Бранислав Ристивојевић: Говор посвећен стогодишњици Присаједињења

Нисмо се ми родили у слободној Србији зато што ју је неко такву поклонио нашим прецима, него зато што су они за такву Србију крварили и жртвовали да би могли да нам је слободну оставе у наслеђе

Атанас Боцарић – Велика народна скупштина у Новом Саду 25. новембра 1918. (Извор: Википедија)

Уважени председниче владе, уважени секретару, ректоре, уважене колеге професори и научници, поштовани гости:
Имам пријатну дужност и част да Вас поздравим, данас, у име ПФ у НС на отварању овог научног скупа организованог поводом једног за нас, колико научно важног толико и политичко-историјски величанственог догађаја – Присаједињења.

Почећу овај говор са чувеним стихом Песника коме се наша култура толико одужила чињеницом да му ни име не треба помињати када се рецитује већ се само на почетку именице песник ставља велико слово П:

НЕКА БУДЕ БОРБА НЕПРЕСТАНА

I

Нећу сада посебно помињати шта се присајединило и коме, то сада није толико важно колико је важно да је борба за присаједињење била непрестана. Покушаћу овај став да објасним пружајући животе наших великана, бораца за присаједињење, као примере, али и узоре. Молим Вас да ми помогнете, уважени наши гости, да се заједно подсетимо горке судбине свих наших националних јунака који су се својим жртвовањем уградили у темеље ове земље, и захваљујући којима ми уопште можемо да одржимо овај скуп данас.

Да ли можете да се сетите судбине Светозара Милетића, који умире 1901. године свега 17 година од тог толико жељеног сна, присаједињења, стар и болестан у Вршцу? У каквим околностима је провео последње године свог живота? Колико је њему изгледао далек и немогућ тај сан на самрти? У агонији је, долази му тај последњи дах, предосећа да је Творац ту и да га чека. Размишља шта ће му рећи када се сретну. Зато је и природно да човек своди билансе свог бивствовања пред смрт. Kако кажу “пролазe му слике целог живота пред очима”. Које су слике њему пролазиле пред очима? Граница развојачена, а њени војници, слободни људи, постали су кметови. Српске верске школе претворене у комуналне. Матичне књиге се воде на мађарском, а тзв. 18. законски чланак из 1879. године већ 20 година даје отровне плодове насилне асимилације путем мађарског језика као обавезног у школама. Све пораз до пораза. Да ли је Светозар Милетић суочен са свим тим поразима напустио сан о присаједињењу? Није. Борио се. Има ли бољег доказа за ову моју тврдњу од његовог сина, Славка, и његове ћерке Милица као делегата на Великој народној скупштини у Новом Саду која доноси одлуку о Присаједињењу. Знао је он врло добро да је људима који су били око њега и угледали се на њега, и инспирисали се његовим животом као примером и узором било важно да не напусти борбу Он који је живи симбол и отелотворење те борбе не одустаје од ње и у последњем тренутку овоземаљског живота већ оставља деци у аманет да наставе битку.

Како је тек тај сан изгледао далеко Јовану Јовановићу Змају који умире 1904. године или Лази Костићу који је поживео довољно дуго (он умире 1910. године) да види и злогласни тзв. „Апоњијев школски закон“ који не само да је на силу укинуо српски језик у школама. већ је предвидео мађарски као обавезни и у обдаништима. (Видите шта значи живети у ропству? Робовима не остављају ни децу на миру.)

Узмимо као пример Ђорђа Стратимировића који замало није изгубио главу на оном чувеном састанку почетком револуционарне 1848. године код Кошута у Будимпешти. Да ли је њему било свеједно у оном тренутку када га Јован Полит, уплашен након Кошутове претње да ће између Мађара и Срба „одлучити мач“ (на шта му је овај хладнокрвно узвратио „Кад смо код тога Срби никад нису били кукавице“) вуче за рукав и каже: „Молим Вас ћутите младићу, пустите то, обесиће нас због издаје чим изађемо из канцеларије.“. Сигурно да није. Да ли је млади официр одустао суочен са могућношћу да изгуби живот тако улудо и бесмислено за једног војника од позива и части, као део некакве делегације на некаквим преговорима? Није, за њега је битка трајала, и захваљујући томе што није српски устаници су имали команданта у славној бици код Вилова само годину дана касније.

