Раул Форнет Бетанкур: Историја и задаци интеркултуралне филозофије у Латинској Америци

У памћењу остаје само оно што мучи срца и жеље народа. Интеркултурална филозофија је из политичке перспективе антиимперијалног карактера. Контекстуализација подразумева повећавање интензитета дијалога различитих традиција, не потискивање. Пут ка универзалности није освајање већ интензивни дијалог, подвукао је филозоф Бетанкур

Раул Форнет Бетанкур (Фото: Сандра Севић)

У среду, 11. јула, у Институту за европске студије у Београду уприличено је предавање филозофа Раула Форнета Бетанкура. У питању је филозоф кубанског порекла који је највећи део своје предавачке каријере провео у Европи, односно на Универзитету у Ахену. Госта је у име приређивача предавања дочекао и поздравио директор Института за европске студије Миша Ђурковић.

Према Ђурковићевим речима доласком Бетанкура настављена је традиција угошћавања великих имена хиспаностудија у српским институцијама (Бетанкур је одржао два предавања – једно београдско на Институту за европске студије и друго у Новом Саду, у Матици српској).

Према концизном биографском портрету који је изложио Ђурковић Бетанкур је рођен 1946. године на Куби а од 1972. године живи и ради у Европи. Најдуже је предавао на Ахенском универзитету, у Немачкој, где је уређивао часопис „Конкордија“. Реч је о часопису који је најважнија трибина за промовисање интеркултуралне филозофије. У питању је свакако необична тема пошто су предавања на Институту за европске студије (од којих смо нека приказали на Стању ствари) углавном концентрисана на политиколошке теме и теме које на неки начин имају везе са политичким студијама (економија, студије културе, политичка филозофија, „примењена“ етика и слично). Додуше, како смо имали прилике да посведочимо до краја овог предавања тема интеркултуралне филозофије има, поред осталих, и несумњиву политичку садржину – она представља покушај деколонизације духа. Тешко је пренагласити еманципаторски потенцијал једног оваквог подухвата.

Но, шта је заправо садржај и смисао интеркултуралне филозофије? Превасходно на та питања је, покушао да одговори Раул Бетанкур. Он је своје излагање поделио на  неколико тематских целина.

Прво је говорио о историји и задацима интеркултуралне филозофије. Према његовим речима, говорити о филозофији увек значи говорити о њеној историји и њеним задацима. Бетанкур сматра да је једна од основних методолошких основа интеркултуралне филозофије „контекстуализација“ –„Контекстуализација у основи има везе са памћењем народа. То сећање је темељ који је тешко превести на друге језике али се повезује са приврженошћу“.

„У памћењу остаје само оно што мучи срца и жеље народа. Интеркултурална филозофија је из политичке перспективе антиимперијалног карактера. Контекстуализација подразумева повећавање интензитета дијалога различитих традиција, не потискивање. Пут ка универзалности није освајање већ интензивни дијалог“, подвукао је Бетанкур.

Бетанкур је изложио да је интеркултурална филозофија настала као идеја незадовољне групе људи. Наиме, реч је о групи академских филозофа који су као мигранти почели да предају на различитим европским универзитетима у Немачкој, Француској, Аустрији и Белгији. Он је навео како су ови филозофи, којима је и сам припадао, закључили да у универзитетском курикулуму филозофија изван европских (и англоамеричких) центара нема никакву улогу. Због тога је, према његовим речима, основано међуанродно удружење интеркултуралне филозофије – сарадници из Келна имали су да се концентришу на афричку и азијску мисао а они из Беча на латиноамеричку.

Бетанкур је рекао како је том приликом написан манифест, прво на немачком језику који је касније преведен на више језика, којим се позива на трансформацију филозофије. Нагласио је како је циљ био трансформисање постојеће дисциплине – филозофије – а не додавање још једне у низу филозофских дисциплина.

Бетанкур је рекао како је група рад почела конретним проблемом – покушајем да се промени програм студија. Међутим, то је наишло на бројне потешкоће с обзиром да је међу самим Европљанима постојало дубоко несагласје којим мислиоцима треба поклонити пажњу (на пример, Французи се нису могли сагласити да Декарту треба поклонити мање пажње од Канта). Бетанкур је разјаснио да се, иако је интеркултурална филозофија као покрет настала тек 90–их година, њене претече могу тражити и у неким ранијим тенденцијама. На пример, кубански мислилац Хосе Марти је у својим белешкама детаљно образлагао тезу о нужности децентрализације филозофије.

Први курс интеркултуралне филозофије је према Бетанкуровим речима настао 1994. године. Одржано је и неколико конгреса. Први је био 1995. године и представљао је сусрет између мислилаца из Европе и оних из Латинске Америке. Други конгрес је одржан у Латинској Америци у Бразилу и тада је основано Међународно удружење интеркултуралне филозофије. Последњи је одржан прошле године у Барселони – основана је међународна школа интеркултуралне филозофије. Обухвата осамдесетак мислилаца из целог света.

Кључни део Бетанкуровог предавања представљало је његово излагање задатака интеркултуралне филозофије. Први задатак, како је рекао, јесте „испратити захтеве когнитивне правде у представљању диверзитета човечанства“. „Постоји“, нагласио је Бетанкур, „духовно насиље против кога се треба борити. То насиље има везе са монокултуралним бивствовањем“. Други задатак је наглашавање мултикултуралне природе света. Културни идентитет и различитост, подвукао је, постоје у простору и времену, а ако их изгубе своде се на фолклор. Трећа идеја инсистира на томе да је потребна уравнотеженост а не глобалност. „Политички предлози за глобализацијом заправо су замке“, навео је Бетанкур. Четврти задатак је критика која се упућује неолибералној глобализацији. На њега се наслања пети задатак који се односи на критику садашњег економског модела развоја, који према Бетанкуровим речима у свом средишту има појам напретка онако како је схваћен у западној мисли. Шести задатак се, истакао је, састоји од настојања да се обнове везе са нашим памћењем односно са оним традицијама које стоје изван главног тока западноевропске мисли.

После излагања основних идеја Раула Бетанкура уследила је расправа. Током ње је појаснио да су до сада остварени одређени помаци, али да је и даљи пут веома тежак. Колико су аутохтоне филозофске традиције занемарене илустровао је примером да бразилски универзитети често инсистирају да на своје катедре запосле предаваче из Немачке. Подвукао је да су се извесне промене десиле: на различитим универзитетима постоје катедре за мултикултуралну филозофију и да се сада и на престижним немачким универзитетима могу одбранити дисертације са темама из ове области. Промене су, навео је, видљиве на појединим европским и латиноамеричким универзитетима. Истакао је да драгоцени помак представља формирање универзитета аутохтоних народа  где се изучавају њихове мисаоне традиције.

Милош Милојевић

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s