Нигде се, чини ми се, богатство и материјални успех не прослављају толико отворено као у Кини
Бранко Милановић (Извор)
(Блог Бранка Милановића, 24. 9. 2018)
Мислите да је реч о појмовној забуни, парадоксу. Али нисте у праву: навикли смо се да размишљамо у јасно разграниченим категоријама док је живот много сложенији; а парадокси постоје у правом животу. Кина је заиста земља хејековског[1] комунизма.
Нигде се, чини ми се, богатство и материјални успех не прослављају толико отворено као у Кини. Можда је то стимулисано четрдесетогодишњицом отварања[2] која се прославља ове године. Мислим да је то фундаменталније стимулисано најуспешнијим економским развојем у историји. Богати предузетници се славе у новинама, на телевизији и на конференцијама. Њихово богатство и приче „од просјака до богаташа“ служе као пример свима. Ајн Ранд[3] би се осећала као код куће у овом окружењу. Тако би се осећао и Хајек: невероватна количина енергије и открића ослобођена је променама које су трансформисале животе 1,4 милијарде људи, што је двоструко већи број од здружене популације „старе“ Европске уније од петнаест чланица и Сједињених Држава. Људи откривају економске информације које нису биле доступне или знане раније, организују у шумпетеровском[4] стилу комбинације капитала и рада, и стварају богатство у незамисливом обиму (свакако, незамисливом било коме ко је посматрао Кину 1978. године).
На великом банкету у Пекингу, представљене су нам приче из прве руке петорице кинеских капиталиста који су почели од нуле (zilch! nada!) 80–их година прошлог века, да би до данас постали доларски милијардери. Један је провео године на селу током Културне револуције, други је био у затвору током више година због „шпекулација“ док је трећи пекао капиталистички занат, како искрено каже, тако што је варао људе у Источној Азији („после тога сам научио да ако желим да постанем богат, не треба да варам; варање је за губитнике“). Хајек би слушао ове приче, вероватно запањен. Шта би више волео да прочита у данашњем „Фајненшел тајмсу“ но да је марксистичко друштво на Пекиншком универзитету распуштено јер су пружали подршку радницима у штрајку у Специјалном економском подручју у Шенжену (Special Economic Zone of Shenzhen).
Али постоји једна ствар коју је Хајек погрешно разумео. Ови невероватни лични (и друштвени) успеси су постигнути под влашћу једне партије, Кинеске комунистичке партије. Слављење богатства је природна ствар за марксисте. Развој, широко распрострањено образовање, полна једнакост, урбанизација, и уистину бржи економски раст него под капитализмом, били су оправдање, и извориште легитимности, комунистичким револуцијама које су се одигравале у слабо развијеним деловима света. Лењин је то рекао; Троцки је то потврдио када је заговарао што обухватнију индустријализацију; Стаљин је то примењивао: „Ми смо педесет или сто година иза развијених земаља. Морамо надоместити ову разлику за десет година. Или ћемо то урадити, или ћемо бити смрвљени.“
Сећам се када сам, као напредни средњошколац у Југославији, прегледао новине тражећи индикаторе индустријског раста. Пошто је Југославија била међу светским економијама са најбржим растом, био сам веома разочаран када би месечна стопа раста (исказана на годишњем нивоу) пала испод десет процената. Мислио сам да је десет процената нормална стопа раста комунистичких економија: зашто бисте хтели да постанете комунисти ако не растете брже него под капитализмом?
Тако да је слављење раста – нови путеви, нови супербрзи возови, нови стамбени комплекси, нове добро осветљене авеније и уређене школе – саморазумљиво за комунисте. Ништа мање него што је за хајековске предузимаче. (као пример овога, прочитајте Нерудине лепе мемоаре Признајем да сам живео[5], где изражава огромно задовољство гледајући бране које су изградили Совјети). Разлика је што хајековци славе приватан успех који такође помаже друштву да напредује; у комунизму, успех би такође требао да буде подруштвљен.
Али ово се није десило. Колективистичка настојања давала су резултате деценију или две, али је на крају раст нестао а напори су се изјаловили. Цинизам је завладао врхом. Препуштено је Кини и Денг Сјаопингу да им западне (у складу са бесмртним речима Адама Фергусона[6]) комбинација у којој се одржава владавина комунистичке партије, али слобода деловања и друштвени престиж припадају индивидуалним капиталистима. Они могу да раде, постану богати, обогате многе друге током овог процеса, али домен политичке моћи чврсто остаје у рукама комунистичке партије. Капиталисти обезбеђују мотор и гориво, али волан ће и даље држати партија.
Да ли би ствари биле боље да је политичка моћ такође у рукама капиталиста? То је сумњиво. Они би је можда употребили да створе нешто слично нанкиншкој влади из 30–их година, која је била подмитљива, слаба и некомпетентна. Они не би напорно радили већ би користили политичку моћ да одрже своје економске привилегије. Један од кључних проблема данашњег америчког капитализма јесте што богати све више контролишу политичке процесе и тако одвајају економску иницијативу од производње и такмичења ка стварању и одржавању монопола. Много би се горе ствари одигравале у Кини. Баш због тога што је политичка сфера великим делом изолована од економске сфере капиталисти могу да мирно буду заузети производњом, на пристојној удаљености од политике (што је могуће већој пошто је партија изложена растућој корупцији).
