Протојереј Андреј Ткачов: Три мајмунчета

Ове фигурице обично се налазе на радним столовима. Не знам да ли обављају своју заштитно-поучну функцију. Судећи по свему – не баш. Али за то нису криви несташни примати. Просто ми нисмо схватили смисао њихове скривене поуке

Многи људи знају за ове три смешне њушкице. Једно мајмунче притиска уста спремна на смех, друго запушава уши, а треће затвара врата очију да не примају спољашње утиске. Ставља нам се на знање да ови радознали смешљивци не виде, не говоре и не чују. Али ми знамо да мајмунчићи све то могу. Они и чују, и виде, и све остало… Не само то: све их занима, подражавају све што виде. Њихове смешне гримасе и скокове описали су нам Крилов и други писци басана.

Дакле, на шта они то жмуре и за шта се затварају?

Они се плаше греха! Симболизују човека који се лично и активно супротставља греху. Он ради тога не реформише свет око себе, већ га се, напротив, чува.

Потпуно је небитно то што се ради о мајмунима. Могла су то бити три прасета или три медведића, с тим што би сви радили једно исто: затварали би горњим удовима органе чула вида, слуха и говора. Тако би показивали:

– Не гледам грех.

– Не причам о греху.

– Не желим да чујем за грех.

Не могу да променим свет. Али не желим да умножавам зло које влада у свету, и сам желим да се сачувам од њега.

Овакво „неделање“ може изгледати као превише лак и одвећ пасиван облик пружања отпора злу. У ствари, то је тежак и активан став. Осмехујте се гледајући ове њушкице, али се такође сетите неких ствари.

На пример, да је држање језика за зубима несумњиво теже од подизања било ког терета. И да језик, по речима апостола Јакова, подједнако управља свим човековим животом као што мало кормило усмерава велики брод. Он је извор безбројних благослова, и он је „необуздано зло“. О језику, његовој потенцијалној лековитости и смртоносности уопште је речено толико много да се ова тема може сматрати главном у целој историји људског морала. И овде нису само Соломон и Давид, Јеванђеље и апостоли. Ту су и Конфучије, и антички Грци, и уопште сви они који су били пажљиви, разборити и танкоћутни. Тако да мајмунче, или макака, или горила која затвара уста говори о многом, остајући нам притом симпатично.

Исто је и са затвореним очима. Колико би лепше протекао Давидов живот да једном није безбрижно погледао туђу наготу. Царски псалмопојац је хрестоматијски пример. Иако не умемо да певамо и не носимо круну, сви ми (буквално сви!) можемо за себе рећи исту ствар. „Како бисмо били срећни и ја, и моја породица, и мој Анђео чувар, да нисам тада бацио поглед на…“ (у прилогу навести списак). Осим стварне туђе наготе овде може бити туђа голотиња на монитору; и туђе богатство изражено у кућама или аутомобилима; и гламур из часописа; и излози недостижних продавница; и други привид туђе наводне среће.

А свет, као за инат, виртуозно мами око како би заголицао и срце. И нико се не одвраћа од света. Напротив, дозвољавајући зеницама да искачу из орбита човек окреће главу надесно и налево, прождирући утиске, распаљујући жеље, заражавајући се похлепом.

Међутим, макака, или опростите, мајмунчић, на смешан начин затвара очи како би поучио човека. И ако сваког трена заборављам да је призор светских лепота и богатстава био једно од најјачих оруђа ђавола против Христа у пустињи; ако преступнички заборављам на то, јапанска фигурица ће ми показати лукаву њушкицу која носи дубоки смисао.

О ушима размислите и сами.

Могу се једноставно набројати врсте духовних инфекција које се преносе преко слуха. Сплетке, гласине и оговарања. Клевета, смишљена лаж… Светски медији, „званична статистика“, реферати „британских научника“… Прећуткивање истине, извртање чињеница… Стварно, овај низ нема краја.

Кроз злу реч коју неко чује људи губе добро име, руше се њихови идеали, долази чамотиња или агресија. Читаве земље се могу разорити слатком меласом намерно смишљене лажи. И ако је човек изгубио веру у Бога, знајте: неко му је сипао отров у уши, као Еви у Рају. Кроз шапат змије. И Хамлетов отац је убијен тако што му је сипан отров у ухо (!) док је спавао. Идеја је иста. Заправо, „онај који шапуће“ и јесте „диаволос“, стручњак за убиства кроз слух.

Наш мајмунчић је затворио уши. Оба његова друга седе поред. Баш као бакице на клупици поред куће. Само што су баке отвориле очи и не затварају уста, а мајмунчићи седе и поучавају нас. Сваки се бави својом главом, једним од органа чула смештених у главу.

Ове фигурице обично се налазе на радним столовима. Не знам да ли обављају своју заштитно-поучну функцију. Судећи по свему – не баш. Али за то нису криви несташни примати.

Просто ми нисмо схватили смисао њихове скривене поуке.

Или нисмо видели њену страшну дубину. Уплашили смо се.

Или смо некада схватили, али смо сад заборавили.

Или нам је све јасно, али смо у тајним одајама срца одлучили да поступамо супротно, као сви.

Или нешто друго…

Са руског Марина Тодић

Опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 25. 7. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:

2 replies

  1. Леп и поучан текст.

    Свиђа ми се

  2. Moderni Nikolaj Novi Zlatousti – koji vidi čuda nije modernista, no sveštenodelatelj Predanja. Pravoslavnog – a koje drugo može večni život dati.

    Prota je zaslužio da napišem koji red o njegovoj Nacionalnoj ideji 🙂

    #praviruspravisrbin

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s