Александар Сарачевић: Случај Украјинске цркве – теологија или политика

Ми смо данас позвани да се определимо да ли смо уз Москву или уз Цариград, а и московски и цариградски патријарх признају римског папу као свог брата у Христу, и као епископа Рима

Патријарси Кирил и Вартоломеј (Извор: Политика)

Случај са Украјинском Црквом, који је тренутно актуелан и који прети да се изроди у раскол у православљу, носи са собом више неразјашњених питања. У њему се мешају емоције са црквеним законодавством, теологијом и политиком, па је потребно рашчланити шта је шта и где је чему место.

Почећемо од кратког описа случаја. Цариградски патријарх је послао два своја егзарха у Украјину да припреме терен за давање аутокефалије Украјинској Цркви од стране Цариграда. Он сматра да је то његово канонско право. У Украјини, пак, постоји црквена организација која је под канонском влашћу Руске Цркве и друга која себе назива црквом, а која се отцепила од Руске Цркве и води самостални живот (у расколу). За ону која је под влашћу Руске Цркве се спрема у Парламенту Украјине законско решење којим ће се она назвати Руском Црквом у Украјини, а она друга, која се декларисала као украјинска, вероватно ће постати носилац новодобијене аутокефалности. Постоје предвиђања да је тако нешто намењено и непризнатој македонској цркви, а можда и црногорској.

Представници Руске Цркве доказују да једино њихова Црква може дати аутокефалност Украјинској Цркви јер је то њена канонска територија (на основу одлуке са краја 17. века), и прете да ће прекинути односе са Цариградом ако истраје у својој замисли. Цариград, пак, нема намеру да одустане. То је кратак опис тренутне ситуације.

Најпре ћемо прокоментарисати питање одлучивања у православљу. Одлуке које се тичу целе Цркве доносе се на заједничким- свеправославним (некада су то били васељенски) саборима. Онај који има првенство части (јер у православљу не постоји првенство власти међу људима, будући да власт има Христос) може да сазове сабор и да председава њиме, али не може да самостално доноси одлуке о томе ко ће добити аутокефалност а ко неће. Ако је и било таквих одлука у прошлости, оне су биле условљене тешким стањем многих помесних Цркава услед атеистичке-комунистичке власти у тим земљама, што је цариградски патријарх искористио да би, подржан од западних сила, које и омогућавају опстанак те патријаршије у муслиманској Турској, насилним путем интервенисао, на штету тих Цркава, првенствено Руске Цркве, али и Српске Цркве, дајући неким Црквама које су биле под њиховом јурисдикцијом аутокефалију. Међутим, он заиста сматра, као што је већ речено, да је то његово право, што спада у неправославна учења – јереси.

Друго је питање да ли Цариградска патријаршија (која би се данас пре требалo звати – фанарска будући да им је дозвољен боравак само у том кварту Истанбула, а да је Цариград само некадашњи назив тог града који више није православан већ муслимански) уопште испуњава услове да буде прва по части, будући да у том граду више не столују ни цар ни сенат, што су били услови за добијање првенства. Ако би се тражило неко реално решење на добробит целокупне Цркве Православне, онда би то вероватно било оно да се ова патријаршија пресели у Грчку, односно да се Грчка Црква уздигне на ранг патријаршије, уместо архиепископије што је данас, и да као таква задржи првенство части, а да фанарска патријаршија престане да постоји.

Поставља се, затим, и питање државних Цркава, и неки су категорички против тога. Па се онда износе аргументи да не треба признати неку Цркву у другој држави зато што у њој живи исти народ као у матици или зато што је та држава настала вештачки и тако даље. Са историјске и етнографске тачке гледишта, ови аргументи су можда исправни, али са теолошке тачке гледишта ствари треба преиспитати. Помесне Цркве су, наиме, ствар људског устројства (које је, истина, Бог благословио) и то ради бољег функционисања целокупне црквене организације. Оне треба да служе поједностављивању ствари а не њиховом компликовању. Оне треба да се моле за оне који су на власти у њиховој земљи (као што је то апостол Павле сугерисао Тимотеју својом посланицом) што указује на то да под једном државном влашћу треба да буде и једна помесна Црква. Када би тако било, предупредили би се случајеви које данас имамо у Украјини, Црној Гори, Македонији, да су државне власти окренуте против Цркве не из верских разлога него зато што је Њено седиште у другој држави са којом они имају супротстављену политику. Црква би, тада, могла у тој земљи да води свој миран живот и да се не занима за политику нити да се супротставља државним властима (докле год се оне не супротстављају Богу). И црквени канони говоре о томе да епископи једне области (дакле државе) а не једног народа, треба да изаберу првог између себе.

