Зоран Миливојевић: Нова методологија наметања признања независности Косова

Шта остаје Србији на располагању кад је евидентно да су Приштина и водећи Запад ушли у нову енергичнију фазу потврђивања државности „Косова” са новом радикалнијом методологијом извођења

Илустрација: Новица Коцић

Све што се актуелно догађа са Косовом и Метохијом и у вези с њим последњих дана без сумње има циљ да фактички промовише независно „Косово”. Наиме, десетогодишња настојања да се косовска државност и де јуре и де факто потврди нису уродила плодом. Разлози су познати и сви су већ довољно елаборирани: противљење Србије, постојеће озбиљне политичке и међународноправне баријере, одсуство политичко-правних и функционалних елемената државе „Косова” и простирања њене ефективне власти, проблематичност албанских политичких елита на КиМ…

Чак је и процес кренуо супротним смером, у мери у којој су аргументи о неодрживости пројекта „независно Косово” почели да производе конкретна дејства (неуспех са Унеском, одустајање бројних земаља од признања итд.).

Последњи више него илустративан пример је фијаско са покушајем да се „Косово” прими у Интерпол. У овом случају пресудно је било да важан део међународне заједнице има интерес да важећи међународни правни поредак, његови принципи и норме, опстану као гаранти какве-такве стабилности у актуелним условима реафирмације политичке искључивости и силе у глобалним односима и интересима.

Резултат потврде државности „Косова” у напред наведеним и текућим околностима објективно се отуда књижи као неуспех. Како филозофија силе у остваривању доминације у глобалним односима и супротстављеним интересима, историјско искуство нас учи, нема развијене механизме кориговања или одустајања од зацртаних циљева, то се од реализације признања, односно потврде независности „Косова” у западним центрима и Приштини не одустаје. Видљиво се мења методологија извођења са елементима хитности и краткорочности. Шта, уосталом, друго представљају последње радикалне мере и акције „потврђивања државе” од стране владе и власти на челу са Харадинајем и циљ који се њима директно пројектује, него искључиво признање „независности Косова” креирањем новог радикализованог политичког амбијента за такав коначан жељени исход.

Кад је о западним центрима реч, нови глобални геополитички контекст потврђеног мултиполарног карактера додатно детерминише услове за расплет косовског чвора. Конкретно, сада делује на линији потребе да се косовски чвор ефикасно разреши у краћем року и у функцији западних интереса за заокружење западног Балкана у западној „евроатланској” интересној сфери. У саопштењу Стејт департмента САД после сусрета државног секретара Помпеа са Тачијем 27. новембра то је дословно прецизирано. Такође, није нимало случајно што се том приликом инсистирало на „најповољнијем тренутку” за коначни споразум, а Тачи на терену САД помињао и резолуцију СБ ОУН 1244, јер само њеном изменом „Косово” на крају може постати пуноправна чланица ОУН.

Директан отпор Харадинаја и његове владе позивима САД, ЕУ, разних високих званичника и других, да одустане од мера повећања царина и трговинских баријера против Србије (и БиХ) говори у прилог одлучности те структуре владајуће албанске елите у Приштини да на нов начин наметне признање „Косова”. Када се зна да водећи западни центри „контролишу” власт у Приштини, одсуство последица за ту власт због „непослушности” у овом случају значи само индиректну подршку истој, пре свега на линији потврђивања њене „суверености” у одлучивању у државним и националним питањима независног „Косова”.

Истовремено, ЕУ даљи процес евроинтеграција Србије наглашено и недвосмислено условљава напретком у нормализацији односа Београда и Приштине преко закључења правно обавезујућег споразума. Притом нема дилема да се то третира као билатерално питање два међународноправна субјекта. Комесар Хан је у ЕП у дебати о новој резолуцији о Србији 28. новембра био изричит у том смислу. Дакле, претпоставка о признању „Косова”, као претходном питању и услову у односу на потенцијалну изгледност за приступање ЕУ (европска перспектива, релативност 2025. итд.) у овом случају се природно намеће као закључак.

Шта остаје Србији на располагању кад је евидентно да су Приштина и водећи Запад ушли у нову енергичнију фазу потврђивања државности „Косова” са новом радикалнијом методологијом извођења? Сила свакако не, али право, политичка и дипломатска средства – да. Ту треба додати пријатеље, валидност неспорних политичких и правних аргумената, повољне елементе текућег међународног контекста, фактичка стања, проблематичан политички и функционални карактер приштинских власти и најзад, сопствени правни поредак, државни и национални интерес са одлучношћу да се они поштују и бране.

Аутор је дипломата у пензији

Опрема: Стање ствари

(Политика, 8. 12. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s