Милош Милојевић: Тамни понори самопорицања или О аутошовинистичкој злоупотреби фудбала

Тобожње инсистирање да се навија за „добар фудбал“, „врхунску игру“ и како је „ипак то само спорт“ постају упечатљиве лозинке за један суштински политички чин

Украјинско-хрватска политичко-фудбалска веза

Постоји читава једна литература – повесничара, социјалних психолога, антрополога и иних – која покушава да осветли одговор на питање како су наизглед пристојни, образовани и солидни људи учествовали у одвратним злочинима половином мрачног двадесетог века. Докторати права, узорне каријере и слатка дечица нису спречавале људе да постану језиви крвници својих суседа. Готово истоветне приповести могу се испричати од Либека и Бремена, преко Лвова и Харкова, до Осијека и херцеговачког крша.

Доста тинте је проливено (али ипак значајно мање) да се дâ одговор на једно друго питање – каква је то конфигурација политичких, друштвених и културних чинилаца довела до тога да постоје апологете баштиника споменутих злочинаца, у једном бизарном виду, у народима који су на једвите јаде те злочине преживели.

Огледно поље овог самопорицатељског суновраћења је недавно разигравање после групне фазе на Светском фудбалском првенству. Оно што се могло видети раније врхунило је пре, током и након одигравања меча између фудбалских репрезентација Русије и Хрватске. Дух самопорицања је ту, да парафразирам речи Мила Ломпара, и у политичкој Москви и у малограђанском Београду живљи него икад.

***

Руси су се подухватили да у зао час организују Светско првенство. Суочени са дубоким, културно условљеним, антируским сентиментом – који се разастире широм политичко-медијског Запада а који опет омогућава (па и условљава) једну острашћену антируску политику – они су се нашли у извесној „lose-lose“ ситуацији.

Да је првенство било испуњено гафовима, хотели поквареним бравама и запушеним тоалетима а улице градова навијачким насиљем западни медијски свет би одјекивао о азијатским хордама који нису кадре да организују ни најобичнији спортски догађај.

Милош Милојевић

У супротном, ако првенство протекне у готово беспрекорним безбедносним, такмичарским и логистичким условима (а то ће по свој прилици и бити случај), не гине им поређење са „Хитлеровом олимпијадом“, односно Летњим олимпијским играма одиграним у Минхену 1936. године. Јер Путин је, одавно нас поучавају, Хитлер а да би се променила таква, симболички моћна слика, потребно је много више меке моћи од једне фудбалске ревије.

Оно што чуди, чак и у таквим Русима ненаклоњеним околностима јесте: зашто се Русија понаша као трећеразредна држава? Зашто је Русија склона и спремна да бригу о сопственим интересима, интересима једне велике силе, подреди подилажењу Западу? (О много важнијим темама где се та тенденција очитава писао сам раније.)

На утакмици између Хрватске и Русије у свечаној ложи, седели су, међу осталима, председница Хрватске Колинда Грабар-Китаревић и руски премијер Дмитриј Медведев. Неукусно одевена, у  бојама старовремског кафанског чаршава, Китаревићева је френетично пратила наступ хрватских репрезентативаца. Што је сасвим разумљива ствар.

Мање је разумљиво, да не напишемо и потпуно чудно, откуд то да је руски премијер у тако добром расположењу са особом која представља државу која учествује у економској и дипломатској борби која се против његове земље води последњих неколико година? Укратко: политичке одлуке које је доносила Република Хрватска штете Русији. Не доводећи их у питање руски премијер уприличава сусрет, иако неформалан, са хрватском председницом. С друге стране, за разлику од многих других држава Европске уније, из Хрватске не допиру дисонантни тонови о сијасет потеза усмерених против руских интереса. Зашто руски премијер то чини?

Можда је реч о још једном у серији генијалних геополитичких потеза у великој Путиновој шаховској партији којим надиграва Запад? Можда јесте, али сигурно није. Тамо где је тешко уочити рачунџијску политичку логику најчешће се скрива неко идеолошко предубеђење: комплекс ниже вредности чак и једну прворазредну силу може да наведе да се постави недостојно својој моћи.

Наиме, после одиграног фудбалског меча, двојица хрватских фудбалера су прославила победу и једним снимком објављеним на Јутјубу – на њему се чује поклич украјинских нациста „Слава Украјини“. Ушушкани у безбедност хотелске собе, хрватски репрезентативни двојац је извео један политички перформанс – упутио је поруку украјинској јавности.

Каква то порука може бити? Украјина не учествује на Светском првенству. Порука стога не може имати неку непосредну спортску садржину. Без обзира на сладуњаво, фразерско и празно постфестум разјашњење како ето они воле руски народ и да је то лична порука Украјинцима с обзиром да су играли у Украјини неколико година немогуће је занемарити њену антируску мотивацију.

