Владимир Димитријевић: Предња рупа на Београдском универзитету или Почасни докторати од Јосипа Броза до Џудит Батлер

Почасна докторка Универзитета у Београду Џудит Батлер је „научно доказала“ да нас као мушкарце и жене примарно не одређују полни органи и хормони, него језичка пракса. И зато све то може и мора да се мења. У складу са џендер-квир теоријама

Владимир Димитријевић

Како дођосмо до „предње рупе“

Недавно је познати амерички аналитичар Пол Крејг Робертс изјавио да му је драго што ће ускоро умрети, и неће више морати да гледа ругање здравом разуму које је на Западу попримило карикатуралне облике кроз „политичку коректност“. На овакав став га је подстакла најновија иницијатива шампиона „политичке коректности“ да се из употребе избаци латински назив женског полног органа, јер га (тај орган) „трансродне особе“ немају, и да се уместо овог „некоректног“ назива користи израз „предња рупа“. Јер, трансродни имају рупу. Ко не верује, нека чита[1].

Наравно, Пол Крејг Робертс, онако назадан и мрачан, не може да прихвати плодове једне „велике научне револуције“ – радикалног феминизма плус „queer“ теорије, по којој се човеков пол не одређује биолошки, него језички и социјално, па је најбоље (и најкоректније) бити геј, лезбејка, трансродан или шта ти већ падне на памет. Уосталом, нема никаквих полова – постоји само „џендер“.

И тако, поново, долазимо до радикално феминистичке LBGTXYZOPRST приче.

Прво комунизам, па радикални феминизам

Радикални феминизам данас је револуционарни покрет попут комунистичког покрета некад. На први поглед, има племенит циљ – женску равноправност. Али, као што је комунизам, у име ослобађања радничке класе, рушио све традиционалне установе, од Цркве до породице, тако радикални феминизам руши природну полност људског рода и жели настанак андрогиног (лезбигеј, што каже наш постмодерни народ) друштва.

Слободан Антонић је ово одавно уочио. У књизи „Искушења радикалног феминизма“ он истиче куда води феминистичка револуција: У једном разговору Бети Фриден (Betty Friedan) са Симон де Бовоар (Simone de Beauvoir), Фриденова је рекла да верује како жене треба да имају избор. Ако стварно више воле да остану код куће и подижу децу него да граде професионалну каријеру, онда ту њихову вољу треба поштовати. На то је Де Бовоарова одговорила: „Не, ми не верујемо да и једна жена треба да има такав избор. Ни једној жени не треба одобрити да остане код куће и подиже децу. Друштво треба да буде потпуно другачије. Жене не треба да имају такав избор, нарочито стога што ако таква могућност постоји, исувише много жена ће се одлучити управо за њу“ /…/ Родни феминизам је, у основи, као што ће се видети, заузео становиште Симон де Бовоар. Према овој врсти феминизма свака жена треба да буде запослена, да ради једнаке послове као мушкарац, једнако зарађује и једнако ради у кући, затим да се једнако занима за политику, да има прописане („политички коректне“) емоције према мушкарцима и, на послетку, да на тачан („политички коректан“) начин подиже и „родно“ васпитава децу како би она попримила пожељне („андрогине“) особине. То јесте облик биополитике – настојање елите да управља тоталитетом биолошке и друштвене репродукције становништва /…/. Опасности које се у томе крију нису занемарљиве.“[2]

Антонић се чудио како је Источна Европа опет упала у револуционарно лудило. Тек се ослободила комунизма, а ево већ џендер феминизма: „Необично је да се, након слома последњег великог пројекта утопијског инжењеринга (1989), таква врста инжењеринга уопште заступа. У том погледу, радикални феминизам је у извесном смислу анахрон социјални наум, поготово у Источној Европи, која има историјско искуство како са десним, тако и са левим тоталним пројектима „реконструкције“ друштва. Утицај радикалног феминизма на Западу можда долази управо отуда што је непосредно искуство тамошњих друштава са утопијским инжењерингом ограничено и више је спољашње, него унутрашње. Стога је и могуће бујање радикалних друштвених пројеката („родна политика“, „истополни брак и истополно родитељство“, „транснационална еманципација“, „слободни стилови живљења“…), без неопходне задршке од могуће социјалне лакомислености, при чему се ти пројекти, као део пакета „модернизације“ и „евроатлантске интеграције“, извозе на исток Европе.“[3]

Слободан Антонић (Извор: Јутјуб)

Ако то тражи мила нам ЕУропа, онда није чудо да су бивши титољупци/ титољупкиње данас на позицијама радикалног феминизма. Другосрбијански титоисти/киње постадоше радикални/е феминисти/киње.

Шта хоће радикалне борке?

