Александар Вучић: Оливеру Ивановићу сам помагао и био нека врста доброг познаника

Председник Србије у првом делу јединог интервјуа који је дао за српске медије прича о протестима опозиције, својим грешкама, претњама које му упућују, убиству Оливера Ивановића, најбогатијим Србима, српском здравству и лечењу деце у иностранству

Александар Вучић (Фото: Филип Плавчић)

 Александар Вучић обећао нам је још пре два месеца велики интервју за Нову годину. Знајући да је ове године одлучио да прескочи интервјуе за медије, нисмо се превише надали. Ипак, у недељу 30. децембра, као и последњег дана старе године, Вучић је отворио врата Председништва Србије за екипу Еспресо.рс портала, који је једини имао прилику да разговара с њим.

У својеврсној политичкој исповести, некој врсти свођења рачуна у 2018. години, али и рекапитулацији доброг дела његове политичке каријере, председник Србије је никад искреније одговарао на сва питања, од којих нека нису била нимало пријатна.

Прошло је шест и по година од нашег последњег интервјуа. Шта се у међувремену променило у животу Александра Вучића?

– Старији син и ћерка су ми порасли, а добио сам и сина Вукана. Глобално, мислим да смо урадили много добрих, битних ствари за Србију. Оно на шта сам посебно поносан јесу економске реформе и то да је Србија из минуса ушла у високи плус, да је из дефицита буџета ушла у суфицит, да се смањује јавни дуг на месечном нивоу и да смо спустили незапосленост с 26 посто на 11,3 одсто, да подижемо плате и пензије… То смо успели захваљујући грађанима Србије, њиховој вери у тешке реформе, а не у лака, обично лажна обећања.

Да ли сте нешто могли другачије у овом периоду и ако сте могли, шта је то?

– Сасвим сигурно сам могао још више да се борим, могао сам још више да радим, могао сам боље енергију да утрошим. Што се тиче стратешких ствари, можда би неко други, способнији и паметнији то успео, али што се тиче економије мислим да смо урадили апсолутно све по књизи и за то добили награде и најбоље оцене ММФ-а, Светске банке и кредитних агенција. Динар је од 2012. до 2018. године апсолутно стабилан, док је између 2008. и 2012. са 75 отишао на 117 динара за евро. Урадили смо много добрих ствари у економији и политици. Тешко време и тешко бреме, пре свега што се тиче Косова и Метохије. Кад наследите проглашено независно Косово 2008. године, а против тога сте, кад наследите то да су вас извукли из Уједињених нација и пребацили у Европску унију, кад наследите пресуду Међународног суда правде која је апсолутно неповољна по нас… Па онда наследите границу или административни прелаз између Срба и Срба у општини Лепосавић, на Јарињу и Брњаку, е, онда су вам руке везане, а морате да останете у рингу, и то не три минута, него 12 рунди од по три минута. У таквим условима чини ми се да смо се борили и да Срби с Косова и Метохије то и те како добро разумеју, они то најбоље осећају. Највеће поверење сам имао код Срба на Косову, никад мање од 67 одсто гласова нисмо добили. Чак и у тако тешким условима мислим да смо оно што је било реално и рационално успели да постигнемо. Очекивати чуда у тој сфери било би нереално, неозбиљно, а рекао бих и неодговорно.

Кад сад гледате на тај период, да ли мислите да сте негде погрешили?

– Саша, сасвим је сигурно да сам много тога погрешно урадио.

На пример?

– Нисам ја тај који о томе треба да говори. Могу о лепим стварима да говорим, о економским реформама. На дневном нивоу сам правио грешке. Грешио сам и око пружања приоритета у одређеним пројектима, што каснимо у реформи здравства, сам сâм крив за то. Крив сам и за то што дозволио да Левосоје – Српска кућа, једну важну деоницу пута, радимо три године, зато што смо мислили да ће српске компаније то боље да ураде. Погрешио сам јер су те компаније само узимале новац да би вратиле своје старе дугове из ранијих послова, а не да то ураде брзо. Оно на шта сам поносан, то су глобалне реформе, то је довођење фабрика у удаљена, мала места. Дакле, од Лебана, које је поново почело да живи, а где смо изгубили готово 18.000 људи за неких 30 година, преко Крупња, Владичиног Хана – ту смо покренули живот. Онда Ниш, па Врање. Да вас подсетим како је Јумко изгледао пре само шест година. Пола плате се исплаћивало само једној смени, а сад се исплаћује за све три смене. Здравство је највише напредовало, зато се највише и секирам, а могло је још много боље и много више, јер знам колико смо новца уложили. Имам глобалне бројеве: кад уложите 102 милијарде у здравство очекујете више. Поносан сам на смедеревску железару, на Бор. То ће да спаси Источну Србију. Кинези су купили Невсун од Канађана и то је велика ствар. То је добра ствар, да људи живе ту, а не да иду у Швајцарску и Аустрију.

