Свештеник Ненад Илић: За спас Србије

Уместо рискантног рушења трошне државне грађевине, можда постоји још један начин. Да се поправља истовремено изнутра и споља. Али да је споља не поправљају странци него такође Срби којима је иоле стало до матице

Фото: Фејсбук страница свештеника Ненада Илића

Ако је могуће…

Христос није обећао Србији вечност, него сваком ко поверује у Њега.

Али ипак, ако је могуће…

У Србији понешто повремено функционише кад се појави личност која повуче својом енергијом људе да заједнички нешто направе. И кад та личност умре или се повуче институција коју су они оставили за собом или пропада или тавори.

Узроци томе су многи, а има их и у духовној сфери, пошто Православље поставља тежиште на личност, а не на идеју.

Постоји традиционална веза Цркве и државе у Православљу па и код нас. Та веза која не функционише увек на најбољи начин, поготово у модерним временима, код нас је довела до парадокса да је у Цркви која се залаже за личност пре свега, институционално у пракси изнад личности и личност је у Цркви некако гурнута у други план, а у држави која се залаже за институционално је личност изнад институција.

Иако наша црква због малог броја монаха има и малу базу из које бира владике, многи су имали прилику да упознају сјајне јеромонахе. А скоро све њих институционално у цркви прилично обезличи и уравни кад постану владике. Држава начелно има огромну базу из које може да бира носиоце власти, али редовно посеже за недовољно зрелим и квалитетним личностима. И редовно те личности које се поставе изнад свих институција спречавају њихово поправљање. И квар се шири.

Тако смо због лошег односа личности и институције дошли до драматично лоше ситуације на свим пољима. У држави се очас изгради култ личности а у цркви умањење личности њених чланова.

Црква у организацији преузима много тога од државе са којом сарађује. Држава од Цркве преузима симболични минимум.

На неки начин, заједнички проблем и Цркве и државе код нас је лоша институционална организованост – коју додатно квари катастрофалан политички систем у коме живимо. То што је он колонијалним активностима са стране још додатно покварен посебан је проблем.

Мала је вероватноћа да се у оквиру система код нас ишта озбиљно може променити. Зграда која нам се руши на главу не може се поправљати изнутра, мењањем трулих греда, јер тако ће нам само извесније кров пасти на главу.

Све већи број људи свестан је овога. Отуда и масовна безвољност и безнађе. Курта и Мурта, наши стари познаници, смењују се на власти.

Потребна је темељна промена система.

Боље је трошну бараку пустити да падне и изградити нову кућу – мисле многи. Не може бити промене система без „куке и мотике“ али то је неизвесна авантура коју разум обуздава. Осим што се ни кука ни мотика у општој безвољности не могу лако пронаћи. Па да се подигну.

Уместо рискантног рушења трошне државне грађевине, можда постоји још један начин. Да се поправља истовремено изнутра и споља. Али да је споља не поправљају странци него такође Срби којима је иоле стало до матице.

Српска дијаспора шаље у земљу годишње око 4 до 6 милијарди долара, што је највећи приход Србије од „извоза“. Тај јадно утешни извоз се не прекида. Извоз наших потенцијала за опоравак и опстанак. Годишње из Србије и сада одлази 60. 000 људи од њих и много високообразованих. Мало вероватни улазак у ЕУ би је потпуно испразнио.

Мали број оних који желе да се врате у Србију и наставе са неким послом који су успешно обављали у Америци, Европи или Аустралији, дочекан је овде само да би био опељешен и да би што пре био враћен тамо одакле су су покушали да се врате.

Српски политичари годинама контактирају дијаспору само са паразитском намером да узму неке паре, а нико није покушао озбиљно да укључи Србе из света у политички живот Србије.

Ако постоји нека нада да се Србија заустави на путу пропасти онда је то формирање неке политичке снаге која ће ући у озбиљну сарадњу са успешним представницима српске дијаспоре, омогућити свима са српским пасошем да учествују у изборима и да утичу на политички живот у матици. Све власти до сада то су избегавале на све могуће начине.

Ако неко жели да промени ову катастрофалну власт мораће равноправну сарадњу са дијаспором да стави на прво место свог политичког програма. Осим што ће, наравно, морати и да изађе у сусрет потреби за појавом новог лица које ће стајати на челу нове активности које неће моћи баш одмах да се препозна као Курта или Мурта. Црква у свему томе, као најјаче везивно ткиво Срба и у земљи и у иностранству, у томе може имати важну улогу. И институционално и кроз личности.

