Слободан Самарџић: Три Вучићева гафа у Паризу

Вучићево обитовање у Паризу, поразно по наша историјска сећања, медијски је пропраћено као изузетно успешно имајући у виду његове важне државничке сусрете

Прослава стогодишњице завршетка Првог светског рата у Паризу (Фото: EPA/ Mikhail Metzel)

Пошто је реч о председнику државе, реч је, нажалост, о три пораза Србије у Паризу. Трагика ових пораза утолико је већа што су се догодила на стогодишњицу завршетка Првог светског рата у којем је Србија била општи симбол победе. Савезници из тог времена улогу Србије умели су да цене. Њихови данашњи наследници, пре свега Француска као домаћин меморијала, врше фалсификовање прошлости и свечану церемонију прилагођавају данашњим политичким потребама – брисањем разлика између победника и побеђених, тада постојећих и непостојећих држава, данашњих држава и квазидржава. Председник Србије одлично се прилагодио „духу времена“.

Вучићев пословично снисходљив став према западним политичарима најпре се манифестовао у предигри свечарских догађаја, када се на позив Ф. Могерини састао са Х. Тачијем. Ако би се судило по Вучићевим изјавама, рекло би се да је он тамо отишао да би високој представници ЕУ у брк скресао да нема даљих преговора док ЕУ не натера косметске Албанце да повуку одлуку о увођењу високе царине на робу из Србије. Кабинет Ф. Могерини, међутим, саопштио је да су се председници Вучић и Тачи састали да би започели разговор о тексту правно обавезујућег споразума, тј. о признању Косова од стране Србије. Неколико дана касније, после завршне церемоније париске свечаности Волфганг Петрич је изјавио да је добро што су Вучић и Тачи били у Паризу, јер треба да дођу до компромиса и ставе тачку на Први светски рат. Не би се требало освртати на ову глупу и малициозну Петричеву изјаву, да јој председник Србије својим држањем није дао за право.

Други Вучићев париски гаф тиче се заставе тзв. Косова у Нотр Даму. То је испао догађај од значаја само за јавност Србије имајући у виду да су се само овде чули гласови протеста. Ако је председник државе решио да, упркос чину домаћина који је Србија могла да схвати само као провокацију, ипак присуствује меморијалним свечаностима, требало је бар да уложи јавни протест и да свима присутним стави до знања да је реч о политичкој злоупотреби важног догађаја. Своје обраћање јавности овим поводом он је свео на Србију и то у карактеристичном свађалачком тону према другачијем мишљењу.

Да је учинио оно што није, можда не би доживео, и цео српски народ са њим, понижење на самој завршној церемонији. Сви су видели да је том приликом био смештен на резервну клупу, за разлику од таквих великих наследника Великог рата као што су председници Косова и Хрватске. У реду, ови су се прошверцовали у прву клупу захваљујући општем протоколу који је био склон томе да прошлост замени садашњицом. У складу са тим, ако је у првој клупи била немачка канцеларка, зашто не би и председници Косова и Хрватске. То је заиста у духу времена који ову тродимензионалну категорију – прошлост, садашњост, будућност – своди на ванвремено сада. Али, ако је званично француско тумачење времена такво, зашто би било и српско.

Председник Србије се објективно прилагодио времену а субјективно зауставио бујицу емоција. То је бар његово објашњење за домаћу јавност, објективно ојађену догађањем у Паризу. Али, овде се не ради о емоцијама, већ о чињеницама. Париска церемонија била је противчињенична. Само би свечана тишина, са колико год највиших државних званичника, била у складу са поводом догађаја. Испало је, али не случајно, да је један историјски повод без преседана послужио као прилика за безброј бучних а безначајних билатералних сусрета. Тако је и Вучићево обитавање у Паризу, поразно по наша историјска сећања, медијски пропраћено као изузетно успешно имајући у виду његове важне државничке сусрете. Да је уместо тешко обузданих емоција хладне главе напустио завршну церемонију, бар некоме би ставио до знања да је све то болно неозбиљно и да ови данашњи нису ни за нокат оним прошлим.

Сва је срећа да је председник Вучић одмах по повратку у Београд добио сатисфакцију за своје душевне боли. Овдашњи француски амбасадор извинио се због „грешке у распореду“. Ако су могли да направе онако јадну церемонију, могли су овако јадно и да се извине. Али, ништа за то, наш председник је још јадније прихватио такво извињење твитом: „Хвала амбасадору Мондолинију на дивним речима и поштовању које је показао према српским жртвама. Србија ће на величанствен начин дочекати председника Макрона“.

Што би рекла госпођа министарка: неће ваљда две државе да зарате због једног сломљеног носа.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 12. 11. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Генеза дешавања у Паризу и пре Париза показује да је све било договорено и да му је било наређено да оде тамо безусловно.
    После познатог дешавања ускаче француски амбасадор и локални чауши који правдају његов одлазак тамо, љутећи се на Французе(шатро)
    Колоније се не пита, њој се наређује и наређује а локалац је ту да, као најамник, извршава.

    Свиђа ми се

  2. Za meine licno Vucic nas je ponizio samim tim sto je u Pariz otisao posle istaknute zastave nepostojece drzave. Da li taj covek uopste shvata da nas je kao drzavu, doveo do samog dna? Verovatno shvata ali obecanje treba sprovesti u delo a on to radi svakim svojim postupkom samo da mu se mentori nebi naljutili a narod, srbija, crkva, sve je to za njega sporedno jer kako kaze nezivi se od proslosti ali jos manje ce se ziveti i od buducnosti koju nam je on zacrtao.

    Свиђа ми се

  3. U ozbiljnim državama je jednostavno nemoguće da predsednik ide na bilo kakav skup ili u bilo koju posetu ukoliko prethodno nije do najsitnijih detalja utvrđen i od organizatora zvanično potvrđen protokol. A šta smo mi imali u Parizu? Danima pre odlaska Vučića u Pariz Francuzi su napravili tešku i neoprostivu provokaciju (isticanje zastave tzv Kosova na Notr Damu) a zatim i odbili da upoznaju našu državu sa protokolom proslave (neki uvrđeni činovnik nam je obrusio da to nije naša stvar i da ima ko o tome da misli). Odlazak u Pariz u takvim okolnostima je neverovatna i neobjašnjiva neodgovornost. Niko ne brani građaninu Vučiću da baulja kao guska u magli i da se kocka sa svojim obrazom i dostojanstvom, ali predsednik države to ne sme da radi.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s