Упркос свему томе, има незадовољних грађана, они су сваке суботе на улицама. Занимљива ситуација се десила испред Студија Б где вам је група грађана нешто добацивала.

– Био сам био на Студију Б, а они су ишли с друге стране. Пролазио сам најнормалније, ако су нешто добацивали, па то је све демократија и то је сасвим нормално. Прошле и претпрошле године, исправите ме ако грешим, имали смо демонстрације које су биле и по обиму и по интензитету веће и нисам приметио никакав проблем. Били су мирни, шетали су сваки дан. Ви сте подизали и по пет и по десет пута број присутних грађана.

Ја нисам.

– Јесте, јесте. Нико вас није позвао, нико вам ништа није рекао. Људи, радите свој посао, кажите да је било и милион људи, ево капа доле. Моје је да чујем шта то грађани желе. А да слушам шта је то што желе они који су опљачкали Србију, Ђилас, Јеремић, Обрадовић, Стефановић, Веселиновић један и други, то ми не пада на памет.

Како ви разумете поруке које вам упућују ти људи?

– Нисам чуо никакве поруке, само сам чуо „Вучићу педеру“. Пошто им то излази онако из срца, онда је неко морао на мегафону да их исправља јер су се појавили они са шареним заставама, па су онда викали „Вучићу лопове“. Почну да вичу „Вучићу лопове“, па кад угледају Ђиласа и Јеремића престану да вичу, па опет наставе… Тако да не знам на које поруке мислите.

Пре 20 дана сте рекли да чак и да изађе 5 милиона људи ви нећете да попустите, а онда сте појаснили да тамо ипак има пристојног света и да сте спремни да разговарате с њима, али не и с политичарима.

– Не. Рекао сам да нећу да подлежем политичким притисцима, за то што кажу и траже политичари може да се скупи колико хоћете људи, ја нећу да подлегнем притисцима, али сам спреман да ако буде толико људи као што кажу, не чак ни толико, него и много мање, не милион, не петсто хиљада, не двеста, не сто, ја сам спреман да распишем изборе. А шта ћете демократскије и лепше? А шта бисте? Да упадате, убијате и на силу узимате власт зато што вас народ неће и зато што на изборима не можете да добијете? Е па, то не може више. Прошло је то време, крај је с тим. Ако хоћете да нешто промените, ево изволите на изборе. Реците: нисмо задовољни са 6 фабрика у Нишу, хоћемо да железара опет буде поново празна, хоћемо да наш градоначелник поново има 500 милиона евра, а да наш народ буде гладан, хоћемо да вратимо плате на 330 евра и минималац на 168 евра. Кажите то народу, то су ваше идеје. Ја то да прихватим нећу и зато сам спреман да понудим изборе. Да ли ће народ да гласа за плату од 465 евра или за плату од 330 евра? Нека народ гласа. То је фер и поштено и нема ништа поштеније од тога. А то ако неко мисли, јао увређени смо сви, повредили сте нас, сад ћемо сви да изађемо… Ви свој посао радите, а ја ћу свој. И сумњам да сте ме скоро овако расположеног видели.

Један од тих протеста заказан је за 15. јануар, дан касније у Београд долази Владимир Путин, па се појавила информација да би тај протест евентуално могао да буде забрањен.

– Не, зашто да буде забрањен? Мислите због величине скупа? Што да буде забрањен?

Не знам, тако се прича.

