Фадиљ Љепаја: Да ли перчин иде испод шајкаче (одговор С. Антонићу)

Да ли ће бити и других мера осим Војске Косова и таксе? Па вероватно ће бити. „Велике силе“ неће уопште да се мешају, директно, већ ће саветовати стране да нађу заједнички језик, али неће дати да се зарати

Фадиљ Љепаја (Фото: КоССев)

„Перчин испод шајкаче ич не иде.“ Тако рече, извесни „Акса од Сушице”, (из књиге Јанићија Поповића „Живот Срба на Косову 1812-1912”) који је изгледа био интелигентан момак, јер је схватио неке основне ствари, тј. шта иде, или шта не иде уз традиционалну шајкачу, кад се све око тебе променило.

Можда је време, сто година касније, да Срби са Косова, поново поразмисле о том односу у новонасталим приликама, пошто они, ионако, више не носе шајкаче, као што ни Албанци не носе своје беле капе.

Косовски Срби, разуме се, као тада, тако и сада, када је питање капе и заставе се равнају по Србији, а у задње време србијанска власт није да им даје баш јасне сигнале о томе шта да се ради. А ни сами се баш не сналазе. Час улазе, час излазе, у коалиције, институције. Оно што су добро научили тактички, јесте блокирати. Тако, док је народ, као и свугде снага, сирова снага политике, српски званичници на Косову, час навуку једну, час другу (институционалну) капу. Ко испашта, зна се.

Деведесетих година прошлог века Ибрахим Ругова је урадио нешто посебно у свом покушају да створи “нешто између”, неки пут којим би и Албанци и Срби на Косову били своји на своме. Албанци на Косову, иако то нису бас јавно признали, желели су уједињење са Албанијом, а Срби да Косово буде Србија, као и Шумадија или било који други њен део. Тако су Ругова и група интелектуалаца око њега створили тај нови пут, нове институције, мање више нови идентитет, не само за Албанце на Косову, већ и све остале који овде живе, а то је косовски идентитет, што би у суштини био нешто изнад нација. Што рече он, отворено и према Албанији и према Србији. Ако је сигурно да Срби никад неће постати Албанци, као и обрнуто, косовска капа тј. идентитет ипак пристаје свима који се Косовцима осећају.

Наравно, има реакција не такве идеје, али косовска држава је грађена баш на том темељу. По тој идеји, сви се могу осећати како желе на националном, културном, религиозном плану,  али су ипак сви „швајцарци“, тј. Косовци.

Па, тако и називају косовске Србе у Београду или другде у Србији, а у неким екстремним случајевима их зову и „Шиптари”,  због њиховог нагласка или места рођења. Тако зову и косовске Албанце у Албанији или Македонији.

Поменули смо, малопре, Швајцарце. Швајцарци су углавном Немци, Французи или Италијани, али се они поносе својом посебношћу.

Али Срби на Косову, желе српске институције, неће косовске. Шта уколико би се десило да све мањине у свету, не признају власт државе у којој живе, иако има, увек неког јаког разлога зашто је неки део становништва остао са друге стране границе? Је ли могуће да једна држава буде етнички чиста? Иако су многе државе то покушавале, што исељавањем, што насељавањем – да промене етничку структуру становништва, нарочито у стратешки важним регионима, ипак никоме до сада то није успело. Границе су политичка категорија. Оне су однос снага. Границе су и равнотежа.

Моји пријатељи, Срби, ми понекад замерају, да не признајем Србима исто право за које сам се ја, деценијама залагао, за своју заједницу, и у томе имају право. На питање да ли Срби на Косову имају право да имају своју републику, или аутономију, веома је  тешко рећи да немају? Да ли Турци, Бошњаци, Роми и остали имају право на своје републике или аутономије?

Да ли Мађари, Власи, муслимани, или Албанци у Србији, имају право на своје републике, тј. аутономије? Па у принципу, имају! А да ли је то могуће? Није! Ако бисмо на сваких сто или двеста хиљада становника направили аутономије, или републике, онда не би требала уопште да постоји ни локална власт.

Неко ми аргументује да су  Албанци, тј. Косово, у бившој Југославији учествовали са мање-више истим процентом, као Срби на Косову данас, заборављајући да је тадашња Југославија имала 20 милиона становника, и да је садашња Република Косово мање-више слична по величини са Словенијом, Македонијом, те већа од Црне Горе, бар по броју становника.

Наравно, Албанци су у бившој Југославији на почетку инсистирали да Косово буде једна република у којој би биле све територије где живе Албанци, тј. Косово, те западна и северна Македонија, југоисточна Србија, па и делови Црне Горе, и да се касније то припоји Албанији. Али је временом тај захтев коригован, као нереалан, због односа снага, те је прихваћена идеја републике, у границама бивше аутономне покрајине Косово као неки минималан програм. Показало се да је то био реалан програм.

