Живојин Ракочевић: Радост баке Наде

Отишла је бака Нада, радосни становник Ђаковице, двадесет година чувала је свој град, веру и љубав за све који су му дошли, и за све који нису смели да му дођу

Фото: Живојин Ракочевић

Да нема италијанских војника под тешком опремом и аутоматским оружјем, све би личило на слику каквог скрајнутог манастирчића који су од комунизма сачувале ове бакице.

Стоје Пољка, Нада, Јела и Васиљка и око њих челик тенкова. Те цеви, жице и вреће пуне песка, бране жене, против њих се окренуо читав један град. Само су ретки погледом и понеком речју поздрављали своје тихе суграђанке и њихову решеност да по цену живота остану у својој улици, у својој цркви.

Захваљујући тој одлуци Ђаковица је сачувала мутиетничност, старице су постале чувари града, а дечански калуђери су у храму Успења пресвете Богородице одржали службу Божију.

„Идеш ли ти код бака у Ђаковицу“, често се чуло у овом братству и у том питању осећала се радост сусрета са остављеним мајкама, теткама, бакама. Оне су их тако и доживљавале, све док им, 17. марта 2004. године, етничка стихија није збрисала стару кућицу, цркву коју је изградила ђаковичка сиротиња, старе иконе и записе на њима, књиге и ону лозу на тераси. Италијански војници су одступили пред руљом, новинар Јавног сервиса Косова обавестио је грађанство о протестима и закључио како је„ситуација у граду мирна док српска црква гори”.

Пољака Кастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић изгубиле су све што су имале, евакуисане су у манастир Дечане. Ту су се, за каменим столом, под огромним боровима одмах прихватиле посла и својој „монашкој деци“, кренуле да помажу.

Већ до јуна те године, огромни комплекс овог манастира био је прекривен цвећем. Бака Нада Исаиловић је улепшавала Дечане.

„Шта да радим црни кукавац од њеног цвијећа“, говорио је у шали калуђер Данило, пољопривредни инжењер и економ манастирски. На дан њене сахране, пита да ли јој је неко донео цвеће које је толико волела.

Надежда Исаиловић (Фото: Твитер/Коссев)

Од спаљене цркве остала је само камена плоча, на њој су расељени палили свеће, често уз кишу каменица којима су гађани. Пет година су старице чекале да се врате, а упорна Епархија рашко-призренска камен по камен обнављала цркву. На дан повратка, епископ Теодосије је узео мотику и прекопао малу башту поред нове куће, бака Нада је преносила цвеће из Дечана и садила ново. Њено лице се претворило у осмех, а потпуна радост би је обузела када бу у овај ограничени простор дошло неко дете. Памтила би име и при сваком повратку питала све о њему и поручивала да дође.

„Биле су верне Господу кад је било најтеже“ поручио је епископ Теодосије који је служио опело. „Није се угасило кандило вере овде у Ђаковици, није се затрло ово место и сећање на њега, Бог је дао да се преко слабих и немоћних сачува све што је наше. Радост са бака Надиног (Надеждиног) лица никада није нестајала и у данима болести, миловала нас је својим благим погледом.“

У најтежим временима, временима сукоба 1999. у некој од посета Ђаковици, митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао: „Теодосије, на душу ти ове старице!“ Тај завет је доследно испуњен. Старица Пољка је замонашена и данас је игуманија Теоктиста у манастиру у Ђаковици који је метох Високих Дечана. Васиљка Перовић брише сузе над свежом хумком одмах поред црквеног зида и тихо каже: „сад сам ја последња ђаковичка бака!“

Четири старице су сачувале један град, две почивају у дворишту цркве у Ђаковици као стража свима који су отишли и који су морали да оду. „Само њихове душе знају шта су претрпеле“, каже један од њених пријатеља из Велике Хоче. На душу нам све што смо могли а нисмо сачували, на душу нам тешки и чести заборав који притиска наше и животе и наш рад.
Отишла је бака Нада, радосни становник Ђаковице, двадесет година чувала је свој град, веру и љубав за све који су му дошли, и за све који нису смели да му дођу.

radiokontaktplus.org

Опрема: Стање ствари

(Искра, 31. 12. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Убрани босиок ђаковачки за Градину Господњу Небесну… Кукољ и трн, дрек и чемер – ми који не одосмо Бака Нади на сусрет радости, ми који отидосмо од неувеле вере, љубави и Наде, ми који се не вратисмо у леју Православну, да сами себе оплевимо од стида и срамоте, ми који чекасмо, и јоште чекамо, носећи у реверу, и наместо душе, наместо срца, пластични цвет свог опортунизма, кукавичлука, лицемерја и овоземаљске беде… Чекала нас, да Бог даде, депонија заборава и непостојања, чекала ме наместо Градине Небесне, кад сам се цвету пластичном поклонио, а босиок свети пљунуо и заборавио…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s