У својој књизи о феминизацији србијанског друштва, Владислав Ђорђевић истиче неколико главних особина револуционарно – радикалног феминизма код нас и у свету: „Прво, радикални феминизам/…/почивана идеји постојања непресталног „родног рата” (gender wаr). По њему – да парафразирамо „Комунистички манифест” –целокупна историја досадашњег друштва јесте историја „родних” борби. По том „женском марксизму”, жене су увек биле „потлачена класа” (оpressed class) или „подређена клaса” (subordinated class), а мушкарци „тлачитељска клaса” (оpressing class) или „владајућа класа” (ruling class). Циљ тог „ружичастог марксизма” је стварање теоретске основе за радикалну промену положаја „родова”. Теоретичарке радикалног феминизма пружају идеолошка оруђа за борбу феминистичким активисткињама. Теорија и пракса радикалног феминизма иду рука под руку. /…/ Као и све револуције, феминистичку револуцију пропагирају интелектуалци, а спроводе  распевани политичари и други јавних радници. Проблем са концептом „родног рата” је у томе што се“родови” не могу посматрати само као две одвојене супротстављене „класе” (феминисткиње кажу: „рода”) него и као део јединствене врсте homo sapiens због чега су они неизбежно упућени не сaмо на конкуренцију него и на сарадњу. Инсистирање на „родном рату” може женама више да штети него да користи.

Друго, радикални феминизам/…/почива на идеје да међуполни односи немају никакве веза се биологијом. Тај став је познат као „биопорицање” (biodenial). /…/ Њихов став једа биологија није важна за разумевање „родних” односа. Али жене и мушкарци су пре свега биолошка бића па је стога биологија фундаментална антрополошка наука. Занемаривање биологије од радикалних феминисткиња и других култур-детерминиста представља праву научну аберацију. Теорија која претендује да нешто каже о женама (реч феминизам у себи и садржи реч „жена”),а свесно избегава да се бави фундаменталном науком о женама (и мушкарцима) – дакле биологијом – не може бити наука него идеологија. Радикални феминизам је идеологија која научне податке често занемарује или искривљује. Он са научним подацима поступа секташки: неке занемарује (нпр. природне полне разлике), неке преувеличава (нпр. број жена у политичким телима), неке тенденционо интерпретира – све у свему, искривљује. /…/

Треће, бојни поклич радикалног феминизма је „равноправност”. Али феминистичка „равноправност” нема много везе су уобичајеним значењем тог појма. У стандардном језику реч равноправност значи: поседовање истих права. Тако су ту реч користиле либералне феминисткиње. Али код радикалних феминисткиња та реч је постала синоним за „равномерност”. А да би се постигла равномерност потребно је увести законску повлашћеност жена, тј. неравноправност. Мало људи је свесно тог феминистичког „орвелизма”. Феминистичка употреба речи је крајње идеолошка. Мало је научника лингвиста спремно да предузме анализу феминистичког идеолошког дискурса. Разлог за то је двојак: интелектуална индоленција (што је недопустив интелектуални преступ) или страх од замерања феминистичком естаблишменту (што је недопустив морални преступ).

Четврто, радикални феминизам /…/преплављен је вербалним нападима на „сексизам”, „андроцентризам”, „патријархалност”, „неравноправност”, „дискриминацију” и друге наводне мушке тлачитељске идеолошке системе. Али када се са апстракција пређе на конкретне податке тада често високопарна реторика изгуби смисао. Тако на пример, ауторке виде „сексизам”, „андроцентризам”, „патријархалност”, „неравноправност” и „дискриминацију” у: политици, иако заправо жене путем „система квота” (quota system) уживају привилегије у политичком изборном процесу; у праву, иако заправо жене ни у једном сектору права нису дискриминисане, а у некима су чак и привилеговане; у образовању, иако заправо жене доминирају сектором образовања, а и иначе постижу – у просеку – боље школске успехе; у економији, иако заправо жене раде у просеку физички, психички и социјално сигурније послове; у криминалитету (насиљу), иако заправо жене – у целини узев – ређе доживљавају насиље него мушкарци; у медијима, иако заправо жене доминирају многим медијским секторима, поготово онима који се тичу жена. Све у свему, у радикално феминистичкој литератури постоји тенденција да се подаци износе једнострано: они који се уклапају у радикално феминистичку идеолошку парадигму се пренаглашавају, а они који не – игноришу. То није добра наука.

Пето, велики број радикалних феминисткиња је лингвистичког образовања.“[4]

Како се од рода прави џендер? 

Због тога су оне, по Ђорђевићу, веома заинтересоване за злоупотребу речи зарад својих револуционарних циљева. Ево како изгледа њихов наопаки приступ језику на примеру именице „род“: „У стандардном српском језику реч „род” – како стоји у петом тому Речника српскохрватскога књижевног језика (1973) – првенствено значи „оно што је рођено, пород, потомство, врста”, а секундарно „породица, породична лоза, сој”. На основу тих основних значења изведена су и сва друга. Дакле, реч „род” означава групу која је биолошки, генски, „крвно” повезана. Стога се реч „род” налази у свим речима који указују на неку биолошку повезаност: пород, породиља, породица, родбина, родиља, родитељ, родитељство, родица, родоскврнуће, родослов, сродник, сродство итд.

