Владимир Коларић: Ка свом с(р)едишту – поезија Драгана Хамовића

Хамовићево писање је један од кључева приступа истинској и најплоднијој српској традицији

Владимир Коларић

Као песник, теоретичар, критичар и уредник Драган Хамовић је увек исказивао одговорност, тако ретку међу припадницима наше културне елите – одговорност према култури сећања, односно стваралачком односу према културном наслеђу, као целини српске културне традиције. Хамовић је то радио озбиљно и проживљено, без бирократског рутинерства, површног редукционизма и откривалачко-полемичког сензационализма. Средњовековље и Вук, народна и модерна књижевност, Балкан, Средња Европа и Медитеран, Исток и Запад, ништа од главних топоса српске културно-цивилизацијске мапе није било страно Хамовићевој жељи да на свој лични и на начин свог времена интерпретира и активира најважније идеје и вредности остварене у српској култури.

Његово писање је увек било прожето духом централне Србије, али без уског локализма, слободарством и култом националне независности без шовинизма, народношћу без културног редукционизма, активацијом митских архетипских наслага без неопаганске сентименталности (као у „Змај у јајету„)  и хришћанством без покровитељског тона и симулираног тријумфализма.

Извор: Српска књижевна задруга

Тако и „песме и венац малих прича“ под називом „Бежанијска коса“ (Српска књижевна задруга, 2018) почиње од садашњег, урбаног животног искуства, при чему се топоним истакнут у наслову нимало банално варира у кључу историјског искуства сеоба а самим тим и (сасвим имплицитно) Косовског завета (као есхатолошке модификације „прелазничког“ архетипа и културно базичне стваралачке колективне интерпретације заједничког историјског искуства), да би се отиснуо даље у простор и време. На места страдања и победа, на личности и догађаје, на заветна места наше културне историје, али и на садашњицу у којој се она, вољно или невољно, отворено или сасвим скривено, пројављује.

И оно што је најлепше у овој поезији – и што је чини поезијом – је лични а не догматско-плакатски однос према (о)певаном, однос посредован личним сећањима, погледима, искуствима и, пре и изнад свега, личним слабостима и преиспитивањима. Хамовић у овим песмама преиспитује личну али и слабост „нас данашњих“ у поређењима са (нимало идолатризованим) врхунцима наше традиције, нашу (не)способност да на својим плећима изнесемо „терет тренутка“ у ком живимо и да пренесемо оно највредније што се из нашег заједничког историјског постојања има пренети, а што нас је, без имало патетике речено, одржавало све ове векове.

Сваки преображај полази од личног преображаја, али ништа од оног што је лично није одсечено и изоловано од других, у свим временима и просторима, у свим световима, како би рекао свети отац Јустин, у којима присуствујемо и у којима учествујемо. Реч је увек реч јер нас повезује, јер се не тиче само „нас“, јер ни ми се не тичемо само „нас“.

Хамовић, и даље храбро у нашем времену, не крије да би волео да је он сам јачи и да је свако од нас појединачно јачи у тежњи да обнови „наш“ свет, у ком ћемо ако не већ пуним плућима а оно слободно дисати и стварати, а да нас том свету не води цивилизаторско усрећитељство Запада, нити нас њему води пут на, како год било схваћен, Исток. Хамовићев свет, зато, као да је пре свега свет центра и свет југа, који нас укотвљује и одређује ту где јесмо и колико јесмо, али где има сасвим довољно не само материјалних, него и духовних ресурса да будемо оно што би требали да будемо и што је наше позвање да будемо. Своји на своме, слободни и свесни себе, отворени ка другима, али преображавајуће-стваралачки, а не епигонски, слободни од других али и међу собом.

Драган Хамовић (Извор: Институт за књижевност и уметност)

Хамовићево писање је један од кључева приступа истинској и најплоднијој српској традицији, а не различитим левим или десним конструктима потеклих од разних центара моћи, и битан је прилог једној све богатијој, али још недовољно синтетизованој и активираној ризници текстова и знања  на којима ће почивати наша будућност, само ако будемо имали снаге да се за њу определимо. Ако не, нико други неће бити одговоран што смо се, и као појединци и као заједница (не заборавимо!), одучили да нестанемо као пасивна сировина моћних и колонијално робље. Текстови нису ништа ако нас не покрену на самопреиспитивање, преображај, на дело, најпре дело у духу па онда и „у свету“. Али то је ипак више до нас, него до текстова. Зато нема изговора.

Advertisements


Категорије:Забрањено са Владимиром Коларићем

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s