– Никад у Србији ништа није било забрањено. Слободно је да сви шетају. Слободно ће бити све. Баш је то лепо, једни да се скупе 16. јануара, други 17. јануара, нека цвета демократија. Тог 16. јануара је убијен Оливер Ивановић. Не знам само какве то везе има с тим политичарима пошто сам му једино ја био, не могу да кажем велики пријатељ, то би можда неко други требало да каже, али сам му био нека врста доброг познаника и помагао му у тешким тренуцима. Нико га готово није ни знао, нити му је икад у животу помогао. Али, шта да радите, ваљда је злоупотреба у Србији нешто што свако може да ради, то ваљда мисле. Немам проблем с тим да слободно протестују, да кажу шта хоће и како год хоће.

Кад смо се већ дотакли Оливера Ивановића, били смо сведоци да су поједине телевизије извештавале на врло непрофесионалан начин о његовој политици.

– Ај господине Стајићу да ми нешто расправимо. Колико сте ви непрофесионално извештавали о мојој политичкој делатности?

Ја вас сад питам о Оливеру Ивановићу.

– Чекајте, чекајте. Значи ли то да сте ви мене убили уколико се мени сутра нешто деси? Извештавали сте и говорили, а нећу да вам причам да је судски пресуђено, да ја никад нисам видео у животу човека ког сте стављали на насловну страну и за ког сте на вашем порталу писали да сам му давао 120 евра. Чак га ни на вашим пријемима нисам виђао, а ја кобајаги седео у подруму с њим, с мојим братом и Вучићевићем. Ни у каквом подруму и ни у каквој кафани нисмо никад били заједно. И шта ћемо сад? Да ли то значи да сте ме убили? Да ли ће сутра Ђилас бити крив ако се мени деси нешто јер је говорио све најгоре о мени? Или је Јеремић мене убио зато што је рекао да сам овакав или онакав? Шта то значи, људи? Хајде да разграничимо те приче. Договорите се са собом да ли је неко неког убио или неко о неком мисли лоше или добро. То једно с другим нема никакве везе.

Питао сам само за мишљење професионалног политичара о таквом начину извештавања.

– Ја немам шта да причам о начину извештавања, волим у лице да кажем шта мислим. Само мислим да нико не треба да држи придике ником. Ако мислите да држите придике малој Барбари…

Сад разговарамо о Оливеру Ивановићу.

– Не, ја вам кажем у начелу. Не могу о томе да причам, могу о свом односу с Оливером да вам причам. На какво извештавање мислите?

Сетимо се само: „издајник српског народа“ и томе слично.

– Никад ни за кога нисам изговорио да је издајник српског народа.

Не кажем да сте ви то рекли, питам вас за мишљење о томе.

– Желим само ово да вам кажем. Напали сте малу Барбару зато што је рекла „далеко мало људи“. Да ли ви разумете да причате да вас неко броји? Нико вас не броји осим што сами лажете себе и цео свет баш о броју. Пошто о порукама не можете да говорите, јер политике иза Ђиласа и Јеремића нема. Каква је политика? Да је „Вучић издајник“, како је рекао Јеремић или оно што је Ђилас рекао да имам више пара од његових 500 милиона? Једино чиме се баве су бројеви. По 10-20 пута увеличавају број присутних. Како ћете малу Барбару да поредите уопште с тим? И сад ми говорите о нечему што је иначе наша болест. Извештавања неких телевизија су исувише екстремна и острашћена на разним странама. Погледајте само хрватску телевизију, па ја сам буквално умирао од смеха. Кад саберете све гласове Ђиласа, Јеремића, Обрадовића, Стефановића, Веселиновића, Живковића и додате томе ХДЗ и СДП у Хрватској, не могу сви заједно да ме победе.

Да ли мислите да је улога политичара, укључујући и вас као кључну политичку фигуру у земљи, да смирује политичке страсти или да их распирује?

