Писмо Сабору СПЦ: Косово и Метохија могу се сачувати

Група црквених великодостојника и српских интелектуалаца поручила Сабору СПЦ да се после пола године од Поруке Сабора о КиМ стање погоршало

Петар Лубарда: Косовска битка

Ваша Светости, Ваша Високoпреосвештенства, Ваша Преосвештенства,

Прошло је пола године од Поруке Светог архијерејског сабора о Косову и Метохији, која је  јасним ставом о нашој Светој земљи свима ставила на знање да се она не сме отуђити. У народу је ова Порука пробудила наду да се у решавању овог питања више неће ићи погрешним путем попуштања незаситим захтевима косметских Албанаца и империјалним тежњама западних сила.

Од тада до данас стање се нажалост погоршало. Званична политика Србије наставила је да одступа од своје уставне обавезе да штити део државне територије, а у посебним приликама окупације Косова и Метохије – да штити народ, имовину и верско наслеђе. Највиши државни функционери у јавност су убацили зломисао о „разграничењу“ Срба и Албанаца у покрајини, што би, по свој прилици, омогућило најпре формално признање лажне државе Косово од стране Србије, а потом и прикључење тог дела српске територије великој Албанији. Томе је претходила жестока пропаганда да Србија на Косову тобоже “нема ништа”, те да би и мали “добитак”, путем размене по принципу српско за српско, наводно значио много. Ова „идеја“ се некако временски подударила са отвореношћу западне политике према могућој „корекцији граница“, тако да смо данас сведоци озбиљних припрема за, како се то дипломатски каже, последњу рунду преговора.

Ванредни Сабор наше Цркве одржава се управо у ово време. Поштовани оци, не бисмо вам се овом приликом обраћали да нисмо убеђени да је последњи час да управо Сабор верном народу и целокупној јавности укаже на реалну опасност од нечега што је горе од текуће окупације, а то је предаја Косова и Метохије. Околности у Србији су се тако склопиле да још једино наша света Црква располаже убедљивом речју. Та реч се по природи ствари не троши за јавна световна питања, али догоди се да се без ње не може изаћи из сенке злехудих историјских околности. Да бисмо остали у борби за очување Косова и Метохије, народу је потребна таква реч истинитог сведочења о опасности коју увећава и наша званична политика.

Текућа званична реторика о Косову и Метохији обавијена је велом тајне. Ми само знамо да треба да признамо ту лажну творевину као државу и да за то „нешто“  добијемо „нешто”. То је срж званичне најаве, али и само толико довољно је за узбуну, јер реч је о лажном ставу. Основни проблем је у томе што се на лажном ставу заснива домаћа политика. Она се свакодневно допуњује обиљем речи које нико не може да доведе у логичну везу. Те речи служе за прикривање, а не откривање онога што се спрема. Њих може да надјача једино реч наше Цркве. Онa треба да буде кратка и одлучна, јасна и упозоравајућа. Њен смисао мора бити у поруци да „нико не сме ништа да потпише“, а народ ће схватити њено право значење.

Пролећни Сабор СПЦ (Извор: СПЦ)

Часни Оци,

Страхујемо да је ово последња прилика да се нешто уради. Ако се испусти овај тренутак сви ћемо сносити одговорност, али у празном простору непоправљивог и можда највећег историјског пораза.

У Београду, 2. новембра 2018.

Потписници: 

