Бошко Мијатовић: Вучић на Косову – опет замајавање

Евентуална новост јесте да је Вучић рекао: „Решење није на видику али се надам да га макар у 10-20 година буде”. Да ли је ово лапсус или је промена под утицајем отпора који се у Србији све више јавља

Александар Вучић у Косовској Митровици (Извор: predsednik.rs)

Председник Вучић походио је Косово и опет изазвао, уз обилату помоћ пропагандне машинерије, емоције – више овде, него на Косову. Свакако, његова „званична“ идеја је да он иде на Косово ради заштите Срба, што није могуће пошто Србија тамо нема никаквих полицијских или војних снага, па тиме ни начина на заштити наш народ. У ствари, Србе тамо донекле штите КФОР и, још више, светска дипломатија, која Албанцима не дозвољава велико насиље. Да је само до Вучићеве заштите, једног Србина на Косову не би било.

Маркетиншка страна је Вучићу једино важна, а калкулација врло једноставна: уколико посета прође мирно, тј. уколико Албанци не праве нереде, Вучић ствара за себе повољан утисак да је Косово, под његовом управом,  и даље део Србије по коме се он, са сарадницима, слободно шета; а уколико албанске власти или народ направе нереде, опет је за Вучића добро са маркетиншког становништва, јер се тако стиче утисак да је он невероватно храбар човек који, стојећи на бранику отаџбине, неустрашиво иде хорди на мегдан. Наравно, ту су овдашњи таблоиди да распале страсти његових бирача, лажући или искривљавајући збивања.

Нема сумње да су Албанци дозволили Вучићу да уђе на Косово, иако знају да тиме јачају његов положај, зато што их је Европска унија притисла. А она је то учинила да би ојачала његов положај пошто види да расте отпор његовој косовској политици у Србији (СПЦ итд), па да му помогне. Али, цена коју Вучић мора да плати је долазак Тачија у Прешево, са истим потпаљивањем тамошњих Албанаца, што је, равнотеже ради, организовала ЕУ желећи јачање положаја обојице. Уколико натегнемо логику, могло би се помислити да ЕУ дипломатија овим подстиче идеју српско-албанског разграничења, дајући и једном и другом председнику право посете територијама које би свакако биле укључење у разграничење, а тиме и распиривали локалне наде. (Не заборавимо да је Брисел (Могерини и Хан) подржао сваки договор двеју страна, што значи и разграничење.)

Говор који је Вучић одржао у Митровици био је уобичајено патетичан. Мир, деца, компромис, лепа будућност… Могу се поменути и његове похвале Милошевићу, које не чуде пошто је био министар у његовој влади, али и стога што је Милошевић и даље популаран на Косову, али и не само тамо. Грдио је „салонске“ патриоте, позивао на заједнички живот са Албанцима (иако се залаже за разграничење пошто је заједнички живот немогућ), рекао да „неће да  лаже свој  народ“ (иако то стално чини) и слично.

Једина евентуална новост је следећа: иако се залагао да се проблем реши сада, а не чека годину  или пет, на другом месту је рекао: „Решење није на видику али се надам да га макар у 10-20 година буде”. Да ли је ово лапсус, пошто одступа од залагања за „одмах” или је, можда, промена под утицајем отпора који се у Србији све више јавља? Ако би било ово друго, то би могло да појача српску преговарачку позицију, о чему смо већ писали. А можда је и обичан блеф за опоненте, како то Вучић уме.

Мени је најзабавнији део у коме Вучић обећава буквално „стотине милиона евра” инвестиција које ће Србија већ од сутра уложити у десет српских општина на Косову. Стварно нема образа. Мање забавно било је звецкање оружјем Вулина и сличних: Вулин рече у време натезања око посете Бањама да ће војска извршити свако Вучићево наређење. Зашто Вулин наговештава интервенцију војске на Косову ради одбране једног појединца, па макар то био и председник, а не ради одбране уставног поретка и државе, које би требало бранити на Косову?

По завршеном говору, аплауз је био млак. Снажно су аплаудирали само они из првог реда, где су се налазили и функционери и микрофони, док они из даљих редова уопште нису ни тапшали ни показивали задовољство. А и како би када и  они схватају да Вучић ништа није обећао него их је замајавао.

Била је то још једна представа за народ, без стварног значаја. А за који дан ево их опет у Бриселу…

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 9. 9. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Кад све то каже Бошко Мијатовић, један од српских „усрећитеља“ из круга круга либерално оријентисаних економиста, онда треба веровати.

    „Од 2005. године је директор економских студија у Центру за либерално-демократске студије. Његов стручни интерес обухвата различите области попут анализе државних (јавних) политика, транзиције и приватизације, макроекономске анализе, социјалног осигурања, економике радне снаге итд. Радио је као консултант у приватизацији. Током транзиције у Србији радио је на више реформских закона.“

    Његово радно и политичко „житије“

    http://www.clds.rs/newsite/CV-Mijatovic-srp.pdf

    „Boško Mijatović je rukovodio i učestvovao na više međunarodnih i domaćih projekata. Neki
    od njih su:

    Zakon o privatizaciji (2001)
    Član radne grupe formirane od strane Ministarstva ekonomije i privatizacije koja je pripremila
    Zakon o privatizaciji.

    Privatizacija državnog zemljišta u Srbiji (2005-2006)
    Rukovodilac i koautor projekta koji se radio za Ministarstvo privrede.“

    Итд…

    Свиђа ми се

  2. Откуд вам то да српски патриота не може бити либералне оријентације у економије? Или је патриотизам ограничен на самоуправљаче?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s