Владислав Ђорђевић (Извор: ТВ Арс Медија)

Биолошку везу сугеришу и друге речи који садрже реч род. Латинска реч vagina код нас се преводи као родница, чиме се указује на телесну повезаност мајке и детета. У исту етимолошку категорију спадају и речи: порођај, рођак, рођендан, рођенданоница, рођење итд. У корену свих њих налази се реч род, чиме се сугерише нека биолошка повезаност. Чак и реч народ спада у ту категорију. Етимолошки, она означава група људи истог порекла (рода). У исти контекст треба сврстати и реч родољубље. То је љубав према своме роду – људима истог порекла. Реч родоначелник има исти корен. Родоначелник је зачетник неког рода, племена. Истог етимолошког порекла је и реч однарођавања. То је напуштање свога народа, тј. рода. Реч одрод је такође истог корена. Одрод је онај који напушта свој род. Реч препород такође има исти корен. У најужем смислу, препород означава обнову рода. У ширем смислу, препород означава обнову било чега. Чак и реч природа садржи реч род, чиме сугерише биолошки контекст. Реч „род” налази се и у глаголима: одродити се, ородити се, породити се, препородити се, родити се, сродити се итд. Свим овим глаголима заједничко је то да садрже реч род, чиме се сугерише биолошка повезност.

Када је откривена јединица биолошког наслеђа, поставило се питање како да се назове. Стручњацима је одмах пало на памет да ту јединицу назову по почетном слогу речи „род” у класичним језицима. Она на грчком гласи génos, а на латинском genus, па је јединица биолошког наслеђа названа „ген” (енг. gene).

Радикалне феминисткиње су почеле да реч „род” користе у сасвим другом смислу: у смислу друштвено обликованог „пола”. То представља драстично напуштање језичке традиције. Док у српској језичкој традицији реч „род” сугерише неку биолошку повезаност, у феминистичком новоговору, реч „род” означава групу људе без биолошке повезаности.

Захваљујући феминистикињама, реч „пол” готово потпуно је избачена из употребе. Наместо ње, устоличиле су реч „род”. Тако нпр. када чујете да постоје „родне студије” треба да знате да je ту у ствари реч о „полним студијама”.

Замена речи „пол” речју „род” нема ни језичког ни научног оправдања. Нема језичког јер је „пол” стара словенска реч (полъ) и означава половину нечега, а мушкарци и жене јесу две половине једне те исте људске врсте. Промена нема ни научног оправдања. Наиме, традиционална реч „пол” сугерише да постоје и биолошке и социјалне разлике између мушкараца и жена, а реч „род” да су разлике само културне. Али разлике између мушкараца и жена нису само културне, него и биолошке. Језички и научно оправдано је говорити о двама половима, а не о „родовима” како је то помодно.

Али ту није крај феминистичким језичким махинацијама. Будући да феминисткиње готово уопште не занимају мушкарци, већ се готово искључиво баве женама, то практично значи да је реч „род” постала синоним за „жене”. Стога „родне студије” не значе „полне студије”, него „женске студије”. Дакле, када у феминистичком дискурсу чујете реч „род” знајте да она шифровано значи „жене”. Тако нпр. када чујете „род и политика” то треба да разумете као „жене и политика”, а када чујете „род и економија” то треба да разумете као „жене и економија”. Поприлично је тешко снаћи се у феминистичким језичким пермутацијама.

Још је горе с речју „равноправност”. Та реч у нормалном језику значи „имање истих права”. Али у феминистичком новоговору она означава „имање женских привилегија”. Тешко је наћи типичнији пример орвелизма. Покрет који маше транспарентом језичке „просвећености” заправо је крцат језичким махинацијама. /…/ Стил „родних” феминисткиња пати од неопростивих огрешења. Тамo где се очекује јасноћа и прецизност, наилазимо на нејасност и непрецизност. Таквим стилом феминисткиње посежу јер би се њихове тезе на светлости сунца показале као једностране. Зато оне уживају у стилској опскурности. Што замућеније, што нејасније, што мрачније – то има више изгледа да читалац буде задивљен. Стога оне нарцисоидно уживају у „рашчињавању рода”, „родним невољама”, „родном буџетирању”, „родном оснаживању” и осталом језичком мрачњаштву“(3, 123-125;127)

Џендеристи/џенедристкиње (родци/родкиње?) ових дана спремају нови Закон о родној равноправности, о коме је потписник редова већ писао, па „попио“ налет повереника/це за равноправност.[5]

Нова докторица/докторка/докторкиња Београдског универзитета

С обзиром да у Србији одавно влада најмрачније другосрбијанско сенилно варварство маскирано у џендер и остале револуције „знаковито“ је да је једна од кључних „queer-LBGTXYZOPRST“ теоретичарки, Џудит Батлер, која је и сама упражњавала (упражњава? упражњаваће?) „нестандардни секс“ постала носилац почасног доктората Универзитета града на ушћу двеју река испод Авале.

О чему је реч?

