Да ли ће бити и других мера осим Војске Косова и таксе? Па вероватно ће бити. „Велике силе“ неће уопште да се мешају, директно, већ ће саветовати стране да нађу заједнички језик, али неће дати да се зарати

Фадиљ Љепаја (Фото: КоССев)

„Перчин испод шајкаче ич не иде.“ Тако рече, извесни „Акса од Сушице”, (из књиге Јанићија Поповића „Живот Срба на Косову 1812-1912”) који је изгледа био интелигентан момак, јер је схватио неке основне ствари, тј. шта иде, или шта не иде уз традиционалну шајкачу, кад се све око тебе променило.

Можда је време, сто година касније, да Срби са Косова, поново поразмисле о том односу у новонасталим приликама, пошто они, ионако, више не носе шајкаче, као што ни Албанци не носе своје беле капе.

Косовски Срби, разуме се, као тада, тако и сада, када је питање капе и заставе се равнају по Србији, а у задње време србијанска власт није да им даје баш јасне сигнале о томе шта да се ради. А ни сами се баш не сналазе. Час улазе, час излазе, у коалиције, институције. Оно што су добро научили тактички, јесте блокирати. Тако, док је народ, као и свугде снага, сирова снага политике, српски званичници на Косову, час навуку једну, час другу (институционалну) капу. Ко испашта, зна се.

Деведесетих година прошлог века Ибрахим Ругова је урадио нешто посебно у свом покушају да створи “нешто између”, неки пут којим би и Албанци и Срби на Косову били своји на своме. Албанци на Косову, иако то нису бас јавно признали, желели су уједињење са Албанијом, а Срби да Косово буде Србија, као и Шумадија или било који други њен део. Тако су Ругова и група интелектуалаца око њега створили тај нови пут, нове институције, мање више нови идентитет, не само за Албанце на Косову, већ и све остале који овде живе, а то је косовски идентитет, што би у суштини био нешто изнад нација. Што рече он, отворено и према Албанији и према Србији. Ако је сигурно да Срби никад неће постати Албанци, као и обрнуто, косовска капа тј. идентитет ипак пристаје свима који се Косовцима осећају.

Наравно, има реакција не такве идеје, али косовска држава је грађена баш на том темељу. По тој идеји, сви се могу осећати како желе на националном, културном, религиозном плану,  али су ипак сви „швајцарци“, тј. Косовци.

Па, тако и називају косовске Србе у Београду или другде у Србији, а у неким екстремним случајевима их зову и „Шиптари”,  због њиховог нагласка или места рођења. Тако зову и косовске Албанце у Албанији или Македонији.

Поменули смо, малопре, Швајцарце. Швајцарци су углавном Немци, Французи или Италијани, али се они поносе својом посебношћу.

Али Срби на Косову, желе српске институције, неће косовске. Шта уколико би се десило да све мањине у свету, не признају власт државе у којој живе, иако има, увек неког јаког разлога зашто је неки део становништва остао са друге стране границе? Је ли могуће да једна држава буде етнички чиста? Иако су многе државе то покушавале, што исељавањем, што насељавањем – да промене етничку структуру становништва, нарочито у стратешки важним регионима, ипак никоме до сада то није успело. Границе су политичка категорија. Оне су однос снага. Границе су и равнотежа.

Моји пријатељи, Срби, ми понекад замерају, да не признајем Србима исто право за које сам се ја, деценијама залагао, за своју заједницу, и у томе имају право. На питање да ли Срби на Косову имају право да имају своју републику, или аутономију, веома је  тешко рећи да немају? Да ли Турци, Бошњаци, Роми и остали имају право на своје републике или аутономије?

Да ли Мађари, Власи, муслимани, или Албанци у Србији, имају право на своје републике, тј. аутономије? Па у принципу, имају! А да ли је то могуће? Није! Ако бисмо на сваких сто или двеста хиљада становника направили аутономије, или републике, онда не би требала уопште да постоји ни локална власт.

Неко ми аргументује да су  Албанци, тј. Косово, у бившој Југославији учествовали са мање-више истим процентом, као Срби на Косову данас, заборављајући да је тадашња Југославија имала 20 милиона становника, и да је садашња Република Косово мање-више слична по величини са Словенијом, Македонијом, те већа од Црне Горе, бар по броју становника.