Споменимо можда и најтужнији пример међу њима, Игњата Павласа, који је председавао Великом народном скупштином. Замислите његово разочарање када априла 1941. мађарска војска улази у Нови Сад. Да ли је одустао тада? Нису могли да му опросте то председавање, тако да је и он одведен пред рупу у леду јануара 1942. године. Када су га из зграде Соколског дома довели на обалу Дунава и ставили у колону да чека док на њега не дође ред да га убију, Павлас тражи од мађарских зликоваца да га ставе на почетак колоне, да буде први. Зато што је испред себе видео неколико млађих чланова Соколског друштва у којем је он био председник. Било га је срамота да они умру гледајући њега, свог председника, живог. И у смрти је био у стању да поколењима да пример неодустајања. За њега је битка трајала и док су му одузимали живот.

Да су сви ови људи одустајали, и да су сматрали да је битка готова, да ли би било и овог нашег скупа данас? Да ли би могли да се данас сретнемо овде и славимо Присаједињење? Све овде поменуте наше великане је што шта раздвајало. (нпр. Змај и Костић су били у лошим односима до краја својих живота.) Једна ствар их увек и пре свих разлика колико год оне биле дубоке, личне или начелне природе, повезује: они никад нису одустали. За њих је Песников наук био свакодневица. Њихов живот и рад је био у сенци и светлу сталне и непрестане борбе и неодустајања.

Бранислав Ристивојевић (Фото: Јутјуб)

Уважени наши гости, мишљења сам да је од самог чина Присаједињења далеко је важнија ова борбена етика, осликана колико животима толико и смрћу наших великана, која је омогућила да до њега уопште дође. Описаћу тај став са неколико чињеница. Ко се данас, осим оних са добрим памћењем, сећа да је и Барања била присаједињена 1918. године? Данас је са нама нема, зар не? Ко се сећа 64 општине у данашњој БиХ (скоро ¾ њеног простора и становништва) које су донеле појединачне одлуке на својим малим, а опет величанственим народним скупштинама, да се непосредно присаједине Краљевини Србији? Ко се данас, осим малог броја Вас учених, сећа да смо покушали и околину Печуја и Баје да присајединимо у виду краткотрајуће Српско-мађарске барањско-бајске републике из августа 1921. године коју је водио наш чувени сликар Петар Добровић?

Зато сам мишљења да нас овакви свечани датуми не би требали да наводе да се самозадовољно подсећамо како је некад било лепо генерацији која је успела да Присаједињење изведе, и да у томе озарени уживамо. Не уважени наши гости. Они морају да нас подсете на прегнуће и жртву који су том чину претходили и да нам укажу на искушења што нам свакако и сигурно долазе и да нас опомену да се за те битке наоружамо. Чиме? Том оружју нас је песник лепо научио, етиком неодустајања. Биће још добијених и изгубљених битака, још присаједињења и отцепљења, још успеха и неуспеха и још одушевљења и разочарања. Ако их све скупа прихватимо као наши стари, истрајавањем пред лицем опасности, не треба да се бојимо се за наше потомство.

II

Ова годишњица није сама. Она је део свеопштег настојања српског народа да на крају Првог светског рата ослободи и уједини све делове нашег националног бића. Зато се она не може ни разумети нити тумачити ван оквира свих сродних догађаја из 1918. У првом реду овде мислим на Велику народну скупштину српског народа Црне Горе из те исте, преломне, 1918. године.

