Стивен Мајер: Америка прихвата промене граница на Балкану

Стивен Мајер, бивши заменик шефа ЦИА за Балкан: Трампова администрација верује у локално самоопредељење. Председник Вучић је у стању да балансира између Запада и Русије

Стивен Мајер (Фото: Ж. Кнежевић)

Балкан је на раскрсници, а правац којим ће кренути зависи највише од лидера у свакој земљи овог региона. Ако се буду понашали као праве вође, а не као „поданици“ Запада, биће напретка, тим пре што се и у америчкој политици према Косову и целом региону догодила значајна промена.

Ово, у ексклузивном разговору за „Новости“, истиче Стивен Мајер, бивши заменик шефа ЦИА за Балкан, данас декан америчког Универзитета за националну безбедност „Данијел Морган“.

– САД су се окренуле ка Блиском истоку, Русији, па Балкан није више високо рангиран у приоритетима као деведесетих година прошлог века. Поред тога, Трампова администрација много верује у локално самоопредељење. Иако је још увек највећи део политике према Балкану остао ствар инерције пренете из прошлости, нова администрација каже: „На вама је да одлучите!“ То је стварна прилика за ваше лидере.

Кажете да лидери сами одлучују, а много људи Стејт департмента и обавештајне заједнице САД баве се Балканом сваког дана?

– Историја Балкана је таква. САД и Русија се концентришу на ову област као да почиње хладни рат. Имамо руске интересе у Нишу и другде, САД раде исто на другим местима. НАТО се сукобљава са Русима и жели да се Србија придружи Алијанси. Срећом, председник Вучић је рекао: „Не!“ И то је права одлука. Истовремено, психологија на овим просторима је дубоко укорењена у веровању да неко други увек доноси одлуке. Идеја да можете сами да доносите одлуке је тешко прихватљива. Већ 20 година говорим: „Треба да се ослоните на себе!“ И увек ме питају: „Шта Вашингтон жели?“ А мој одговор је увек исти: „Шта ви желите?“ Политичар који то најбоље разуме је Милорад Додик. Он јесте одбачен у Вашингтону, чак санкционисан, али то му много не шкоди. Мислим да се много може научити од Тита, који је знао како да балансира страх, политику и економију.

Више од 20 година се противите официјелним ставовима Вашингтона, заговарајући идеју да су садашње границе на Балкану неодрживе?

– Проблем је у Стејт департменту, дипломатама који раде на овом региону деценијама и успоставили су званичну линију. Али то се сада мења. Не верујем да ће се, ако овдашње руководство жели да мења границе, Вашингтон супротставити. Али Немачка хоће, јер страхује од нестабилности. Британци су расположени фифти-фифти. ЕУ би прихватила решење, ако до њега дође мирно. Мој аргумент је увек био да границе нису свете. Тачи и Вучић причају о разграничењу, што је, заправо, промена граница. Већ 20 година говорим да то треба да се догоди. Српским пријатељима сам рекао да морају да разумеју да се већи део Косова не може вратити, јер то значи рат. Али област северно од реке Ибар је друга прича.

Који су елементи тог плана?

– Што се јужног дела КиМ тиче, српске заједнице имају избор – да остану или да се преселе. Ако се одлуче за пресељење, у томе треба да им помогне програм УН за избеглице. За оне који желе да остану мора да постаји заштита УН и провера ситуације најмање два пута годишње, како не би били дискриминисани. Исто важи за албанско становништво северно од Ибра. Потребно је преговарати и о већински албанским областима у Прешевској долини. Такође, потребно је одржати референдум у РС са три опције – останак у БиХ, независност, или придружење Србији. То би земље начинило хомогенијим.

Шта се онда дешава са хрватским аспирацијама ка БиХ?

– Хрватско становништво у БиХ се смањује, али постоје делови БиХ где би требало одржати референдум о припајању Хрватској. То оставља простор за малу бошњачку државу. Она не би била мања од Косова и мислим да би и ту муслиманско становништво требало да има заштиту, као Срби на југу Косова, и Албанци у северно од Ибра.

То отвара питање великоалбанских аспирација?

– Срби понављају: „Не можемо дозволити ‘велику Албанију’!“ Мој одговор је: „Зашто? Чега се бојите?“ Јачи сте од Албаније, богатији од ње. Охридски споразум се мање-више држи, али и ту би требало одржати референдум о томе какав систем народ жели. Ако се то све учини мирно, током више година, уз преговоре, и што је најважније, ако велике силе остану по страни, све ово је сасвим изводиво. Вашингтону се може рећи: „Желимо добар однос са САД, али ово је локални проблем!“

Сајбер рат са Русима

Шта је прави разлог истраге о наводном руском мешању у америчке изборе?