На ЕУропском сајту „Аутономија“ читам (и, што би рекао покојни Драгош Калајић, преписујем): „Сенат Универзитета у Београду доделио је почасни докторат професорици са Универзитета Беркли у Калифорнији Џудит Батлер (Judith Butler). „Џудит Батлер спада међу најважнија имена савремене критичке теорије, а њена дела су имала значајног удела у формирању нових и развоју постојећих дисциплина”, наводи се у образложењу. Њој се почасни докторат додељује за допринос друштвеној теорији, политичкој филозофији и студијама рода, као и за интензивну сарадњу са теоретичарима у Србији, а пре свега са Институтом за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду. Сенат Универзитета у Београду је одлуку о додели почасног доктората Џудит Батлер донео једногласно. Џудит Батлер је професорица на Одељењу за компаративну књижевност и на Програму критичке теорије, чији је један од директора и оснивача. Докторирала је филозофију на Универзитету Јејл 1984. године. Њена последња књига, Notes Toward a Performative Theory of Assembly, објављена у новембру 2015. године, представљена је први пут приликом њеног гостовања у Београду. Недавно је саопштено и да је Џудит Батлер прва добитница награде „Миладин Животић”, коју Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду додељује од ове године. Ту награду је добила за област друштвено ангажоване теорије, навео је тај институт у саопштењу за јавност.“[6]

Вест на сајту Аутономија.инфо

Ова једногласност не може а да не подсети на једногласност којом је Универзитет у Београду почетком седамдесетих година 20. века удостојио почасног доктората још једног научног генија, заслужног за појаву Института за филозофију и друштвену теорију (он је, наиме, са својим измећарима, омогућио да се овај Институт оснује за „марксисовце – праксисовце“ и остале полудисиденте, уклоњене из универзитетске наставе; није их, попут Михаила Ђурића, бацио у „тамницу, кућу необичну“, али ипак нису спадали у „поштену интелигенцију“). Погађате – реч је о другу Титу, коме је докторат уручен 1972.

Друг Тито јаше на челу колоне 

У својој студији о САНУ и Универзитету у Београду као обоготворитељима Јосипа Броза, историчар Слободан Г. Марковић истиче: „Ректор Универзитета у Београду др Јован Глигоријевић је изјавио да је проглашењу председника Тита за почасног доктора „претходила спонтана и широка иницијатива студената и наставника коју је једнодушно прихватио цео Универзитет, а оживотворио својом одлуком Факултет политичких наука”. Упадају у очи употребљени придеви „спонтани”, „широки”, „једнодушни” и „цео”. Када је у питању неприкосновена личност диктатора, у њој све мора да буде „једнодушно”. У време када је Партија чистила редове Универзитета од непожељних професора, управо због отпора титоистичкој диктатури, ректору се привиђало да је „цео Универзитет” иза чина поклона диктатору. Срећом, ректор, који се у небраној улози нашао по аутоматизму функције коју је обављао, није много говорио, већ је препустио реч проф. др Бранимиру Јанковићу са Факултета политичких наука да у име референата др Најдана Пашића, др Радослава Ратковића, др Љубисава Марковића и др Бранка Прибићевића саопшти одлуку Факултетског већа о додељивању почасног доктората. Већ је речено да је Броз држао до дворске етикеције. Зато и избор Бранимира Јанковића није био случајан. Броз није изабрао једног од дежурних марксиста, какве је без потешкоћа могао да пронађе на Факултету који га је предложио за почасног доктора. Напротив, он је одабрао проф. Бранимира Јанковића, стручњака за међународно јавно право, који је имао објављене научне радове у озбиљним светским часописима на енглеском, француском и немачком, и који је у то време био члан Комисије за права човека Уједињених нација (1967-1972) и члан југословенске националне комисије за УНЕСКО (1964-1972). Осим тога, Јанковић је био проверена личност. Као директор Центра за међународне студије, он је пратио Брозову активност у покрету несврстаних. Поред тога Јанковић је био и проректор Београдског универзитета (1960-1965), и први ректор Универзитета у Нишу (1965-1969). У потоњем својству организовао је посету Јосипа Броза овом Универзитету 1968, када је Броз саопштио присутнима да од њих очекује да Универзитет у Нишу постане „ковачница социјалистичке интелигенције, дубоко повезана са радничком класом…” Зато није изненађење што је Јанковић изабран да као председник Савета Факултета (март 1972 – март 1974) говори о Брозовим заслугама, а не тадашњи декан проф. Најдан Пашић (1971-1973). /…/ Упркос чињеници да су Брозови списи нарасли на двадесет томова до 1970, Јанковић није поменуо ниједну његову књигу, ниједан његов рад. Он се задовољио флоскулом да је његово стварање допринос „теоријској мисли социјализма”. Јанковић је затим обавестио присутне да је Универзитетска скупштина усвојила предлог Факултета политичких наука и „једногласно донела одлуку о додељивању почасног доктората Универзитета у Београду председнику Титу.” /…/ Дописник Политике на крају описује сам ток свечаности предаје дипломе: „Ректор, са великим ланцем око врата, који симболише достојанства Универзитета, прилази Председнику Републике и предаје диплому о почасном докторату и плакету Београдског универзитета. Учесници ове несвакодневне свечаности дугим аплаузом поздрављају проглашење председника Тита за почасног доктора. Многобројне камере овековечују овај тренутак.” Нажалост, велики ланац је овом приликом симболисао пре окове у којима се нашао Универзитет у Београду присиљен да даје почасни докторат једном бравару, него било какво достојанство. Копија текста предлошка дипломе почасног доктора сачувана је у канцеларији ректората за почасне докторате и она гласи нешто другачије него што је наведено у Политици: „ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ, председнику Социјалистичке Федеративне Републике Југославије За неизмерне заслуге у отварању нових путева историјског прогреса и развој нових идеја и иницијатива социјализма; за допринос историјској мисли и пракси савременог социјализма; за водећу улогу у стварању концепција и стратегија народноослободилачког рата; за фундаментални допринос решењу националног питања; за трасирање оригиналних путева југословенског самоуправног социјализма као новог типа цивилизације; за међународну политичку доктрину несврстаности и теорију савремених међународних односа и о томе му се издаје ова Д И П Л О М А.”