Погледајте само какав је данас однос према њој и њеном значају. Њени покретачи су наративом званичне државне политике Црне Горе означени као завереници, а њени учесници као издајници. Они који је славе се означавају као нападачи на уставно уређење Црне Горе. (Да смо којим случајем овај данашњи догађај организовали у Подгорици да ли би нас похапсили?) Па шта се то променило од 1918. године толико да се два скоро потпуно истоветна догађаја, која су покренута истим узроцима, ношена истим тежњама и која су исходовала истом државом, данас тако различито тумаче, вреднују и оцењују?

Ништа уважене колеге, баш ништа. Ништа осим једне једине ствари: нека од наше браће у Српској Спарти су заборавила Песниково завештање и престали су да се боре. Једноставно су се уморили, уплашили, клонули духом и пали у очајање. (Смео бих да се закунем да се међу нападачима на овај величанствени догађај данас налазе потомци истих оних који су је пре 100 година организовали.)

III

Уважени наши гости, ми смо данас на овом скромном скупу окупили не зато што је то лако. Не уважена господо, управо супротно, ми смо се овде окупили зато што је то тешко. Теже је борити се и истрајати, лакше је предати се. Није узалуд тако лепо речено: лако је бити роб, тешко је бити слободан. Знате зашто? Роб ради шта му се каже. Слободан мора да носи одговорност за своје одлуке. Зато су сви наши овде поменути, али и непоменути, великани страдали. Доносили су одлуке и за њих сносили одговорност јер су хтели да буду слободни, а не робови. Ово је једно непроцењиво вредно, а опет никад једноставније и лакше упутство за препознавање слободних и њихово разликовање од робова: робови су они који су се предали и не боре се, слободни су они који страдају, а и даље не одустају.

Радује ме наш данашњи скуп. Радује ме да видим представнике различитих високообразовних и научних институција у Србији, које колико год да су различите у једном су исте: као и наши преци и ми следимо Песников аманет. Радује ме да видим да се академска заједница бори, да не одустаје упркос свему. Ваш долазак овде данас је сведочанство да нећете одустати од борбе за коначно ослобођење српског националног бића и његов преображај и заокруживање на начелима правне државе и владавине закона, његово претварање у земљу једнаких и равноправних могућности за све, уточиште слабих и прогоњених, тврђаву поносних и слободних. Чак и када нас Србија не разуме, или када нас одбацује, када нас неко у њено име неосновано кажњава или прогони, величина и вредност онога што можемо да учинимо за њено опште добро превазилази сваку напор напор, труд или жртву.

Неки од нас су кроз такве прогоне прошли, неки од нас управо пролазе (нпр. наше колеге које су покушале да прославе и обележе Велику народну скупштину српског народа Црне Горе). И будите сигурни, неки од Вас овде присутних, а можда и сви ми, бићемо прогањани због етике коју следимо. Ти бедни и јалови покушаји да све нас, који обележавајући ове догађаје сведочимо о спремности да се боримо, ућуткају нам само подижу вредност у очима свих који се и даље боре и којима је стало до тога како ће Србија изгледати у будућности. Они су уверења о нашој исправности и сведочанства о највишим оценама са којим полажемо ове најтеже и некад, како нас животне приче наших великана опомињу, смртоносне испите. То нису казнени прогони него ордења и признања.

Нисмо се ми родили у слободној Србији зато што ју је неко такву поклонио нашим прецима, него зато што су они за такву Србију крварили и жртвовали да би могли да нам је слободну оставе у наслеђе. Најмање што можемо да урадимо јесте да испунимо своју дужност да наставимо да се боримо да остане слободна каква јесте и такву је предамо потомцима.

На крају још једном желим да Вам се захвалим што се се одазвали нашем позиву и одвојили део вашег драгоценог времена да заједно прославимо и обележимо овај јединствен јубилеј.

Част ми је да имам прилику да се борим у истом строју са Вама!

Опрема: Стање ствари

(Српски правнички клуб, 23. 12. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s