– Ја то радим сваки дан. Али то не значи да треба неком да се улизујем. Са мном има један проблем, да вам откријем карте до краја на најпоштенији начин. Нећу ја ником да се додворавам. Ви радите са мном интервју у недељу, а ја имам много обавеза и пре вас и после вас. Кад сте интервју радили, а познајемо се неких 15 година, можда и дуже, с неким политичаром у недељу, и то на његовом радном месту? Па, нисте. Радим поштено и одговорно. Не свиђа вам се, људи? Хоћете да укинете све фабрике? Хоћете да вратите Србију на минус 3,1 уместо на плус 4,5? То што неко мисли да вас се плашим и да ћу да бежим из Србије, па не пада ми на памет. Живим овде и живећу овде увек. Нисам богат и нисам украо, за разлику од вас, таквих политичара. Хоће да праве дилове, па се питају што не нападају коалиционе партнере. Не знам ко се с ким и ко се ту договара. Ја се не договарам, нећу да се договарам. Нећу да купујем било шта. Лепу реч нечију или не знам шта, само да би неко рекао: ето, кренули смо лакше, па можемо да разговарамо. Никог нисам увредио, ником ништа ружно нисам рекао, ја само радим свој посао. Говорим оно што мислим.

Људи који протестују често истичу социјалну неједнакост као разлог за протест. Па се наводе рампе на пругама на којима људи гину, недовољно вртића, стање у појединим нашим болницама наспрам Београда на води, новогодишње расвете, куповине приватних телевизија, финансирања губиташа какав је Ер Србија…

– Мислим да нисте добро погодили циљне групе. Ти људи који протестују су углавном виша средња класа.

Што не значи да њима не смета нешто од овог што сам управо набројао.

– Није спорно, ја вам сад говорим да то нису људи којима би сметале социјалне неједнакости. Најбогатији Срби шетају заједно с њима. Не говорим о народу, већ причам о политичарима. То су Ђилас, Јеремић, Мишковић то подржава. Је л’ знате неког богатијег? Можда Шолак још?

Станко Суботић можда?

– Он живи у Швајцарској или у Француској. Он им је много пара давао, био је велики финансијер. Сам каже да им је дао неколико милиона евра, баш Ђиласу и Јеремићу. Мени није ни динара, а њима је, каже, милионе дао. Зато се и питам што га нема на протесту. Кажу ми да се с Мишковићем свађао јер му је Мишковић ваљда украо неке паре, а Мишковић оптужује овог да није. Не бих да улазим у та тајкунска посла. А је л’ знате неког богатијег од ових што сам набројао?

Волео бих да се мало вратимо на разлоге за протест.

– Вратићемо се, не брините. Дакле, шетају најбогатији, Ђилас, Јеремић, Мишковић, Шолак…

Па добро, не шетају само најбогатији, има тамо 20-30 хиљада људи, колико се процењује да их је било у суботу.

– Где их има толико?

Нека их има и 5.000 људи, то није 5.000 најбогатијих људи у Србији.

– Ма, ја сам само поменуо неколико најбогатијих Срба, има ту свега и свачега, а остало су, од Данила Башића преко Николе Сандуловића, разних ту лопова има… Али, највећи део на протестима су пристојни људи који припадају вишој средњој класи и вишој класи. Да ли је тако? Чини ми се да јесте. То је сасвим јасно. Да ли ти људи имају неке оправдане захтеве? Сасвим је сигурно да имају оправдана питања, а ја бих покушао да одговорим на та питања.

Хајмо на телевизије прво.

– Не, прво ћемо болнице, децу и све остало. Како је изгледала Србија у време оних с којима шетају и организују протесте, попут Ђиласа и Јеремића? Како су изгледале болнице у Врању на пример?

Сећам да су болнице у моје време биле пристојне, додуше, ја сам се из Врања иселио 1992. године.

– Аха, 1992. А 2006. су изгледале као јавни тоалет.

Свесни сте да има болница које и даље нису у добром стању. Врање је одличан пример, има и оних супротних.

– Чекајте. Значи, установили смо да је у Врању личило на јавни тоалет, данас је то велелепна болница. У Нишу смо готово све реновирали, све клинике и домове здравља, направили смо нови Клинички центар за 22. век. Урадили смо гама нож, икс нож, више клиника, унапредили број акцелератора у КЦ. Успели да смањимо листе чекања са 280.000 на 70.000, биће 40.000 у наредна три месеца. То је драматичан напредак да је то готово невероватно. Успели смо улагањем огромних финансијских средстава да променимо слику о српском здравству које је било последње у Европи управо у време тих најбогатијих Срба. Данас има шест или седам земаља ЕУ испред којих смо у пружању здравствених услуга. Што се тиче лечења деце, Србија данас лечи шест и по пута више деце у иностранству. Уводи иновативне лекове. Радимо све оно што нису они коју су опљачкали Србију. Идемо даље, град је окићен. Наравно да је окићен. Поносан сам на то. Једино се стидим оних који секу каблове и жице не би ли уништили нешто што нам доноси новац и туристе.