Данас пажњу плене две формулације: тврдња да је Јосип Броз фундаментално решио национално питање и закључак да је створио нови тип цивилизације. Чињеница да се диплома југословенском диктатору додељује у време када је СФРЈ потресало нерешено национално питање, посебно у Хрватској, током целе 1971, изгледа да није имала никакав утицај на политичке мислиоце са Факултета политичких наука. Тврдња да је Броз створио нову врсту цивилизације представља врхунац удвориштва међу српским научницима који су се клањали пред Брозом. За ову формулацију предлагачи са Факултета политичких наука свакако заслужују златну медаљу за удвориштво.“[7]

Друг Тито је затим упутио поучителни говор професорима и студентима, у којој је поштену интелигенцију изједначио с радницима, упозорио на извесна „скретања“ на Универзитету и потребу будности и упутио свима захтев да настава буде прожета (а чиме би другим?) марксистичким духом.

„Друг Тито“ прима почасни докторат, Београдски универзитет, 1972. (Извор)

Као што је во времја оно почасни докторат једногласно додељен Брозу, тако је сада дат и Џудит Батлер. И маршалу и LBGTXYZOPRST активисткињи и филозофкињи дали су титулу због „доприноса науци“. Некад марксистичкој, данас феминистичкој.

„Научни допринос“ Џудит Батлер

Ево шта о Батлеровој/Батлеркиној/Батлер мисли/мишљењу/мислилаштву кажу Ана Бужињска и М. Павел Марковски у својој студији о књижевним теоријама 20. века: „Ако се као полазна тачка прихвати претпоставка да је биолошки пол/sex (природно дат) нешто примарно, а културно-друштвени пол (gender) секундарна полна улога – надограђена на ону прву и конструисана помоћу друштвено-културних норми, очекивања и представа – онда одатле проистиче и одређена узрочно последична зависност: пол је овде биолошки узрок, а друштвено културни пол је последица. Међутим, у концепцији Батлерове, та зависност је битно изокренута. Своје погледе о овоме она је изложила у књизи Gender Trouble – објављеној 1990. године, једној од најважнијих књига која се појавила у области gender студија последњих година. Од почетка је било јасно да она у спору есенцијалиста с конструктивистима пристаје уз друго становиште, и то веома радикално, а у њеној теорији чак и биолошки пол постаје само одређена унутрашња фикција уз помоћ друштвено-културног пола. У Gender Trouble Батлерова је истраживала функционисање полних категоризација у дискурсима (конкретно, дискурзивне полне конструкције), а њена главна теза гласи да нема никаквих биолошких узрока који би могли чинити основу gender, па чак и још изразитије – управо културни пол конституише биолошки пол, а не обрнуто. Таква представа традиционалног поретка била је у gender дискурсу позната већ неколико година раније – сличне погледе заступала је у ствари Кристин Делфи, скрећући пажњу на то да је биолошки пол у дискурсу био проглашаван као категорија захваљујући културном полу, пошто је размишљање о проблематици gender на битан начин утицало на наше схватање биолошких чињеница повезаних с полом, као и на то какву хијерархију успостављамо у том домену. Дакле, од одређеног тренутка све што је биолошко постало је биолошко из перспективе gender, заправо, може се рећи да је узрочно последична зависност на тај начин изокренута. Међутим, Батлерова је пошла још корак даље тврдећи да је друштвено-културни дискурс произвео наше сексуализовано (gendered) тело, а тај процес је већ започео у сали за порођаје; самим чином називања детета девојчицом или дечаком извршена је нека врста његовог полног одређивања и управо је тај тренутак иницирао историју функционисања нашег тела као „девојчице“ или као „дечака“. Од тог тренутка смо заправо перципирани. Развијајући своју концепцију, Батлерова се позвала на теорију чинова говора Џ. Л. Остина, а конкретно: на идеју перформативног чина. Овај језички чин усклађивања према одређеном полу јесте, према њеном мишљењу, истовремено врста перформативног чина (који у извесном смислу утврђује биолошки пол), дакле, од самог почетка реч је о друштвеној конструкцији а не о некој примарној, неоспорној природној основи. У Батлеровој теорији gender добија, дакле, коначно перфомативан вид – настаје због сталног извршавања и понављања полне улоге, услед којег тек после тога постаје друштвена норма. Биолошки пол није примарна основа gender – међутим, перформативно га ствара дискурс, јер од тренутка рођења и „додељивања“ пола, а исто тако од давања имена (женског или мушког), стално подлежемо притиску околине како бисмо се понашали као девојчице или као дечаци – а понављањем и устаљивањем одређених понашања de facto и постајемо такви. Батлерова ће једноставно рећи да „настајемо“ као полни субјекти (понашајући се на женски или мушки начин) и истовремено прилагођавамо томе наше тело и стилизујемо га како би било стварно женско или стварно мушко. Друштвено-културни пол је, дакле, више „ефекат“ језичког утврђивања полне улоге. Он настаје захваљујући свакодневним поступцима стилизовања тела који се устаљују као „инскрипције“ (врста записа); управо различита понашања, гестови, покрети, начини одевања и слично, понављани из дана у дан, доприносе, према мишљењу Батлерове, да наше тело све више постаје мушко или женско. То је стварање одређене илузије – успостављања усклађености сличношћу, наметнутој у овом почетном гесту усклађивања према полу и давању имена. Важан аспекат у мишљењу Батлерове представља и питање силе – то значи питање наметања личности одређеног пола, а најконтроверзнији елеменат њене концепције представља теза да нам је и биолошки пол наметнут и да се он материјализује услед деловања одређених норми (друштвених, културних и језичких), понављања и „цитирања“ (citational practice), дакле, позајмљивања и устаљивања свега што нам је овим нормама наметнуто како бисмо могли бити сматрани женом или мушкарцем. Због тог процеса се gender норме материјализују у телу које је у извесном смислу и настало у складу с њима, а процес изградње идентитета једноставно се показује као подражавање културног пола. С обзиром на апсолутну неминовност таквих усклађивања (нужности полног обележавања), gender постаје услов субјекта и услов постојања одређене личности у друштвеном и културном дискурсу. Ауторка Gender Trouble коначно долази до уверења да не постоји никакав „прави“ или нормативни полни идентитет (а исто тако ни сексуални). Између осталог, пише: „Ако су полне особености и све активности које се односе на пол, као и различити начини на које тело испољава и ствара своје културно значење, перформативи, то значи да не постоји идентитет према којем ове особености и ова понашања могу бити оцењена као права или погрешна, страна или привидна; дакле, постулат правог полног идентитета јесте изазов за успостављање фикције.“[8]