Црква није светска империја, мада је многи таквом доживљавају, и њено дељење на мање организационе целине не значи Њено слабљење докле год те целине исповедају православну веру, као што се ни Христос не умањује када се Његово тело издели на много малих делова којима се верни причешћују. Зато се не треба плашити нових аутокефалних Цркава, само је проблем у томе како се добија аутокефалност. На почетку смо установили да се у православљу одлуке доносе саборно и сабори би о томе требало да одлучују као што су некада радили. Руска Црква, међутим није износила питање давања аутокефалије Украјинској Цркви јер преко Цркве има утицај у тој земљи, нити је Украјинска Црква која је под Москвом то захтевала и поред тога што то државним властима Украјине није одговарало, и зато се десио најпре раскол, а затим и ово што се сада дешава. Српска Црква, такође, поставља услов македонској цркви да се врати под канонску јурисдикцију СПЦ, а после ће неки евентуални наредни свеправославни сабор да одлучи о њиховој евентуалној аутокефалији, што македонској цркви не одговара будући да је то нешто крајње неизвесно, па је СПЦ створила паралелну јерархију у Македонији са малим бројем верника али канонски признату за разлику од ове прве. Из наведеног се не види православни дух љубави и жеље за спасењем тих фактички православних народа већ правничко препуцавање и надгорњавање, јер се допушта да људи живе ван заједнице са Црквом. Црна Гора, иако мала, могла би добити свој синод (на челу са митрополитом Амфилохијем или неким његовим наследником) чиме би се са сцене скинула вештачка творевина која се назива ЦПЦ и власт коначно измирила са Црквом. Штавише, свака земља у којој постоји Православна Црква требало би да има своју посебну аутономну или аутокефалну црквену организацију. Онда Енглези или Французи, Немци или Американци не би морали да се двоуме између руске, грчке, српске или неке друге Цркве у коју би ишли већ би имали своју сопствену са богослужењем на свом језику. Зар нису сви призвани у Цркву? Овако, изгледа да Православна Црква оставља западњацима римокатоличке и протестантске верске заједнице.

Нажалост, жеља за ширењем свог утицаја и за влашћу одводи нас далеко од православног схватања Цркве и њеног устројства па се онда политичка питања представљају као теолошка. Чак се и дељење епархије, ма како она велика била, схвата као непожељан чин, а камоли помесне Цркве, премда је јасно да је много лакше вршити надзор над мањом организационом целином него над већом, а вршење надзора над свештеницима и над духовним стањем верног народа у својој епархији је основни задатак епископа, о чему говори и назив њиховог чина (епископ- надзорник).

Ми смо данас позвани да се определимо да ли смо уз Москву или уз Цариград, а и московски и цариградски патријарх признају римског папу као свог брата у Христу, и као епископа Рима, и раде на уједињењу двају цркава. Обојица исповедају постојање више цркава осим Православне. Обојица су екуменисти. Наш патријарх и већина наших епископа такође. Наша Црква ће стати уз Москву зато што имамо проблем са Македонијом и Црном Гором. Да ли се овде заиста ради о теологији или је у питању чиста политика? Спор између ове две Цркве требало би да разреши црквени сабор, али видели смо како је прошао и на шта је личио дуго припремани сабор који је одржан на Криту 2016.

Црква као институција је, нажалост, дошла у ситуацију да је воде политичари а не теолози и да се теологија употребљава за остварење политичких циљева. Непросвећени православни народ се емотивно ставља на страну једних или других не познајући основе своје вере и црквеног устројства, а свештеници и вероучитељи, који би требало да их просвете, се поводе, ваљда, за учењем професора догматике на ПБФ-у – иначе у чину епископа – да не треба инсистирати на познавању своје вере већ да је довољно доћи на Литургију и причестити се. А када изађеш са Литургије, препуштен си сам себи и ловцима на твоју душу, били то овосветски кушатељи или црквени политичари. Политичарима требају гласови, треба им бројност, а не људи који ће размишљати и постављати питања. Они не желе да одговарају на питања како то да признајемо више цркава када у Символу вере исповедамо само једну, и како то да учествујемо у Светском савету цркава када смо само ми Црква, и како то да учествујемо у службама других верских заједница и у празновању њихових празника и пуштамо њих на наше службе, када је то забрањено црквеним канонима? Они нам кажу да ми не треба о томе да размишљамо, да је то њихов посао. Оно што треба да урадимо је да им дамо свој глас, да их подржимо.