Та порука очито има једну снажну, идеолошку, антируску мотивацију. Да ли се њоме прославља једно древно антируско ратно савезништво не знамо. Али да се њоме провоцира руско јавно мњење – с обзиром да се под тим покличем можда док ово читате врше злочини украјинских крволока против Руса – неупитна је ствар.

Зашто Русија окреће главу на ово слављење нацизма у својој земљи? Када би на пример, играчи Борусије из Дортмунда, са светског првенства било где у свету поздравили своје саиграче поздравом „Хајл Хитлер“ то би наишло без икакве сумње на одијум јавности. Како је могуће да тај одијум изостаје код поклича са истом, злокобном, идеолошком позадином?

Замислимо ситуацију у којој играчи Србије, примера ради, победу у Истанбулу прослављају покличом који слави борбу ПКК за курдску независност. Претпостављам да би реакција турске државе била брза и сасвим адекватна: хипотетички провокатори би као подстрекачи тероризма били испраћени са територије Турске републике. Било би то неугодно, можда и скандалозно, али би, после жаљења и пренемагања о спортском духу, ту одлуку прихватили. Јер је самопоштовање, доведено макар до гротескне театралности, предуслов озбиљне државне политике.

Зашто Русија то не чини? Страхујем да је одговор узнемирујућ – између црвених кремаљских зидина угнездио се дух самопорицања и неће да се макне. Дух који, на место самопоштовања и инаџијског инсистирања на властитим интересима, смешта потребу за прихватањем и повлађивањем од оних од којих се никаква благонаклоност према Русима не може очекивати.

***

Ако је тако у Москви шта ћемо онда ми из провинције? Уколико се користите друштвеним мрежама могли сте да сведочите једну мучну појаву – степен подршке хрватској репрезентацији постао је мера „урбаности“, „космополитизма“ и посвећености „истинским вредностима“. То никако није само ствар фудбалске игре.

У ствари, како то бива још од пре стотињак година, подилажење хрватским интересима и тежњама и хрватским антисрпским представа у српској јавности је упечатљива мера малограђанског комплекса ниже вредности. Беч и Берлин су далеко, а Загреб је тако „мителојроп“ за наше малограђанске аутошовинисте.

Тобожње инсистирање да се навија за „добар фудбал“, „врхунску игру“ и како је „ипак то само спорт“ постају упечатљиве лозинке за један суштински политички чин. Хтели ми то или не, хрватска репрезентација није само један од тридесетак екипа које учествују на Светском првенству. Она представља, уз снажне симболе и наглашен шовинизам (видети овде).

Извор: Н1

Јер „добра игра“ (на страну фудбалски укус) није нешто што је нужно повезано са хрватском репрезентацијом. Врло лепо играју и Белгија, Бразил, Француска, нису се лоше показали ни Јапанци, Мексиканци, нити многи други. Међутим, само посвећеност хрватском спортском успеху представља тобожњу меру ширине духа. Где се крије упориште таквог размишљања?

Док слушају римокатоличку божићну мису, Ружица Ђинђић, Бранка Прпа, Горица Мојовић и Надежда Гаће то чине на ХРТ-у. Но, римокатоличка миса се може чути на тако много меридијана у разним изведбама – од Маниле и Калкуте, до Мексико Ситија и Сан Франциска. Да ли овај пробрани кружок аутошовиниста слуша ту мису зато што је римокатоличка или зато што је хрватска. Да ли фудбалски заљубљеници прате момчад зато што су добри фудбалери или зато што су Хрвати.

Има снажног поткрепљења да је реч о другој могућности. Јер када хрватски репрезентативци искоче из своје спортске улоге у слободно одабрану политичку улогу они ће наћи у српској фудбалској публици посвећене апологете њихових политичких чинова, као што ће наћи горљиве коментаторе њиховог фудбалског умећа.

Када „ногометна момчад“ у свлачионици прославља уз усташке стихове Марка Перковића Томпсона или када узвикује нацистички поклич „Слава Украјини“ грчевито се тражи оправдање иако је реч о несумњивом прослављању злочина (или у најмању руку бесрамном алудирању на злочин). Може ли се очекивати да макар ови, несумњиво провокаторски потези супротни спортском духу, наиђу на једнодушну осуду? Може ли се очекивати неупитна осуда да једна фудбалска репрезентација као својеврсни ратнички артефакт носи на Светско првенство „книнску заставу“? Заставу која симболизује један тежак злочин – протеривање стотина хиљада људи и узурпацију добара више десетина хиљада наших сународника.

Одговор је негативан. Понор у који нас је суновратио самопорицатељски дух исувише је дубок. Хоћемо ли се икада успети уз његове стрмине?