У докторској дисертацији „Језик, род, разлика: конструкција/ деконструкција идентитета у феминистичкој теорији“, Петра Митић каже да Џудит Батлер воли да цитира низ мислитељки/ица које су је надахнуле. Рецимо, Симон де Бовоар, која указује на културну конструкцију жене („женом се не рађа већ се њом постаје“), Јулију Кристеву, која доводи у питање већ и саму идеју жене („строго говорећи, не може се рећи да жене постоје“), као и Лис Иригареј („Жена нема пол“), Мишела Фукоа („Диспозитив сексуалности … установио је ово схватање пола“) и теоретичарке Моник Витиг, која пол проглашава политичком ујдурмом јер је „категорија пола политичка категорија која утемељује друштво као хетеросексуално“.[9]

Џудит Батлер (Извор: versobooks.com)

Кратко и јасно: почасна докторка Универзитета у Београду је „научно доказала“ да нас као мушкарце и жене примарно не одређују полни органи и хормони, него језичка пракса. И зато све то може и мора да се мења. У складу са џендер-квир теоријама.

Има ли система у том лудилу?

У „Искушењима радикалног феминизма“, Слободан Антонић се позабавио научношћу идеја Џудит Батлер. Ево шта каже Антонић: „Перформативи“ су, по изворном схватању Џона Остина/…/, искази којима се нешто (ус)поставља. Тачније, перформативи су радње речима, то јест радње које се не могу обавити друкчије до речима. Остинови језички акти, дакле, никако нису сви говорни акти, него само ванјезички акти речима обављени („doing things with words“). Рецимо, исказ „Узимам те за жену/мужа“ успоставља однос мужа и жене, што значи да овим исказом мушкарац промовише жену у супругу, а она њега у мужа. мада, у најширем смислу, сваки исказ има извесну перформативну последицу, па Батлерова идеју о (ус)постављајућим исказима транспонује на сваки чин који има значење. Она мисли да се род „перформативно успоставља“ /…/ кроз наше „дискурзивне праксе“/…/. Рецимо, када нас неко пита ког је пола наша беба, а ми одговоримо: „То је дечак“, тим чином се такође успоставља род/…/. Наиме, наш одговор је по облику описујући (дескриптивни, „јесте“) исказ. Али, у његовој позадини постоји и један прописујући (прескриптивни, „треба“) елемент, садржан у нашем односу према чињеници да имамо сина. Тај елемент је, рецимо, дошао до изражаја у тону с којим смо изговорили овај формално дескриптивни исказ. Зато је читав овај перформанс – питање које подразумева да је пол нешто суштински важно и одговор који ту важност потврђује, уз емоцију која га прати (рецимо, понос) – такође (ус)постављајући (перформативни) чин. Или, рецимо, када деца читају и преписују из буквара реченице: „Мама кува“, „Тата поправља ауто“, „Бака плете“, „Деда чита новине“… Наизглед, то су пуки описујући искази. Они сведоче о свакидашњици обичне породице. Али, то није само опис онога што се дешава, то је и дискурзивна потврда модела понашања преко којих се уобличавају типичне родне улоге. Ти искази у позадини, дакле, имају и скривену, прописујућу функцију. Управо понављање таквих исказа, из нараштаја у нараштај ђака, јесте (ус)постављање рода. Њиме се поједине родне улоге утврђују као „природне“, па је реч о процесу тзв. натурализације која је један од кључних начина деловања „режима моћи маскулиног и хетеросексистичког тлачења“, односно „хегемоније маскулине и хетеросексистичке моћи“/…/.