Наравно, Албанци су у бившој Југославији на почетку инсистирали да Косово буде једна република у којој би биле све територије где живе Албанци, тј. Косово, те западна и северна Македонија, југоисточна Србија, па и делови Црне Горе, и да се касније то припоји Албанији. Али је временом тај захтев коригован, као нереалан, због односа снага, те је прихваћена идеја републике, у границама бивше аутономне покрајине Косово као неки минималан програм. Показало се да је то био реалан програм.

Али шта је реално у односима између Косова и Србије, која још није дигла руке од „велике“ Србије?

Ја мислим да ту помаже само начело реципроцитета. Није да се нема право прогласити држава на сваком ћошку, али то није разумно. Ваљда је зато измишљен за мање заједнице пакет мањинских права. Албанци су углавном прихватили идеју да улазак у ЕЗ решава албанско национално питање на Балкану.

Али питање мог уваженог саговорника ме наводи да се осврнем на проблем уведене таксе, која опет извлачи на површину све што се накупило у односима Косова и Србије.

Зашто је уведен тај драконски порез, којим је фактички објављен царински рат Србима, пита г. Антонић? Ја мислим да то, уопште није само економска мера. То је политичка мера, са политичким мотивима, јер Влада Косова, а и већина становништва (по свим анкетама), мисли да не мораш давати привилегован статус једној држави која те не признаје, која чини све да те уништи, да те блокира изнутра, да ти затвара сва врата ка свету, да те једноставно пљачка у једном односу који спречава увоз косовске робе, а извози на Косово више од 400 милиона годишње. Наиме, начелно, Косово нема никакве обавезе према једној држави која је не признаје, и која не поштује договорено, већ ради упорно на томе да је уништи.

Да ли ће бити и других мера осим Војске Косова и таксе? Па вероватно ће бити. „Велике силе“ неће уопште да се мешају, директно, већ ће саветовати стране да нађу заједнички језик, али неће дати да се зарати…! Упркос претњама, ја мислим да ће Србија ипак остати прибрана, те ће се морати помирити са чињеницом да више ништа на Косову не зависи од ње, па чак ни заштита Срба, којима успут речено, не прети никаква реална опасност док је КФОР ту, а КФОР неће ићи без политичког договора, без обостраног признавања, између Косова и Србије.

Мој уважени колега прича о мом „ликовању“, због „магареће клупе“ за Србију, у Паризу, али, бојим се да то уопште није тако. Ја сам, заправо, само покушао да објасним да се ту уопште на ради о протоколарној грешци, већ о свесном чину, те о јасној политичкој поруци. Србија треба да схвати, да се историја не понавља никада у истом облику, да су се прилике промениле, и да је пуно лакше сада прихватити јужну границу са Косовом, него што је било то са западном границом, према БиХ или Хрватској.

На крају, ја бих баш волео да ми уважени господин наведе шта то косовске власти „раде“ Србима на Косову, само због тога што им је КФОР ту, осим што су језик мање од 10% становништва признали као званични, да су државу уредили тако, да она није држава албанског народа, већ држава свих њених држављана? Шта то лоше Косово чини Србима, било би интересантно да се направи једна листа, али да све то не би личило на пропаганду да је суживот између Срба и Албанаца на Косову могућ само у оквиру Србије?

Шта би извесни „Акса од Сушице”, требало данас да уради по питању косе и капе? Да ли би требало прихватити реалност, или да тражи немогуће?

Фадиљ Љепаја, рођен 1962. године у Подујеву. Приштински је колумниста и оснивач Центра за балканске студије, невладине организације која окупља аналитичаре који се баве међуетничким и међурелигијским темама. Дипломирао је књижевност, а на постдипломским студијама изучавао маскомуникацију. Пише редовне колумне за неке од највећих листова на Косову, у Албанији и Македонији. Често коментарише и анализира политичке догађаје, а нарочито међунационалне односе и важи као добар познавалац међунационалних, међурелигијских и међуцивилизацијких односа у региону. Истиче да су Албанци и њихова култура „посебна цивилизација“ која има „потенцијал за сарадњу и интеграцију са другим великим цивилизацијама“ које се заснивају на три велике религије. Постојање три религије код Албанаца, Љепаја види као фактор сарадње са другим народима у региону, те као „незаменљив интегративан потенцијал Албанаца“ у региону. Љепаја је 80-тих био политички затвореник у бившој Југославији, а 90-тих је био активиста за људска права ДСК и члан Одбора за људска права, да би крајем деведесетих приступио и ОВК.

Опрема: Стање ствари

(КоССев, 13. 12. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Ибрахим Ругова, Слободан Антонић, Фадиљ Љепаја, књига Јанићија Поповића „Живот Срба на Косову 1812-1912“, царински рат