архимандрит Андреј, старешина манастира Светог Стефана у Сланцима

проф. др Слободан Антонић

јеромонах Атанасије, манастир Липовац

Данило Баста, редовни члан САНУ

Матија Бећковић, редовни члан САНУ

проф. др Владимир Божовић

Ксенија Божовић, потпредседник Грађанске иницијативе СДП „Оливер Ивановић“

игуман Варнава, старешина манастира Светог Саве у Кувеждину

проф. др Мирјана Васовић

архимандрит Венијамин, духовник манастира Преображење

Алек Вукадиновић, песник

Зорка Вукадиновић, професор

Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар и уредник НСПМ

проф. др Слободан Владушић

Маринко Вучинић, публициста

архимандрит Гаврило, духовник манастира Свете Петке Беркасово

генерал Божидар Делић

архимандрит Дионисије, старешина манастира Липовац

проф. др Јован Душанић

проф. др Александар Ђикић

Никола Н. Живковић, публициста и преводилац

др Никола Жутић, научни саветник

др Марко Јакшић

др Слободан Јанковић, научни сарадник

протосинђел Јован, духовник манастира Лешје

проф. др Александар Јовановић

проф. др Душко Ковачевић

проф. др Милош Ковић

проф. др Часлав Копривица

Ружица Левушкина, научни сарадник

проф. др Мило Ломпар

протосинђел Макарије, настојатељ манастира Фенек

јеромонах Макарије, старешина манастира Привина глава

проф. др Александар Милановић

Никола Милованчев, правник и историчар

проф. др Софија Милорадовић

проф. др Дејан Мировић

Звонко Михајловић, бивши председник општине Штрпце

проф. др Радивоје Младеновић

Часлав Оцић, редовни члан САНУ

Предраг Пипер, редовни члан САНУ

проф. др Валентина Питулић

протођакон др Љубомир Ранковић

др Драгана Ратковић, виши научни сарадник, уредник Речника САНУ

проф. др Митра Рељић

доц. др Слободан Рељић

проф. др Слободан Реметић

др Предраг Пеђа Ристић, архитекта, протонеимар

Славиша Ристић, народни посланик са Косова и Метохије

проф. др Слободан Самарџић

проф. др Миломир Степић

јеромонах Симеон, старешина манастира Рукумија

архимандрит Стефан, старешина манастира Велика Ремета

јеромонах Стефан, манастир Светог Стефана у Сланцима

Милун Стијовић, истраживач-сарадник Историјског института

др Рада Стијовић, научни саветник

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

проф. др Александар Ћорац

јеромонах Хризостом, настојатељ манастира Црна Река

доц. др Марица Шљукић

проф. др Срђан Шљукић

Коста Чавошки, редовни члан САНУ

Advertisements


Категорије:Вести над вестима

Ознаке:, ,

4 replies

  1. Проблем са оваквим обраћањима Цркви је у погрешном очекивању да Црква својом речју и ставом може одлучујуће утицати на политичке процесе у земљи. У самом писму се констатује да се од мајске Поруке Сабора СПЦ стање погоршало, што значи да тај текст, који је био у суштини добар и одлучан у изношењу става да држава не сме да иде путем признавања независности лажне државе Косово, да тај текст, та порука, није могла да донесе промену у државној политици.
    И овим писмом се понавља исто очекивање, упућено Цркви не као Богочовечанском организму, него Цркви као овосветском политичком фактору. Али је то очито осуђено на пропаст. Зашто? Зато што прво, власт неће послушати апел Цркве, као што то није ни досад чинила. И друго, зато што народ, све и да буде подстакнут евентуалним новим обраћањем Цркве држави, неће самоиницијативно изаћи на улице да би спречио наставак признавања косовске независности. Њега неко у том протесту мора да предводи, да га поведе. Ко ће то учинити? Опозициони политичари немају ни снаге ни угледа у народу да то учине. Црква би могла, али је вероватноћа да ће то учинити минимална.

    Дакле, све и да Црква поново заузме одлучан став на Ванредном сабору и упути нову Поруку, како ће се та порука реализовати? Како ће се она претворити у реалан политички чин отпора признавању лажне државе Косово? Не види се како.
    Уместо што се од Цркве очекује да буде политички агенс као угледна национална институција, потребно је да Црква делује као Богочовечански организам. А то значи да поведе народ у духовни Косовски бој – молитвом,постом и покајањем. Повољно решење питања Косова и Метохије у садашњем тренутку, са оваквим односом снага на међународном политичком плану, једноставно није могуће очекивати ако се рачуна само на овоземаљска средства и „ресурсе“. Да би се питање Косова и Метохије повољно решило по Србију, потребно је ЧУДО. То је свима нама јасно. А чудо може учинити само Бог. Онај Бог који је Сина дао за живот света, основао Цркву, као Тело Своје. Бог је Жив и Свемоћан, тако верује Црква Христова и народ црквени. Као свемоћан, Бог може да нам помогне, да нас избави, начинима које само Он зна. Али да би то учинио, Он мора имати коме да то учини. Мора нама да је стало. Морамо ми да осетимо праву, дубоку тугу и бол због свега што нам прети и на Косову и Метохији и да из тог бола завапимо Њему за помоћ. Када би се то десило, све би било другачије, све би се променило. И ту је улога главно назначење и улога Цркве – да позове и предводи народ у духовни бој, у рачунање на Бога и Божју помоћ. Ако је Бог с нама, ко ће против нас? Може ли се очекивати да Црква то учини, да све своје снаге преусмери на духовни план деловања, који би једини могао донети резултата? Надајмо се да ће се то десити.

