Апсолутни врхунац демонстрације непознавања посла јесте најновији Правилник о окопавању ружа. На прву лопту, више је него јасно да су правилник писале особе које о ђацима и вршњачком насиљу знају само из књига
Извор: Клотфркет
Кад су Пајтоновци далеке 1970. године емитовали свој скеч у коме је Џон Клиз службеник фиктивног британског Министарства за смешне (сулуде, глупаве) кораке, вероватно су имали на уму сва замајавања свих министарстава која нас држе у уверењу да заиста нешто раде. Изгледа да је и наше Министарство просвете велики поштовалац ових култних британских надреалиста. И ове године су им одали дужно поштовање у неколико корака.
Платне групе и платни разреди
Није лако кренути од идеје која је сама по себи сјајна, а онда је зарад Пајтоноваца потпуно упропастити. Чак је и сам министар изразио своју љутњу и разочарање у просветне раднике што нису на време штрајковали, него су својом пасивношћу дозволили да се направи ова химера чудних класификација. У жељи да награди добре раднике, од свега што чини доброг наставника, Министарство је одабрало старешинство. Старешинство, иначе, није условљено испуњавањем неких јасних критеријума. Обично је старешина онај ко сам то хоће, или онај кога директор хоће. Е, тај старешина иде у вишу платну групу, са већим могућностима за напредовање кроз платне разреде.
Онда је министар изјавио да ће овако регулисани разреди охрабрити наставнике да стичу звања. Међутим, заборавио је да напомене да држава има своју пројекцију када се ради о броју наставника који ће моћи да дође до звања, а није баш био јасан ни око тога да ли је новац обезбеђен.
Психолози, педагози и библиотекари, по мишљењу министра, немају исти статус као наставници. Они су мало „ниже“. Да се разумемо, они који лоше раде, киње колектив, гурају проблеме под тепих, или на вратима библиотеке стално држе обавештење „одмах се враћам“, не заслужују ни да раде у школи. Наравно, и овог пута је вешто избегнуто утврђивање критеријума за квалитетан рад, како код наведених занимања, тако и код самих наставника.
Секретари школа и шефови рачуноводства су потпали под стелт занимања. Потпуно су невидљиви. Кажу да спадају у тзв. генеричка занимања, а колика ће им бити плата вероватно не зна ни Небојша Крстић.
Директори су се, већ, винули у неслућене висине које им одувек припадају, па је ово до сада била чиста неправда. Њихове плате ће бити скоро дупло веће од основне плате наставника почетника. И опет, нигде критеријума. За просветне услове баш велику плату примаће и они који су по цео дан у школи, који стално раде на новим пројектима, опремају учионице, граде пријатан амбијент и негују дивне међуљудске односе међу запосленима, прате прописе, инсистирају на поштовању свих закона и интерних аката школе, али и они који у школу сврате сваког другог дана на пар сати, а после су „на састанку у општини“, који немају појма шта се у школи дешава, који су потпуно незаинтересовани за проблеме са којима се наставници сусрећу у свом раду, и који благе везе немају с тим колико се данашњи ученик разликује од оног од пре десетак година.
На крају су и запослени у просвети одлучили да искажу поштовање према Пајтоновцима, па их ено како се по друштвеним мрежама свађају ко треба да има већу плату од кога. Ко да их неко пита…
Ево, само што нису стигли дневници
На измаку је и трећа недеља ове школске године, а нема дневника за први, пети, шести разред, за комбинована одељења… Министар је решио да његов ортак дигитализује школе, па масовно уводимо есДневнике. Они који раде у учионицама са рачунарима, прилично су задовољни. Осталих 95% наставника је у чуду. Меркају да ли је могуће посао обавити на мобилном телефону. Приватном, наравно. Распитују се да ли могу да у тај дневник унесу све што треба код куће на рачунару. Приватном, наравно.
Реално, не уводи Министарство есДневнике, него наша деца, жене, мужеви, родитељи, или ми сами ако сами живимо. О свом трошку.
Последња нада за коју живимо је пуштање јачег Wi-fi сигнала у школама. Да бар не трошимо свој интернет на својим телефонима док водимо ортаков есДневник. Вајдица.
Корак на коме би и џон клиз лично позавидео
Апсолутни врхунац демонстрације непознавања посла јесте најновији Правилник о окопавању ружа.
Објављен је 15. септембра и тим чином ступио на снагу.
Напокон имамо механизам за сузбијање непожељног понашања ђака, и уподобљавање васпитно занемарене деце, што је еуфемизам за неваспитане и бахате синове и кћери родитеља који ништа са децом нису урадили како треба! Е, то што су они пропустили, ми ћемо надокнадити.
За почетак, треба да се привикнемо на најновији најмодернији израз – РЕСТОРАТИВНА ДИСЦИПЛИНА. То вам је као реконструкција оштећене куће, рестаурација уметничког дела – па негде између.
„Ресторативна дисциплина, у смислу овог правилника, јесте приступ којим се омогућава умањивање или отклањање начињене штете, односно последица те штете, развија свест о одговорности и последицама сопственог и понашања других и поправљају односи укључених страна.“
Значи, развија се свест о одговорности за сопствено понашање и поправљају нарушени односи.
На прву лопту, више је него јасно да су правилник писале особе које о ђацима и вршњачком насиљу знају само из књига.
„Родитељ, односно други законски заступник обавезан је да, у складу са планом обављања друштвено-корисног, односно хуманитарног рада, активно учествује у остваривању тог плана.