Ово је свакако занимљива теорија. Али, рекао бих да је њена занимљивост обрнуто сразмерна њеној тачности. Она је, најпре, научно непроверљива јер јој недостаје референтни или разликовни део. Како проверити теорију да су сви наши значењски чинови перформативни, ако нема дискурзивног поступка који то није? Та тврдња је једнаког научног статуса као и теорија да се цео космос у секунди рашири и скупи. Нема разликовне, референтне тачке, дакле, нема проверљивости, а онда ни научности. Теорија је једноставно толико општа да је практично испражњена од информативног садржаја. Такође, шта значи тврдња да се род „перформативно успоставља“ кроз све наше „дискурзивне праксе“? Она је слична „теорији лептира“ која каже да је све на свету повезано, па замах крилима лептира у Кини има неког утицаја на појаву урагана на Флориди. Може се рећи да је све повезано. Али, задатак научника није да изриче тврдње толико опште да им је информативни садржај нула (јер, исказ „све је повезано“ може да има вредност само ако постоји бар једна ствар која није у вези са другом ствари), него је задатак научника да утврђује прецизне узрочно последичне везе. Још мање је задатак научника да, на основу оваквих тврдњи, плаши Флориђане кинеским лептиром. Његов је задатак да утврди стварни степен лептировог утицаја, односно стварни узрочно последични однос између лепршања неког лептира и покретања урагана на другом крају света. У том смислу треба рећи да одговор родитеља на питање о полу бебе има утицај на уобличавање родног идентитета детета таман колико и лепршање лептира у Кини на појаву урагана на Флориди. На садржај родног идентитета детета више од те реченице утиче васпитање родитеља и околине. У том смислу је утицај школе, из другог примера, нешто значајнији. Међутим, и утицај таквих „перформатива“, као што је срицање реченица „Мама кува“ и „Бака плете“ ђака првака, феминисткиње веома прецењују/…/Заправо, „перформативна теорија рода“ Батлерове, која не прави разлике у степену утицаја појединих „перформатива“ на уобличење рода/пола, води рађању и ширењу типичне магијске праксе. Као што шамани верују да ће кроз одговарајућу, чврсто формализовану језичку праксу произвести жељену стварност, тако и поједине радикалне феминисткиње верују да ће кроз одговарајућу, чврсто формализовану језичку праксу произвести жељени облик друштвене једнакости полова. Такође, као што шамани мисле да онај члан племена који не поштује њихове строге језичко ритуалне форме производи зло за цело племе, тако и поједине радикалне феминисткиње претерују у веровању да свако ко се не држи њиховог формализованог језика тиме ојачава систем тлачења жена и наноси свим женама директну штету. Батлерова у својој књизи као добар пример побуне против „хегемоног језика“ /…/ – јер, „ни граматика ни стил нису политички неутрални“ /…/– наводи учење канадске феминисткиње Монике Витиг (Monique Wittig). Витигова сматра да језик има „моћ да ствара ’друштвену стварност’ посредством локуционих чинова говорећих субјеката“ /…/. Рецимо, у француском – као и у српском, уосталом – граматички мушки род је универзалан. Када се у реченици нађу заједно жена и мушкарац, множина се гради од мушког рода. Дакле, „Мара и Мома су дошли“ (а не „дошле“ или „дошла“). Кроз језик се, по Витиговој, производи уверење да је мушкарац универзалан представник људског рода, а жена само један пол/…/. Пошто по Сапир-Ворфовој хипотези наша перцепција умногоме зависи од структуре нашег језика, онај ко контролише језик контролише и опажање. По интерпретацији Витигове, коју нам даје Џудит Батлер/…/ не само род већ и пол „означава историјски контигентан режим, језик који формира опажање насилним обликовањем међуодноса кроз које се опажају физичка тела“. Једноставно, ми жене и мушкарце видимо као два пола – један доминантан, а други подређен – зато што су они такви у језику. „’Мушкарци’ и ’жене’ су политичке категорије, не природне чињенице“, тврди Витигова/…/. Зато се Mоника Витиг (уз све симпатије Батлерове) буни против стандардне граматике као „тлачитељског дискурса“ који „захтева да говорећи субјект, како би говорио, мора учествовати у самом процесу тлачења“/…/. Наспрам уобичајеног „тлачитељског дискурса“, Витигова захтева „нов речник који установљује и умножава различите партиципе презента, преозначиве и експанзивне категорије које се одупиру и бинарним и супстанцијализујућим граматичким ограничењима роду“/…/. Зато се не треба обазирати на језичка правила „тлачитељског дискурса“ већ кроз нову, дискурзивну праксу мењати нашу перцепцију стварности, а тиме и стварност рода и пола као друштвених конструкција. Видели смо да је први захтев у овој политизацији језика „повећање родне видљивости“, то јест одбијање језикословног објашњења да је граматички мушки род стварносно универзалан, односно да денотира особе оба пола. Дакле, више се не може говорити „професори и ученици“ већ „професори, професорке, ученици и ученице“. Други корак, након успостављања појмовне репрезентативности оба рода, јесте стварање њихове синтаксичке репрезентативности. Дакле, то је оно што нам је демонстрирао Ранко Вукчевић: „Мара и Мома су дошли/е“. У трећем кораку би се вероватно захтевала видљивост и репрезентативност свих родова јер, на пример, у реченици „Сви треба да су срећни“ постоји само мушки род. Ако би се реченица преформулисала у „Сви/е треба да су срећни/е“, недостаје читава једна важна категорија становништва – деца. А ко то жели нашој деци да ускрати право на срећу? То значи да би, ради потпуне родне видљивости, реченица морала да гласи: „Сви/е/а треба да су срећни/е/а“. Али, зашто бисмо се зауставили код представљања само тих трију родова? Моника Витиг тврди да „лезбејка није жена“ јер појам жене „стабилизује и утврђује бинаран и супротан однос према мушкарцу; тај однос је хетеросексуалност. Будући да одбацује хетеросексуалност, тврди Витиг, лезбејка се више не одређује у светлу тог опозитног односа. (…) лезбејка уистину делује као трећи род“ /…/. Ако граматика производи нашу перцепцију и ако је нужно синтаксички променити језик да би се једнака родна репрезентативност, хоћемо ли конструисати нове граматичке родове како бисмо „политички коректно“ покрили све самодефинишуће родове?“(2)