Председниче, да ли нам је у време кад је толико социјалних неједнакости потребан град који шљашти?

– Потребан нам је град који привлачи људе, јер Београд и Србија иду напред, а не уназад. Неће Београд да буде последња рупа и мрак у какав би га одвели они. Да у Београду нема ни сијалице, али да они имају 500 милиона евра. Ја немам ни 500.000 ни 1.000.000 евра, а камоли 500 милиона евра, али зато ће град да буде уређен и дотеран. Треба да будете поносни кад питате хотелијере и људе у ресторанима колико им то новца доноси. Ваљда се бавимо послом и повећањем бруто домаћег производа, а не да правимо мрак и рупу и да мрзимо све око себе. Погледајте, то је чиста мржња, ту нема никаквог здравог разума. Јао, каква је фонтана на Славији? Фонтана је предивна, погледајте колико се људи тамо слика, странаца, туристи су одушевљени. А што вам то смета? Па, ето, пошто су редовно ишли да посећују споменик Димитрију Туцовићу, а не знају ни ко је он био. О којим приватним телевизијама причате?

Приватним телевизијама које су купљене од Грка.

– Мислите на Н1?

Не, мислим на Прву и Б92.

– Н1, дакле Шолак и Ђилас, су користили најдиректније државне ресуре да би формирали кабловског оператера СББ. Пола Телекома је радило за њих. Уништавали су Телеком, разарали акционарско друштво у којем је држава већински власник да би они били богатији. То је једини случај који ја знам. Изволите ви ако имате неки други пример.

Ја сам ту да бих вас питао оно што људи питају на протестима.

– Питајте.

Дакле, државним парама су купљене две приватне телевизије.

– То није тачно, немојте да измишљате. Телеком прво није државна фирма већ акционарско друштво с већинским државним капиталом, али Телеком није купио никакве две приватне телевизије. Ниједну није купио, ни динара није дао. Телеком је купио Коперникус, кабловског оператера, зато што хоће да се такмичи са Шолаком и Ђиласом, јер неће да га разоре. Коперникус је свој новац направио у време Ђиласа и Шолака и продао Пољацима, па је поново откупио. Телеком није постао власник медија, Телеком се бори у кабловској мрежи с конкурентима Шолаком и Ђиласом. Сви то одлично знате и одлично разумете, него ако можемо да негде нешто забашуримо, па да нам то тако прође.

Измена закона о играма на срећу не ставља се на дневни ред у Скупштини већ две године, а на тај начин би се побољшало лечење деце у иностранству. Зашто?

– Немам појма о чему се ради. Молим вас, немојте људи, кад вас молим. Ми толико новца трошимо на лечење болесне деце да ту врсту безобзирности, посебно од оних политичара који никога нису лечили у иностранству, који никога нису лечили овде, који ни о чему нису бринули, да то заиста не да није фер, него не знам шта бих вам рекао… Свако дете за које смо добили потрудили смо се и покушали да помогнемо. Пребацивали смо паре и онима који су кроз приватне фондове на различите начине узимали новац и себи и свима другима. И то можемо да радимо само кад имамо вишак новца, и зато то и радимо, зато што имамо више новца. И помажемо деци на све могуће начине. И сад ћете ви да ми кажете да ви више волите децу него ја? Па, нећу то да вам дам. Имам троје деце које обожавам и волим свако дете у овој земљи. И нећу да вам дам да ви више волите децу него ја. И хоћу да вам кажем да се више деце лечи данас у Вучићево време него што се лечило у свих њихових 12 година. И шта ћемо сад с тим, Стајићу?

Само вам преносим оно што се на протестима може чути као замерка.

– Ма пустите то, то се на протесту никад није чуло. Шта ћемо сад с том чињеницом од малопре?

Схватиће је, претпостављам, они којима је била намењена.

– Захваљујем вам се на томе.

Саша М. Стајић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Еспресо.рс, 1. 1. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s