Одговор је прост, Фридмен говори привилегованима и онима који теже привилегованом положају, оно што ови желе да чују и то на начин који чини да се осете паметнима
Томас Фридмен (Извор: davisenterprise.com)
Дејан Илић је већ приметио један занимљив детаљ у „ауторском тексту“ актуелне премијерке – као на главни ауторитет из области образовања, премијерка се позива на „колумнисту Њујорк тајмса“. Али није у питању било који колумниста, већ Томас Фридмен. Ко је Томас Фридмен? Аутор шупљих и површних текстова и књига на теме о којима не зна ништа, али о којима увек заузима категоричне ставове који се без изузетка поклапају са ставовима актуелне финансијске и политичке елите. Магазин Дисент је Фридмена назвао „чаробним фрулашем глобализације“, Вајс је поставио питање – „Зашто је Томас Фридмен увек у криву?“, а ауторка Белен Фернандез, посветила је Фридмену целу књигу под називом „Империјални гласник“. Укратко, Фридмен је предмет изругивања и подсмеха, његови аргументи су безвредни, а његови закључци неосновани.
Па ипак, Фридман је добитник чар три Пулицерове награде, а његове књиге не силазе са бестселер листа. Како то објаснити? По новинару Роберту Џенсену:
„Одговор је прост, Фридмен говори привилегованима и онима који теже привилегованом положају, оно што ови желе да чују и то на начин који чини да се осете паметнима… Тајна Фридменовог успеха лежи у избегавању новинарског идеала „говорења истине у лице моћи“ и „изазивања нелагоде код оних који живе угодно“. Мејнстрим новинарство ретко испуњава ове идеале, али Фридмен никада не иде много даље од папагајског понављања ставова моћних и угађања онима који већ живе угодно. Фридмен види свет са тачке гледишта привилегованих и из остатка света извештава са позиције коју сам описује као позицију „туристе са ставом“. Ево у чему је проблем са оваквом позицијом: широм света амерички туристи се доживљавају као неотесани и надобудни. Широм света људи се америчким туристима смешкају док узимају њихов новац, истовремено презирући њихову ароганцију и незнање. Туристи то никада не успевају да схвате и чуде се зашто их домороци не поштују.“
Није тешко у овом крокију Фридменове публике препознати и саму премијерку. Увек привилегована, увек у прилици да се за њу „измишљају послови“ (укључујући и овај који тренутно обавља), може бити да премијерка заиста верује да је таква могућност отворена свима. И сама тек туристкиња у сопственој земљи, она неотесано и надобудно дели лекције домороцима о томе како се напредује и успева у животу, остајући слепа како за реалне околности у којима живи огромна већина грађана Србије, тако и за чињеницу да је њен сопствени успех понајмање њена лична заслуга. Ако се домороци због тога мало и наједе, шта сад, туристкиња увек може ухватити први авион и отићи негде где неће морати да сноси последице својих катастрофалних потеза.
А међу ове потезе спада, како је већ приметио и Илић, увођење дуалног образовања, али и увођење платних разреда у просвету, смањивање плата наставницима (које ће сасвим сигурно резултирати, и већ резултира, масовним одласком најпособнијих наставника у друге области и у друге земље), али и нешто што је у јавности наишло на релативно слаб одјек – укидања наставе филозофије у средњим стручним школама.
Премијерка с правом инсистира на томе да је циљ образовања да научи децу како да мисле, али када таква изјава долази од особе која спроводи овакве мере то може звучати само као цинизам. Дуално образовање не служи томе да било кога научи „како да мисли“, већ како да буде послушан на лоше плаћеним, репетитивним и отуђујућим пословима. Филозофија је предмет који би, бар у теорији, требало да учи децу како да мисле, али за њу у курикулуму средњих стручних школа више нема места. Саме реформе које спроводи њена влада, дакле, говоре управо супротно од онога што премијерка пише у свом тексту – деци која похађају средње стручне школе мишљење није потребно.
Не треба да чуди то што у премијеркином тексту нема ни помена о демократији, образовању грађана, те компетентном учешћу у јавном и политичком животу. У визији коју овај текст промовише – све те ствари су само сметња. Грађани који знају како да мисле могли би да одлуче да им се не свиђа да буду бедно плаћена радна снага, као и да на изборима ускрате подршку власти која им такав положај намеће. Зато код премијерке нема демократије, већ једино (и сасвим предвидљиво) – технологије.
Али није технологија та која тера децу на дуално образовање, нити њихове родитеље на слабо плаћене и небезбедне послове, већ политика. Упркос својој технократској пози премијерка, баш као ни њен узор из Њујорк тајмса, није експерт ни за шта, а понајмање за образовање; она је само експонент политике која служи интересима богатих и моћних. Очајна ситуација у којој се налазимо се стога не може решити ни дигитализацијом, ни часовима предузетништва, већ једино артикулисањем другачије политике.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Противим се задржавању филозофије, и још једног броја предмета, не само у средњим стручним школама, већ у свим. Један број предмета треба да је обавезан, а остали изборни, према интересовању и склоностима ученика.
А не да одређени предмет уче СВИ, иако сви сигурно немају ни интересовања, ни склоности за њега. И тако годинама.
У уређеним системима савременог света то је тако.