Какав је квалитет стила Џудит Батлер? Научни часопис Philosophy and Literature 1998. године доделио јој прву награду на „Такмичењу лошег писања” (The Bad Writing Contest).[10]

Е, оваквој генијалки/ци Сенат Универзитета у Београду ЈЕДНОГЛАСНО је доделио почасни докторат. Као некад Брозу.

Још једном: свака вама част!

Уосталом, сенатски крем Универзитета је почасни докторат доделио и Мајклу Волцеру, човеку који се залагао да Србија буде НАТО бомбардована 1999. Тај исти сенатски крем Универзитета научио је шта је „политичка коректност“, па почасни докторат додељује политичкој лезбигејки/ лезгибејки/ бејкилезги LGBTXYZUFHC Џудит, али га не да неком „мачо“ научнику: „Проректор Живослав Тешић, актуелни председник Комисије за универзитетска признања, каже да Сенат усваја предлоге који су веома добро образложени, а предложени кандидати морају да буду личности: које су дале значајан допринос развоју светске науке, које су у блиској вези с неком од установа Универзитета у Београду (држали предавања, примали студенте и сараднике), академске личности, без моралних преступа.У вези с овим трећим условом професор Тешић помиње једну неуспешну кандидатуру, и то научника који је био и пред доделом Нобелове награде: давао је неке „мачо” изјаве о женама и одмах је скинут с листе предлога.“[11]

Свака част Сенату! Крајње је време да на чело Универзитета дође син/ кћи неког комунистичког вође/вођке/вођице, који би био активиста геј/лезбејске/трансрод или LBGTQIFCD револуције, како се то већ данас пише.

Од титоизма до политичког хомосексуализма!

Некад смо имали ђачко такмичење „Тито – Револуција – Мир“, а сад треба увести такмичење на тему“Џудит Батлер – и Џендер и Квир“.

Нека Сенат полетно запева: „Почаст указасмо Другу Тити скупа, / а сад је почашћена и Предња Рупа“. Не мислим, наравно, на Џудит Батлер.


УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 4. септембра 2018. године)

[1] https://www.paulcraigroberts.org/2018/08/21/western-civilization-is-now-a-caricature-of-absurdity/; https://www.healthline.com/health/lgbtqia-safe-sex-guide/response#1             

[2] https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:2783/bdef:Content/get

[3] https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:2783/bdef:Content/get

[4] Владислав Ђорђевић, Феминизација Србије / Изградња гиноцентричног друштва, ИКЦ Соларис, Нови Сад, 2018. Стр. 162-164.

[5] https://stanjestvari.com/2018/06/04/dimitrijevic-sta-se-zgodi-kad-se-dzender-rodi/

[6] http://www.autonomija.info/dzudit-batler-pocasna-doktorka-beogradskog-univerziteta.html

[7] http://media.hereticus.org/2014/11/Hereticus-1-2005.pdf

[8] https://www.scribd.com/doc/284422274/Knjizevne-Teorije-20-Veka-Poljaci

[9] https://fedorani.ni.ac.rs/fedora/get/o:856/bdef:Content/download

[10] https://www.colorado.edu/Sociology/gimenez/corner/writing.html

[11] http://www.politika.rs/scc/clanak/407793/Tri-uslova-za-pocasne-doktorate

 


Прочитајте још – важно:

Помоћ за „Стање ствари“ – септембар 2018.

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. А, шта и како ће радити лекари?
    Којим речима заменити, на пример;
    вагинални секрет, бактеријски вагинитис, вагинална
    флора, “vaginalna transuidacija. Vaginalni transuidat,“,
    “candidal vulvovaginitis, vaginitis, vaginismus“…
    Било би коректно да неко од коментатора, са сајта Стања
    ствари, лекар по струци, каже нешто о овим лекарско-
    лингвистичким вратоломијама ових болесника који то
    све намећу!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  2. Има ли ишта горе од неинтелигентне интелигенције?

    Свиђа ми се

  3. Фин, аналитички чланак, хвала аутору!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s