Али шта је реално у односима између Косова и Србије, која још није дигла руке од „велике“ Србије?

Ја мислим да ту помаже само начело реципроцитета. Није да се нема право прогласити држава на сваком ћошку, али то није разумно. Ваљда је зато измишљен за мање заједнице пакет мањинских права. Албанци су углавном прихватили идеју да улазак у ЕЗ решава албанско национално питање на Балкану.

Али питање мог уваженог саговорника ме наводи да се осврнем на проблем уведене таксе, која опет извлачи на површину све што се накупило у односима Косова и Србије.

Зашто је уведен тај драконски порез, којим је фактички објављен царински рат Србима, пита г. Антонић? Ја мислим да то, уопште није само економска мера. То је политичка мера, са политичким мотивима, јер Влада Косова, а и већина становништва (по свим анкетама), мисли да не мораш давати привилегован статус једној држави која те не признаје, која чини све да те уништи, да те блокира изнутра, да ти затвара сва врата ка свету, да те једноставно пљачка у једном односу који спречава увоз косовске робе, а извози на Косово више од 400 милиона годишње. Наиме, начелно, Косово нема никакве обавезе према једној држави која је не признаје, и која не поштује договорено, већ ради упорно на томе да је уништи.

Да ли ће бити и других мера осим Војске Косова и таксе? Па вероватно ће бити. „Велике силе“ неће уопште да се мешају, директно, већ ће саветовати стране да нађу заједнички језик, али неће дати да се зарати…! Упркос претњама, ја мислим да ће Србија ипак остати прибрана, те ће се морати помирити са чињеницом да више ништа на Косову не зависи од ње, па чак ни заштита Срба, којима успут речено, не прети никаква реална опасност док је КФОР ту, а КФОР неће ићи без политичког договора, без обостраног признавања, између Косова и Србије.

Мој уважени колега прича о мом „ликовању“, због „магареће клупе“ за Србију, у Паризу, али, бојим се да то уопште није тако. Ја сам, заправо, само покушао да објасним да се ту уопште на ради о протоколарној грешци, већ о свесном чину, те о јасној политичкој поруци. Србија треба да схвати, да се историја не понавља никада у истом облику, да су се прилике промениле, и да је пуно лакше сада прихватити јужну границу са Косовом, него што је било то са западном границом, према БиХ или Хрватској.

На крају, ја бих баш волео да ми уважени господин наведе шта то косовске власти „раде“ Србима на Косову, само због тога што им је КФОР ту, осим што су језик мање од 10% становништва признали као званични, да су државу уредили тако, да она није држава албанског народа, већ држава свих њених држављана? Шта то лоше Косово чини Србима, било би интересантно да се направи једна листа, али да све то не би личило на пропаганду да је суживот између Срба и Албанаца на Косову могућ само у оквиру Србије?

Шта би извесни „Акса од Сушице”, требало данас да уради по питању косе и капе? Да ли би требало прихватити реалност, или да тражи немогуће?

Фадиљ Љепаја, рођен 1962. године у Подујеву. Приштински је колумниста и оснивач Центра за балканске студије, невладине организације која окупља аналитичаре који се баве међуетничким и међурелигијским темама. Дипломирао је књижевност, а на постдипломским студијама изучавао маскомуникацију. Пише редовне колумне за неке од највећих листова на Косову, у Албанији и Македонији. Често коментарише и анализира политичке догађаје, а нарочито међунационалне односе и важи као добар познавалац међунационалних, међурелигијских и међуцивилизацијких односа у региону. Истиче да су Албанци и њихова култура „посебна цивилизација“ која има „потенцијал за сарадњу и интеграцију са другим великим цивилизацијама“ које се заснивају на три велике религије. Постојање три религије код Албанаца, Љепаја види као фактор сарадње са другим народима у региону, те као „незаменљив интегративан потенцијал Албанаца“ у региону. Љепаја је 80-тих био политички затвореник у бившој Југославији, а 90-тих је био активиста за људска права ДСК и члан Одбора за људска права, да би крајем деведесетих приступио и ОВК.

Опрема: Стање ствари

(КоССев, 13. 12. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

11 replies

  1. Mnogo grešaka i neadekvatnih poređenja.

    Свиђа ми се

  2. Срби и Албанци могу да сачувају Србију кад се отарасе западних окупаторских империјалиста, шиптарских терориста и српских квислинга.

    Milun Perović – Boro i Ramiz – 2. dio – (Audio)

    Свиђа ми се

  3. „осим што су језик мање од 10% становништва признали као званични“ Ово је очигледна неистина, можда и намерна лаж.
    Нигде на Косову и Метохији званични натписи немају српски језик државе Србије! Уместо њега, у тим натписима је латиница која на први поглед више подсећа на хрватски или неки други политички ново-језик.