Родитељ, односно други законски заступник је одговоран ако ученик одбије да остварује активности друштвено-корисног, односно хуманитарног рада.“
Који родитељ? Онај исти који је своје дете толико васпитно занемарио да оно не уме да се понаша у школи, да већ нема развијену одговорност о свом понашању? Или онај који је своје дете толико васпитно запустио да је постало насилник? Или онај који по пријави насиља дође у школу па прети и жртви, и њеним родитељима, и наставницима, педагогу, психологу, директору?
Или онај који дође у школу и каже – ја више не знам шта да радим с њим?
„За друштвено-користан, односно хуманитарни рад прописује се временски период/динамика, начин остваривања и лице које је задужено да прати и извештава о остваривању и ефектима активности.
Активности друштвено-корисног, односно хуманитарног рада (у даљем тексту: активности) се могу организовати и остваривати у групи, одељењу, разреду, односно класи у оквиру школе, као и у другој установи, самостално или уз подршку вршњака, наставника и стручних сарадника.”
Овај део је већ савршено јасан.
Драге колеге, спремите се за писање нових планова, нових табела, извештаја о реализацији, динамици, ефектима, а на крају и за образложење зашто све то заједно није уродило планираним плодом. И одмах да вам кажем, кад изостану ефекти бићете криви ви, а не овај неозбиљан документ.
Иначе, друштвено-користан или хуманитарни рад моћи ће да траје од 15 до 45 минута, од два пута недељно две недеље (уз опомену одељењског старешине), до четири пута недељно четири недеље (уз укор наставничког већа). Не брините, имате пригодну табелу за то, а и тачно прописано кога о чему извештавате. Милина!
О самим мерама можете се детаљно упознати на сајту Министарства, где се налази (латинични) текст Правилника о обављању друштвено-корисног, односно хуманитарног рада. Већину ингениозних мера сте вероватно већ сазнали из медија – окопавање ружа, посета ватрогасцима, фарбање тараба, ношење ранца и помагање око домаћег задатка… Да поновим: ПРАВИЛНИК СУ ПИСАЛИ ЉУДИ КОЈИ СУ САМО ЧИТАЛИ О НЕДОЛИЧНОМ ПОНАШАЊУ УЧЕНИКА, јер да су бар и једног упознали било би им јасно да су им сада понудили дивне могућности да забављају друштво, испадну шмекери, хероји генерације, чине разне неподопштине које ће све ово заједно за тили час обесмислити!
Овакве казнене мере ће „повреде обавеза ученика“ учинити још привлачнијим и популарнијим.
Живи били, па видели!
За крађу, диловање дроге, пијанчење, доношење пиштоља у школу, угрожавање безбедности, ђаци ће фарбати тарабе, окопавати руже, избацивати ђубре, спремати или помагати код припреме брошура, презентација, трибина и предавања, помагати дежурном наставнику…
Извор: Клотфркет
Најскандалознији део Правилника односи се на вршњачко насиље.
“Уколико дође до физичког повређивања, неопходно је одредити помоћ повређеном другу у мери у којој је друг који је претрпео штету спреман да прихвати такву помоћ (нпр. ношење торбе – да би се ученику олакшало долажење у школу; помоћ у изради задатака у школи – уколико је ученику отежано бележење/писање; помоћ у изради домаћих задатака и др.).”
У мери у којој је повређени друг спреман да прихвати такву помоћ?!
Дете које је жртва насиља не жели ни да иде у школу, жели да промени одељење, школу, град, планету, а ви нудите да се насилник не одваја од њега, да га малтретира док му кобајаги носи ранац, да му помаже око задатака? За разлику од аутора Правилника, ми који радимо у школи знамо да је жртва најчешће сјајан ђак, а насилник никакав, и сада ће насилник да помаже жртви око домаћих задатака?!
Акциони план у две тачке
Извор: Клотфркет
Министре, очекујте да вам се јави Летећи циркус Монти Пајтона (1), а онда најављеним кинеским летећим аутомобилима одлетите на острво Сантјаго (2) у Зеленортској Републици (Република Кабо Верде).
Нас сте већ усрећили.
Усрећите сада мало неког другог.
Опростићемо вам, мада ћете нам недостајати
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Ако је стање у просвети тако хаотично, као што каже ауторка текста, мислим да би најнормалнија реакција сваког професора, наставника и учитеља била да већ сутра да отказ и препусти учионице, неваљалу децу, још горе родитеље, електронске дневнике, итд. министру и његовим ортацима. Али професори то не раде. Чак ни ауторка текста. Не радим у просвети и не знам да ли тамо постоје још неке “комбинације”, па на први поглед, лаички, рекао бих да то ненапуштање просвете сигурно није због немогућности да на лакши начин зараде тих бедних, тричавих, никаквих 400€ месечно (или 4800€ годишње за 720 школских часова редовне наставе+32 часа за пријем родитеља+36 часова дежурства+ 10 једносатних седница+ 36 часова допунске, додатне, секција, такмичење, за неке и дежурства на испитима и пословима везаним за упис.., све у свему око 180 наставних дана и десетак ненаставних дана, са четворосатним радним ангажовањем или, крајње оквирно јер рачунамо да школски час траје 1 сат, 4800€ за 760 сати = 6,3 €/сат).
Сигурно би сваки професор, нарочито социологије, филозофије, етике, ликовног, техничког, француског, историје, географије, грађанског, буквално професор било ког предмета би било где могао да зарађује много више, али се они не одлучују, из мени несхватљивих разлога, да напусте државну просвету.
Можда ја негде грешим у рачуници или, можда, педагози стварно воле децу?