    Свиђа ми се

  2. Српски интелектуалаци овим писмом показују своју Брозовску психологију (сетити се те форме ефективног обраћања аутократе) али и апсолутну супротност тој краткој форми аутократе. Показују да су недорасли свом узору управо својом неефективношћу и неспремношћу да буду сами лидери. Ово је покушај да се сакрију иза скута чланова Синода и иза скута Патријарха. На основу позива Николе Н. Живковића присуствовао сам предивној вечери у манастиру Сланци половином септембра, када сам предложио да већ сутрадан оде позив о формирању ОДБОРА УСТАВОБРАНИТЕЉА јер је и ово писмо пуно плачне реторике далеко од јасноће Устава Србије који у у преамбули тврди Косово је саставни део Србије. Писмо од готовог ствара вересија, јер се полази од супротне теза ако се данас… Али се не каже ни једном једином речју, ако власт (или СПЦ) данас не поступи онако како моле ови интелектуалци – шта ће онда они предузети, нити се види да су они способни било шта да предузму. Они куцају на отворена врата СПЦ уместо да врше притисак на хиљаде људи у државном апарату, на органе власти различитим методама. На састанку у Сланцима сви су подржали мој предлог да се одмах и енергично дејствује без формирања правног лица. Али је онда узео реч Мило Ломпар и преокренуо целу ситуацију тражећи да се региструје покрет у АПРу (значи код злотвора) и да се скупе паре, иако је и то величанствено послужење какво постоји само у најелитнијим хотелима – било бесплатно. Апеловао сам да се не иде мање и ниже од оног што је предложено у тексту О ФОРМИРАЊУ ОДБОРА УСТАВОБРАНИТЕЉА и да не измишљамо топлу воду кад нам је историја показала како деловати успешно. Али узалуд.. И ево не аналитично, плачно ПИСМО. И ни једна реч о томе ШТА АКО власт не поступи. Да ли интлектуалци очекују КРВАВУ ЛИТИЈУ и да властодршци ликвидирају Патријарха. За сличан али далеко аналитичнији став скупа који су пре десетак година организовали Друштво српских домаћина и Удружење за одбрану АзБуке ЋИРИЛИЦА написао сам да би бољи Апел саставило Друштво шабачких домаћица, јер ни тамо није било ни једне акције ако власт не поступи у складу са јасним захтевима. И у Сланцима и у ОПШТЕПРИХВАЋЕНИМ ПРАВИЛИМА ФОРМИРАЊА ОДБОРА УСТАВОБРАНИТЕЉА сам предложио два принципа:
    1. АКО ВЛАСТ И ДАЉЕ БУДЕ ПОЗИВАЛА НА КРШЕЊЕ УСТАВА И ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ЦЕЛОВИТОСТИ СРБИЈЕ ДА СЕ ОДБОРИ УСТАВОБРАНИТЕЉА које треба формирати по целој Србији и српским земљама – трансформишу у ОДБОРЕ НАРОДНЕ НЕПОСЛУШНОСТИ у законом допуштеним формама, а даље да дејствују према околностима развоја и јединствено под руком ГЛАВНОГ ОДБОРА у који сам предложи да уђу и присутни Интелектуалци,
    2. Ако Европа и САД не признају принцип територијалне целовитости Србије да се јасно у свим органима Уједињених нација и међународним институцијама стави до знања да Србију више не обавезују Лондонски споразуми о формирању АлБаније јер је формирана од стране Аустро-Угарске од већине слоВенских племена јер је већина топонима у АлБанији (реч створена у ТЕРМИНОЛОШКОМ РАТУ ПТОТИВ НАРОДА РАС – Срба и Руса од речи БелиВени односно старије речи КолоВени/СлоВени) те Србија тражи повратак свих својих хиљадугодишњих река и планина и градова у АлбВенији,
    Кад су Броза питали у кампу Парк Горког где су се тренилирали они који ће да дижу револуције (испоставило се у слоВенским земљама) како ће да подигне народ он је написао – понављањем о угрожености малих народа и добио је највишу оцену. Јасно и тако је формирао пролетерске бригаде.
    Српска интелегенција пише ПИСМА али очигледно недорасла свог идола и апсолутно политички импотентна, неефикасна и спремна да се сакрије за скуте Патријарха, уместо да га заштити јер може бити ликвидиран због јасног и непомирљивог става и без писама интелектуалаца.
    У низу емисија на интернету и на радију објаснио сам да је Запад у моменту када је Србија у Балканским ратовима и Првом светском рату који су спремани на Западу требала да реши излазак на јужна мора Запад је довео на власт Цинцаре као што је данас када се решава питање са вештачком Аустро-Угарском творевином АлБВенијом довео у Владу и место председника Албанце! Интелектуалци нису спремни да то схвате а камо ли прихвате као народу јасан циљ и узрок. О тој закономерности сам говорио на скупу у САНУ али ме је исти Мило Ломпар позвао да скратим излагање. Опростите што сам и овом приликом узео оволико словних знака.
    И на крају један епилог: Друштво српских домаћина и ЋИРИЛИЦА ми нису замерили на оштрим примедбама већ ме је њихов председник Аничић позвао из Јужне Америке и саопштио ми да су ми купили карту да дођем на њихову годишњу Скупштину а ЋИРИЛИЦА ме је изабрала за свог представника за Русију. Али ни једни ни други нису спремни да играју на победу. А ту се мора деловати оригинално јер се ми тек ослобађамо – од лажи и заблуда..