– Када је комунизам пао и СССР се распао, то је била прилика за Запад да позове Русију да буде део велике европске фамилије народа. Али ми то нисмо урадили, већ смо казнили Русију. Стратегија Москве је да се бори новим сајбер оружјем, и Путин на томе озбиљно ради, док ми настављамо да се ослањамо на традиционалну војску, мислећи да смо недодирљиви. У сајбер ратовању нисмо недодирљиви и зато су обавештајне службе закључиле да је могуће да се Русија мешала у изборе, макар индиректно. Постоји велики страх да неке земље могу да оборе велике системе.

Можете ли да замислите да Вашингтон неће желети да се умеша у такве процесе?

– Ако Београд буде чврст, и исто каже Берлину и Москви, зашто да не?

Не звучи ли то необично у тренутку потреса око мешања уочи избора у БиХ и референдума у Македонији?

– Осећам напетости, али када се све заврши и прође шест месеци, хајде да видимо какви ће бити лидери у региону. Председник Вучић је у стању да балансира између Запада и Русије, јер Србија има интересе на обе стране. Ствари треба чинити корак по корак.

Да ли има у Вашингтону званичника који деле ваша становишта?

– Да, има их у Белој кући. Већи део Конгреса није уопште заинтересован за ова питања, али неки јесу. Експерти су подељени, али то је дебата која траје већ 20 година. Када је Џон Болтон рекао: „Пустите их, ако желе нешто да ураде, нека ураде!“, део експерата је био ужаснут, други је аплаудирао. Лично, у овом делу се слажем са Трамповом администрацијом. То треба урадити брзо, јер није далеко 2020. година, када се поставља питање да ли ће Трамп остати у Белој кући.

Колики су отпори Трампу у „дубокој/тајној држави“?

– „Дубока држава“ је слоган ултрадеснице у САД који се односи на бирократију супротстављену Трампу. Опозиција Трампу постоји, али ако ме питате да ли је цела „дубока држава“ уједињена у томе, то није случај. Не постоји уједињена опозиција у Вашингтону. Америчке владине агенције и департмани стално се боре међусобно. Бар два пута у мојој каријери је Ричард Холбрук покушао да ме отпусти, јер сам се, заједно са неким колегама, супротстављао ономе што ради.

Чему сте се тачно супротстављали?

– Циљ САД у БиХ је била демократска, мултиетничка држава. Током „Дејтона“ и после њега Холбрука је разбеснело што смо му говорили да „Дејтон“ ради супротно од онога за шта се залагао, јер учвршћује етничке разлике. Од 1995. тврдим да БиХ није земља, већ фиктивна држава, јер је права моћ у рукама етничких заједница, не владе у Сарајеву.

Да ли је могуће за мале земље да буду истовремено у добрим односима са САД, Русијом и Кином а да не трпе последице?

– Мислим да јесте. Али потребно је да имају у својим агенцијама и министарствима људе који разумеју колико далеко могу да иду, јер тачно је да велике силе умеју да казне, тим пре што се САД и Руси сукобљавају и боре на балканским просторима. Срби купују оружје од Руса, Хрвати од Американаца, и то може бити опасно. Важно је да се лидери договоре о мирном решењу спорова, упркос томе што ће увек бити гласова против.

Без опозива Трампа

Да ли ће Трамп бити опозван?

– Не мислим да ће бити опозван, нити би требало. Он није ништа урадио због чега требало да буде опозван.

Има ли прва дама, која је, иначе, са ових простора, утицај на Трампа?

– Могла би имати утицаја, али је то тешко проценити, јер она много не коментарише јавне послове.

Чланство, или специјалне везе са ЕУ

Како гледате на различите сценарије реформе ЕУ и где у томе видите Србију?

– Чини се да се званично не препознају проблеми ЕУ, па ми се и циљ чланства Србије 2025. године чини преамбициозним. Не верујем да ће се то догодити. У ЕУ као да не схватају да је Унија толико велика и нефункционална да није јасно да ли ће опстати у овом облику. Један проблем су финансије, други избеглице. Сведоци смо јачања националистичких влада у Шведској, Холандији, Немачкој, Италији… Питам се није ли Србији боље да не постане чланица, већ да настави специјалне трговинске везе са ЕУ. Кључно питање је: „Какве користи Србија има од ЕУ?“ Мислим да то до краја није истражено.

Опрема: Стање ствари

(Новости, 30. 9. 2018)

Advertisements


Категорије:Вести над вестима

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Kako bi bill lepo da smo mi u prilici da SAD pozelimo da se mirno razgranici sa drzavom Teksas, Ali prvo da ga Meksikanci okupiraju uz pomoc Kine I Rusije.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s