Како је Кини запала ова комбинација? Овде по среди могу бити многи разлози, укључујући миленијумску традицију управљања империјалних бирократских структура, историјско савезништво – чак иако не у потпуности разјашњено – између Комунистичке партије и Сун Јат Сеновог[7] Куоминтанга (алијанса какве нигде није било у комунистичком свету) – али је тешко не запитати се да ли је тако нешто могло да се деси и другде? Можда. Лењинова Нова економска политика није била много различита од кинеских политика из позних 80-их. Али Лењин је разумео НЕП као привремену концесију капиталистима – пошто је веровао да је социјализам напреднији и да из „научних разлога“ генерише виши раст. Можда су само неуспех Великог скока напред и хаос Културне револуције продрмали кинеско руководство и уверили Денга и друге да је приватна иницијатива „прогресивнија“ од друштвеног планирања и послова у државном власништву. Лењин то није могао да види. Било је превише рано.
Такође сам се питао како би Стаљин сагледао Кину. Вероватно би му било драго што је његово име урезано у званичном пантеону. (У великој књижари у центру Пекинга, први ред књига су преводи марксистичких класика: самог Маркса, Енгелса, Лењина и Стаљина. Свега неколицина људи обраћа пажњу на њих. Наредни редови у којима су изложене књиге о управљању богатством, финансијској економији, берзанским инвестицијама и сличним темама су много популарније.) Стаљин би био импресиониран кинеским растом; великом моћи државе и земље (свакако, то више није земља у коју може да пошаље своје саветнике да јој пруже технолошку помоћ); партијском способношћу да контролише популацију на веома софистицирани и неприметни начин.
Стаљин би волео економски успех и војну моћ који је прати, али би вероватно био шокиран приватним богатством. Тешко је замислити његову коегзистенцију са Џеком Маа[8]. Хајекова реакција би била супротна: он би био поласкан што су се његове тврдње о спонтаном тржишном поретку посведочиле на крајње недвосмислен начин, али не би успео да разуме да је ово било могуће само под влашћу комунистичке партије.
Нико не би остао индиферентан пред најуспешнијом економском причом икада испричаном. И нико је не би у потпуности разумео.
Са енглеског посрбио и белешке написао: Милош Милојевић
[1] Фридрих Хајек (1899–1992) је био аустријски либерални економиста, познат по заступању теорије класичног либерализма. Као и други представници „аустријске школе“ чврсто је веровао у индивидуализам и моћ тржишта и био је оштар критичар социјализма.
[2] Термин „отварање Кине“ у економији се везује за кинеске економске реформе отпочете у децембру 1978. Ове реформе подразумевале су постепено увођење тржишних механизама у кинеску економију. Одиграле су се у две фазе: прва фаза, позних 70–их и раних 80–их, подразумевала је деколективизацију у пољопривреди, отварање земље за стране инвестиције и дозволе предузетницима да покрену сопствене бизнисе; друга фаза, током 80–их и 90–их година прошлог века, обухватила је приватизацију доброг дела индустрије у дружавном власништву и напуштање контроле цена, неких протекционистичких политика и регулација, иако су државни монополи остали у секторима као што су банкарство и нафтна индустрија. Приватни сектор у Кини порастао је толико да је до 2005. чинио 70% бруто друштвеног производа. Од 1978. до 2013. Кина је остваривала раст од 9,8% процената годишње.
[3] Ајн Ранд (1905–1982) је била руско–амерички филозоф и писац. Фанатично је заговарала индивидуализам и капиталистичке економске односе. У њеним делима, као што су Побуњени Атлас, има филозофских претензија, али без нарочите вредности.
[4] Јозеф Шумпетер (1883–1950) је био аустријски политички економиста који је краткотрајно служио као аустријски министар финансија 1919. године. Од 1932. предавао је на Харварду. Према наводима Кристофера Фримана централно место Шумпетеровог рада је била теза „да капитализам може да се разуме као еволутивни процес континуиране иновације и креативне деструкције“.
[5] Мемоари Пабла Неруде (1904–1973), шпанског песника објављени су на шпанском под насловом Confieso que he vivido 1974. године. На српски језик превео их је Гојко Вртунић и објављени су у издању БИГЗ-а, у Београду, 1975. године. Предговор је написао Оскар Давичо.
[6] Аутор вероватно мисли на навод из Фергусоновог дела An Essay on the History of Civil Society (1767): „Every step and every movement of the multitude, even in what are termed enlightened ages, are made with equal blindness to the future; and nations stumble upon establishments, which are indeed the result of human action, but not the execution of any human design.“ (Викицитат)
[7] Сун Јат Сен (1866–1925) је био кинески политичар и револуционар и први председник Кине. Имао је значајну улогу у свргавању династије Ћинг у октобру 1911. а наредне године је постао први председник Кине.
[8] Џек Ма је оснивач компаније Алибаба, један од најуспешнијих кинеских предузетника.
Categories: Посрбљено
Оставите коментар