Знао си да сабираш једну историјску епоху у процес који је имао свој почетак и крај. Схватио си карађорђевићевску јужнословенску заблуду и комунистичку превару, јер си увидео да су обе негације Српства.

У распаду Југославије приклонио си се онима који су сањали Западну Србију. Подржао си добровољце из Србије знајући да их тамо вуче историјска вертикала. Посветио си им бројне новинске текстове. Поједине текстове писали смо заједно и објављивали под пуним именима и презименима. У једном од таквих текстова наговестили смо издају неколицине оних који су се лажно представљали као националисти, а чија чеда данас растачу Србију и Српство. Добро смо схватили да борба против њих није могућа, чак ни у мери оних слобода које смо задобили у последњој деценији комунистичке власти.

У годинама када издаја добија коначне обрисе ти си се склонио у руску класичну књижевност. У тој лепоти гушио си своју болест. Уснуо си у Господу у кругу својих најмилијих.

Надамо се да сада твоја душа гледа на нас који те испраћамо, молећи се Господу посредством наших свештенослужитеља да ти подари блажени спокој у рајском насељу.

Остајемо у уверењу да смо мали део дуга према теби колико-толико испунили, па ће наше сећање бити онакво каквог смо те познавали.

Знамо да си сада у небеској и праведној Србији, па и међу онима о којима си писао.

Мир твојој души, нека ти је лака земља.

Др Вељко Ђурић Мишина је директор Музеја жртава геноцида

Марина Божовић: О моме куму и времену његовом

У вријеме Његошево, као и у наше вријеме, те и у вријеме мог милог кума, Сима Живковића, „племе наше сном мртвијем спава.“

— Тако се успавасмо, да ка Небу очи ни не подижемо, а нит умијемо више од срца ка Небу завапити, нит молитве уздизати.

… Тако се успавасмо, да не знамо више ни ко смо, ни одакле смо, ни ђе смо пошли, а не, ђе бисмо морали да идемо!

И да нам не би, нашег Сима Живковића, многи бисмо од нас, професора, доктора, књижевника, пјесника, а не само од ђака његових, многи бисмо неславно изгинули, а све у чуду што нас неким тамо Србима Савиним, Лазаревим, Милошевим, или Дучићевим и Теслиним називају.

… Да нам не би нашег Сима, у многе античке пјеснике и јунаке и хероине – чуш: античке – ма и у наше најсветије претке, као у шпанске сељаке бисмо гледали; мада, какви смо, авај, лоши ђаци, боље да прецима ни сада на очи не излазимо…

Истина, није лако бити Човјек никад – ни у вријеме Његошево, ни у ово наше вријеме – вријеме Сима Живковића…

Не би лако ође нашем Симу Живковићу са крстом и гуслама у срцу… али га зато сада у миру испраћамо у његову и нашу Небеску Отаџбину, међу Оне које је величао и о Којима нас је учио.

Реч књижевнице Марине Божовић на сахрани Сима Живковића

Advertisements


Категорије:Моба

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s