    И сада вас све позивам да према објављеном на сајту ЧОВЕК ОД РЕЧИ (Homo verbum) приступите формирању ОДБОРУ УСТАВОБРАНИТЕЉА јер и у колонијама питају народ о променама Устава а не неку Венцијанску комисију, што је незабележено у историји човечанства.

    Копију писма шаљем Чаславу Оцићу, Слободану Самарџићу, Драгани Трифковић који су били на скупу у Сланцима када сам ја присуствовао и светим оцима тог центра српске духовности, културе и самоочувања којима и овом приликом износим речи благодарности не само за богату трпезу и дворење већ и за наду коју су полагали и полажу на ове интелектуалце.

    Ја сам ослободио карате спорт од хазарске окупације. И мислим да сам утицао на формирање Савеза за Србију али су и они исто тако јалови и политички неадекватни околностима – нажалости и исте препоруке сe односе и на њихoво (не)деловање.

    Свиђа ми се

  3. (sticajem okolnosti pisano engleskom latinicom)

    Sta je zajednicko svim ovim potpisnicima. Svi su na nekim budzetskim platicama I sinekuricama. Zato samo ovako iz dubine svojih salona bez ikakvog licnog rizika pisu pisma po sistemu – potpisah ovaj proglas I spasoh svoju dusu. Mnogi su izasli iz sinjela kilavog Radovana Kostunice koji je svojim ‘legalizmom’ I ‘neobavestenoscu’ naneo veliku stetu srpskom narodu, prvo, saucestvujuci u spolja finansiranom nastavku bombardovanja Srbije I drugo, svojom arogantnoscu I nedoraslosti datom trenutku, daljem urusavanju drzave. Najbolji indikator njihovog integriteta je odnos prema srpskoj istoriji. Vec sam pisao o tome I zato mi je zabranjen pristup ovde (verovatno I ovom komentaru).

    Pozvao sam nekoliko ljudi sa ove liste cije delovanje sam visoko cenio da dignu svoj glas za oslabadjanje srpske istorije sto sam video kao nacionalni prioritet #1. Nisam to ocekivao od tupsona I glupsona (predsednika akademije I kandidata sa zajednickim hrvatskim frendom) ali od ovih sa liste jesam. Kakva je to strasna sila koja sprecava da se barem jedan glas podigne u ovom trenutku kada je ne samo KiM vec I opstanak nacije u pitanju? Kako je to ziveti vec par godina I praviti se da se ne zna za javnu Netanjahuovu izjavu kojom je on pustio duha iz boce I prozvao sve nas ukljucujuci I sve ove potpisnike?

    Свиђа ми се

  4. Црква не води Србију. Српски патријарх нема световну власт као римски патријарх. Последњи део писма каже да нема шансе да се поврате Косово и Метохија ако се Вучић њих одрекне. Нека друга Влада и неки други шеф државе могу повратити Косово и Метохију у састав српске државе.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s