А који су то политички циљеви о којима може бити речи када се говори о Цркви. Случај сукоба Цариградске и Московске патријаршије је класичан случај сукоба запада и истока. Цариградски патријарх би требало, вероватно, да по замислима западних сила, преузме примат на истоку, попут римског папе на западу, а онда, када све на истоку покори под своје ноге, да преда власт ономе који је очекује већ дуго – римском папи. Римски папа већ покушава да свима буде све да како год кога придобије, чак и од нехришћана, па се ту јављају разне теорије о једном богу у кога сви верују и тако даље. Стварају се услови за једну светску религију са једним првосвештеником.

Московски патријарх је по свом избору за патријарха такође кренуо овим путем али је на њему заустављен од стране председника своје земље будући да је овом требала јака подршка Цркве у борби против западних сила које су свом снагом кренуле на Русију. Тако је, Божјим промислом, дошло до супротстављања истока западу, чије су оличења у свету – римски папа, а у православљу – Фанар. Ма колико православни исток био огрезао у јерес екуменизма, политиком је спречен да се потчини западу и дата му је шанса да се консолидује, макар то изискивало и одређене жртве, и да почне да се бави теологијом, тако да се већ говори о потреби одржавања свеправославног сабора, а то је прави пут решавања проблема, али би то требало да буде прави сабор са правим темама за расправљање. Нека од питања којима би требало да се бави смо већ навели, а она која би неизоставно требало расправити су питање екуменизма и статус неправославних верских заједница у односу на Цркву.

Православни верни народ треба да схвати да је православље у великој кризи због неправославних учења и активности којима је притиснуто, а овакви тренуци кризе могу помоћи уколико се ради њих крене у решавање системских проблема, иначе је све само чиста политика.

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. Ма, колико да се прихвари као, већ, н о р м а л н о с т, то б о л о њ с к о: х т ј е т и писати и
    м о ћ и писати напросто и задивљује и поражава- и једно и друго нема шансе да се не слију у радњу звану п и с а њ е и да се биде, сигурно, задовољно продуктом писања, мада је п и с а њ е апсолутно д р у г о, никако
    о в о што извјесни Сарачевић мисли да ј е с т:
    хрпа н а б а ц а н и х наводно п р о б л е м а и још хрпастија гомила н а п а б и р ч е н и х
    наводно з а к љ у ч а к а; истима посветити минимум м и с а о н о г захтјева м и н и м у м
    мини студију- бесмисленост!- и то не о „проблемима“ и „закључцима“, већ о количини
    г л у п л с т и полученој оним „моћи“ и „хтјети“
    писати. Посједовање овога „моћи“ ни у н а з н а ц и, те ни упућивање на елементарну уџбеничку логику плода, сигурно, не рађа, а када је то п р в о такво, онда је оно друго- х т и ј е ње!-, парадоксално!?, израженије- типични, по свим основама, б о л о њ и з а м, који и сваку трунчицу м и с л и поништио, те:
    л а к о ћ а писања и јест апсолвирање- у смислу неимања елементарне моћи мишљења!- било којег-сваког! – смисла л о г и ч к о г.
    Па и честитам Аутору на храбрости „да се
    в и д и“…

    Свиђа ми се

  2. Спасе, невероватно је колико сте ви храбри, или, пре ће бити, дрски! Ви доносите судове и пресуде о нечијем писању, логици, закључцима…Ви се усуђујете да упућујете увреде и дисквалификације аутору…Невероватно! Видите ли ви себе, човече!? Видите ли на шта личи ваше писаније? Оно је потпуно неразумљиво и хаотично, почев од правописа, преко лексике, до смисла. А уредништво би могло да обрати пажњу на коментаре и уклања оне који су потпуно бесмислени и увредљиви.

    Свиђа ми се

  3. И видим, Александре Лазићу: не пуштате моју, ни у чему увредљиву, опаску на ово паметовање извјесног Ридољјуба Лазића, опаску на коју имам некакво људско право.
    Но, добро и хвала…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s