Епископ бачки Иринеј: Православљу прети раскол тежи од оног између Истока и Запада

Нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би изазвала још теже поделе од оних које већ имамо, каже један од најутицајнијих епископа СПЦ-а

Епископ бачки Иринеј (Фото: Н. Неговановић)

Први пут у историји православне цркве над њом се надвија реална опасност од новог великог раскола, овог пута не између хришћанског Истока и Запада него унутар самог Истока. Ако би дошло до тога, а ја се надам да, упркос свему, неће доћи, то би био већи и тежи раскол од свих претходних у историји Цркве, квантитативно већи и од раскола из 1054. године, с обзиром на данашњу бројност помесних православних цркава и њихову раширеност у свету. Овако владика бачки Иринеј коментарише упозорење Светог синода Руске православне цркве да је цео православни свет у опасности после одлуке Светог синода Васељенске патријаршије о постављењу двојице „егзараха” за Кијев.

– Морам, узгред и укратко, да разјасним појаву двојице цариградских „егзараха” у Кијеву. Они, наиме, нису тамо постављени него послани на неко време, у конкретној мисији спровођења плана о додељивању аутокефалије украјинским расколницима више боја и врста, а против воље законите, канонске цркве у Украјини, једине која у тој земљи јесте Православна црква, призната од свих цркава, почев од Цариградске патријаршије. Реч егзарх има разна значења у разним контекстима, али овде значи просто изасланик, легат, представник. Да бисмо разумели о чему се ту ради, морамо замислити ову слику: у Скопље долази делегација с обалâ Босфора да испита модус и процедуру додељивања аутокефалије тамошњој цркви која је у расколу са свим црквама, укључујући, на првом месту, саму Цариградску патријаршију, а ћутке заобилази канонску цркву и њеног поглавара, архиепископа Јована, иначе јединог којега признају сви, па и споменута делегација и они који су је послали…

Могуће је замислити и још већи оксиморон: слична делегација стиже на Цетиње, ту се настањује на неко време и почиње да разрађује процедуру давања аутокефалије Мирашу Дедеићу (самозваном Михаилу) и његовој расколничкој секти, иако га је претходно сама Цариградска патријаршија рашчинила због његових канонских преступа, док законити епископ, митрополит Амфилохије, добро познат и у самом Цариграду и у православном свету уопште, не бива удостојен ни посете и поздрава, а о читавој „миротворној” и „ујединитељској” операцији сазнаје из новина и с малог екрана – каже у разговору за „Политику” владика бачки Иринеј.

Да ли та опасност од раскола, уствари, већ постаје стварност јер се у истом саопштењу Светог синода Руске православне цркве констатује и да је „процес према изјавама васељенског патријарха неповратан и биће настављен”?

И ја знам за такве изјаве, али сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, а камоли када су у току и тек треба да буду окончани. Понављам: надам се у Бога, заједно с огромном већином православних хришћана широм света, да Цариградска патријаршија, историјски гледано мати свих словенских цркава, неће прећи фатални Рубикон и да ће светињу јединства Цркве ставити изнад овоземаљских „примата”, антагонизама, интересâ, утицајâ…

Да ли ће се Српска православна црква на било који начин одредити према овим догађајима и одлукама у вези с Украјином? Многи медији већ „лицитирају” на чију ће страну стати српска црква: Москве или Цариграда…

Медијско лицитирање је лишено смисла. Српска православна црква не прихвата постојање два различита – притом завађена – православља, једног „фанариотског”, а другог „московског”, већ верује у једну, свету, саборну и апостолску Христову Цркву. Стога она чини све што може у служби јединства Цркве, односно мира и љубави међу помесним црквама, и не опредељује се на начин који је присутан па, можда, и једини могућ у сфери политике, идеологије и такозваних интереса. Укратко: нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би, чак независно од добрих намера, сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Наш циљ јесте – заувек истерати злог духа из нашега дома у који се незван уселио, а не и нехотице очистити и украсити наш дом да би се у њега уселило седам других злих духова, горих од њега (сравни Мат. 12, 43 – 45 и Лук. 11, 24 – 26).

Колико је остварив позив Светог синода Руске цркве да поглавари помесних православних цркава иницирају братску свеправославну расправу о црквеној ситуацији у Украјини?

Свеправославно саветовање на ову тему није могуће зато што такво саветовање сазива васељенски патријарх као предстојатељ Цркве која је прва по части и рангу, а он сада заступа тезу да има право да сâм, без учешћа осталих сестринских цркава, само са својим Синодом, решава проблеме ма где у православљу, без обзира на јурисдикцију и ставове аутокефалних цркава (лично, уверен сам да ту тезу неће прихватити ни једна једина православна црква). Такво саветовање, по мени, није ни потребно јер сви православни патријарси и синоди, па и шира јавност у православној васељени, знају о чему се ради, што на основу службених разговора с делегацијама како Цариградске тако и Московске патријаршије, што на основу општедоступних информација.

Ако неканонске црквене структуре у Украјини на овај начин добију аутокефалност, постоји ли могућност да се слично догоди и у Македонији, где такође постоје канонска Црква и непризнате структуре?

Знам да знате шта значи скраћеница ЕПП: економско-пропагандни програм. Али да ли знате шта значи АПП? Ево шта: ако прође, прође. Овде важи АПП: ако тако нешто прође у Украјини (а не може да прође, осим с несагледивим последицама), проћи ће не само у Македонији (сад већ ваљда „Северној”) него и у Црној Гори, Абхазији и где год наручиоци и извршиоци замисле, чак, можда, и у Грчкој. Молим се Богу и позивам ваше читаоце православне вероисповести да се и они моле Богу да нас сачува од таквог искушења.

Јелена Чалија

(Политика, 23. 9. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Невероватно је шта се догађа у Цркви Саборној и Апостолској . У односе међу деловима Цркве увукла је се најпрљавија дневна политика . Етнофилетизам полако узима данак . За нашу помесну Цркву би било добро да остане по страни . То питање добијања аутокефалног статуса у нашој Цркву уопште није дефинисано, па зато и долази до ових подела . Још једном ћу споменути случај добијања аутокефалног статуса за Жичку Архиепископију 1219. године и то како је Свети Сава добио аутокефалију од Васељенског Партијарха без одобрења помесне Цркве којој смо до тада припадали тј. Охридске Архиепископије. Још су од Охридске Архиепископије одузете три епархије (Призренска , Липљанска и Рашка ) без пристанка Охридког Архиепископа и дотадашњи епископи су протерани . А да не говорим да није баш у складу са канонима да Архимандрит постане Архиепископ. Политичка воља је била да то тада прође , али зато ми немамо право као помесна Црква сад учимо некога шта су канони . Нека они то реше између себе .

    Свиђа ми се

  2. Виспрено и одмерено, као и увек. На многаја љета, Владико!


    https://polldaddy.com/js/rating/rating.js

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s