    Свиђа ми се

  4. Аутор је „крајем деведесетих приступио у ОВК.“

    Далеко смо догурали, да СС објављује „аналитички“ текст припадника терористичке банде која је почела убијањем србских полицајаца на КиМу, наставила клањем и убијањем србских и албанских цивиле током агресије НАТО, да би у „миру“ киднаповали и испоручивалу Србе у „Жуту“ кућу или масакриралу србску децу, као ону у Гораждевцу.

    Но, с временом долази напредак па неки терористи који су красили потернице Интерпола су постали „политичари“ тзв државе Косова, а ево неки мање познати и „аналитичари“.

    Већ смо навикли да званична власт у Бгд својом самоубилачком политиком даје легитимитет првима, а ево неочекивано, и СС даде допринос у свом капацитету, промовишући пискарање (бившег?) терористе.

    Свиђа ми се

  5. Најмање битно у целом тексту, али шајкача се носи у Србији после великог рата, јер су то биле француске капе….дакле немогуће је да је изговори лик у књизи која се бави периодом 1812-1912. велика фактичка грешка. Такође – перчин се носио и у Србији и забранио га је Карађорђе јер је био непрактичан у борбама. Остало је сасвим коректно обзиром да то јесте шиптарско становиште, које наравно занемарује сва протеривања, асимилације итд…

    Свиђа ми се

  6. Писац овог чланка, Фадиљ Лепаја покушава да неке ствари поједностави и користи се аналогијом. Он упоређује западне границе Србије са замишљеном границом са Косовом. Али греши у томе.Западне границе су давно постојале, још пре доласка Турака на Балкан. За разлику од њих Косово и Метохија је била део српске земље много раније. Тамо је постојала српска држава од њених почетака. Они који су нови на том простору су народ који је себе назвао, или су га други тако назвали, Албанцима. Они су се полако насељавали на ово српско подручје док је било под вековном турском окупацијом од XIV века. Раније су овде долазили у потрази за пашњацима за напасање своје стоке. То се може пронаћи у старим средњевековним документима из времена Цара Душана. Не може се тако говорити као о својој земљи. Треба рећи и да су многим историјским фалсификатима Албанци себе повезивали са старим народима на Балкану. Нови историјски налази говоре да је постојбина Албанаца била територија поред садашње државе Јерменије. То становништво је примило Ислам под утицајем Арапа који су продирали са Југа. После ратова Арапа са Хазарима, они су се повукли на југ са Арапима из страха од одмазде победника. Један део њих су били на Арабијском полуострву, а други део је настањен на острву Сицилији. Тамо још увек постоји део под називом Албанска долина.У време ратова са Византијом део тог становништва, као војници прелази на Балкан и ту остаје на подручју данашње Албаније. Не може се говорити о дугој коси Срба на Косову као о различитом од Срба на северу. Њима је много тога наметнуто од стране окупатора. Тако да је шајкача ипак традиционални део одеће у Срба ма где живели.

    Свиђа ми се

  7. Модератору Стање ствари: Мојим коментарима од јуче сам желео да разбијем „Косовску идилу“ коју заговарају два аналитичара. Ако се вама то не допада, онда избришите оба коментара. Овде их гледам са назнаком :“Ваш коментар чека преглед“. Поздрав!

    Свиђа ми се

  8. Поређење Швајцарске и Косова је непримерено.
    За разлику од Швајцарске, Косово је створено уз помоћ НАТО
    бомби.
    За разлику од Швајцарске, где нико никога није протеривао,
    са Косова је протерано више од 250000 Православних Срба.
    У Швајцарској нема расне и верске нетрпељивости, за
    разилку од Косова, где је то свакодневица.
    Где је аутор завршио школе, добио потребно обрзовање –
    у држави Србији или Швајцарској?

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  9. @ Разлози за бригу

    Имали сте доиста разлога за бригу, модератор је био прилично болестан па су се коментари пуштали са (великим) закашњењем. Праштајте, и ви и сви остали!

    Свиђа ми се

  10. Колико српских гробаља уништише шиптари?
    Писац не рече?
    Колико Срба побише шиптари, колико кућа запалише, цркава и манастира.
    Писац не рече?
    Писац мисли да је крај историје на КиМ?
    Време је да мало проучи и ….научи нешто из српске историје.

    Свиђа ми се

  11. Испод сваког је нивоа што се проф. др Антонић уопште упушта у разговор с овим терористом, и то преко медија спонзорисаног од стране британске амбасаде (то и не крију).

    Такође је неприхватљиво да Стање Ствари преноси бљувотине овог зличинца.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s