Ако чак једног дана и дође, као што многи песимистички прогнозирају, до непопуларне „куке и мотике“ у резервату се то не може добро завршити.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. „Ако постоји нека нада да се Србија заустави на путу пропасти онда је то формирање неке политичке снаге…“

    Једина нада да се Србија заустави на путу пропасти јесте улазак у коалицију са Богом. Дубоко верујем да је Бог најјачи политички фактор и снага која може донети жељене промене и спасење од пропасти. Зато што је Свемоћан. А то значи да је моћнији од свих политичара и свих војски. Како се улази у коалицију са Богом? Променом постојеће парадигме, као што каже Господ у Откривењу :“Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг. Саветујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш.Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се.“ (Откр. 3, 17-19). Промена подразумева покајање и молитву. Што је проблем већи и пропаст ближа, покајање и молитва треба да су усрднији. Можете мислити колики треба да буду у србском народу? Али њих нема ни на видику. Решења се траже на нивоу људском, земаљском, а ту решења за Србију у овом тренутку нема.
    Дакле, коалиција са Богом је решење. Бог све може да учини, али треба да има коме, како рече патријарх Павле.

    Свиђа ми се

  2. „Не може бити промене система без „куке и мотике“ али то је неизвесна
    авантура коју разум обуздав“

    Ако не може „кука и мотика“, зашто не може – ИКОНА, КРСТ, црквени барјак,
    БОГОЈАВЉЕНСКА ВОДИЦА, ТМЊАН…, уз молитвено појање – ЛИТИЈОМ –
    улицама БОГРОИЧИНОГ ГРАДА?
    Ако су “кука и мотика“ за разум – „неизвесна авантура“, КРСТ, ИКОНА…
    се не противе разуму, ни по Богу ни по Људима, зар не???

    Не може се рећи да немамо личности које би и предовдиле такву Боголику
    ЛИТИЈУ!

    Зар отимање КиМ – није довољан разлог?
    Зар силом наметања ЛГБТ идеологије деци, од обданишта до факлутета,
    такође, — није довољан разлог?
    Зар насилно наметање вакцинације страним /а не домаћим/ вакцинама,
    пре свега деце, – није довољан разлог?
    Зар присилмо наметање ГМО хране – није довољан разлог?
    Зар запрашивање територије и становништва Србије које-каквим супстанцама
    из ваздуха – КЕЈМТРЕЈЛОВИМА -, није довољн разлог?
    Зар нестанак деце у породилиштима и отимање деце – није довољан разлог?
    Зар пораст наркоманије код деце – није довољан разлог?
    Зар ширење неморала сваке врсте преко електронских медија на државнин
    ферквенцијама – није довољан разлог?
    ….

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. Слажем се. Црква има много начина да се покрене србски верујући народ.
    Пре недељу дана биле су мошти десетак светитеља Руске Цркве у Београду (још увек су у Србији, мислим у Жичкој епархији). У малој цркви светог Саве служен је акатист. У 17 сати када сам дошао, ред (од по двоје-троје људи) је вијугао барем двеста метара од улаза у цркву. Људи у реду су прилазили моштима, целивали их, молили се. Неки су остајали у цркви на акатисту, неки одлазили. Исто је било и кад сам изашао из цркве – ред је био исте дужине, што значи да је хиљаде људи било молитвено присутно.
    Сад замислите да се у велики храм Светог Саве донесу мошти или део моштију одабраних србских светих (нпр. св. Симеона Немање, Стефана Дечанског, кнеза Лазара, Јоаникија Девичког….) и да се сваког дана служи акатист Србским светима за спас србског народа и држава. Сигурно би опет било хиљаде људи, који би долазили и молили се Оцу небеском и нашим светима. Сигурно би се подигао дух и морал народа, пробудила би се она притајена и пригушена срчаност и родољубље…
    Зар је то нешто компликовано? Зар је тешко досетити се тога?
    А постоји могућност комбиновања са литијима о којима Драган говори….
    Шта је проблем да се то ради не само у Београду, него и по другим местима у Србији?
    У ранија времена било је најнормалније да се у селу поводом суше или кише организују молитвене литије. То је био показатељ да су свештеници и лаици Бога и Цркву доживљавали као реалност, не као идеологију или сервис за задовољавање религиозних услуга.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s