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements

10 thoughts on “Милош Милојевић: Тамни понори самопорицања или О аутошовинистичкој злоупотреби фудбала”

  1. Гледао сам утакмицу Русија-Хрватска у кафићу где су већину гостију чинили Руси (80% Руса, 20% нас Срба). Руси су пре овог светског првенства били убеђени да њихова репрезентација неће проћи ни групу, кажу да је руске фудбалере вероватно било срамота што постоје, толико су их годинама широм Русије зезали да су лузери, да не знају да играју фудбал и сично. Елем, док сам гледао утакмицу са Хрватима, заједно са поменутим Русима у том кафићу, приметио сам да Руси слабо познају фудбал као игру, слабо познају своје играче, скоро да им је свеједно да ли ће победити или изгубити, у кафићу су најгласнији били Срби, Срби су јаче навијали за Русију од самих Руса, тако да сам на крају, у шали, рекао браћи Русима: “Па ви сте гори навијачи чак и од Канађана. Канађани, чини ми се, са више страсти навијају за своју државу, а кажу да су Канађани најгори или најтиши навијачи на свету и да немају никакав осећај родољубља или везаности за своју државу“. Али су зато Руси сада постали свесни да и Руси знају да играју фудбал, почињу да се поносе са својим играчима, после овог СП имаће одличне стадионе и услове за развој фудбала, тако да очекујем да ће на наредним такмичењима Русија бити све боља, и да ће Руси све јаче навијати за своју репрезентацију или државу. Скоро нико од Руса које познајем никада није чуо за Јасеновац (баш ништа не знају о НДХ), неки су мислили да је Петровград основао Лењин, живе у Србији али нису чули за Јована Шангајског или митрополита Храповицког или архитекту Николаја Краснова… али сада полако и то уче, па ће и то знати. Они воле своју државу и свој народ, али ништа не знају о својој историји. Мислим да су гори од нас Срба што се тога тиче. Тако је до сада било, сигуран сам да ће и Руси и Срби на крају имати историјску свест или свест о злу. Полако све више Руса и Срба схвата шта се догодило у 20. веку са нашим народима и државама, са нашом вером и црквом. Зато сам оптимиста.

    Што се тиче Медведева и његове љубазности према Колинди, можда је ово разлог:

    Руске банке преузеле хрватски Agrokor, уз подршку фондова из САД. Највећи појединачни акционар Agrokora постала руска Sberbanka са преко 39 одсто, а заједно са руском VTB банком контролисаће око 47 одсто акција Agrokora, на име око 1,4 милијарде евра кредита. Амерички инвестициони фонд Knighthead има 12 одсто акција.
    Agrokor у Србији поседује ланце продавница Idea, Merkator-S и Roda, фабрике Фриком, Дијамант, Mg Mivela и Кикиндски млин.
    Agrokor у Србији запошљава 10.000 људи.
    Дуг Agrokorа у Србији према добављачима је преко 150 милиона евра, а према банкама преко 100 милиона евра.

    Русија је изгубила утакмицу од Хрвата, али је добила пола Хрватске преузимањем Агрокора.

    Свиђа ми се

  2. Веома поштујем г. Варагића и његове коментаре, и у великој мери се слажем са оним што је рекао. И по правилу уживам у његовим текстовима.

    Ипак, мислим да је унеколико промашио тему текста. Текст се није односио на реакцију народа (који није нарочито обавештен, нажалост), већ на реакцију руских власти (које свакако јесу или треба да буду обавештене). Ако се неки фудбалери представљају као осветници Украјине чија војска истребљује Русе, онда их треба истерати из земље.

    Да ли неко може да замисли да се тако нешто деси у САД или Кини без последица?

    И Америка својим фирмама и фондовима поседује пола света, па опет не би дозволила ово.

    Такође, колико сам схватио, г. Варагић је гледао утакмицу у Србији са Русима који живе у Србији? Да ли у том случају могу да се доносе закључци о познавању историје Руса који одувек живе у Русији?

    Свиђа ми се

  3. Iz bilo kog ponora, pa i iz ponora posednutosti demonom samoporicanja se može izvući, osloboditi – Božijom rukom. Za ruka-ruci sa Bogom možemo samo svetosavsko-lazarevskom zavetnošću, drugog ruka-ruci sa Njim n-e-m-a. Zavetna svest i praksa, koju hvala Bogu projavljuju i autori na Stanju stvari, međ kojima je i sivi tić Milojević, daju nadu. Pasionirano jezgro nije 100% populacije: 3-5% je minimum! Uz Božiju pomoć to je dostižan rezultat vredan dobre trke, dobrog ratovanja.

    P.S. Pomenuti antisrpski kružok, koji kontra Beogradu i Srbiji prati hrvatsku misu, sačinjava sem pomenutih i Karl Marks u suknji – Borka hik Pavićević.

    Свиђа ми се

  4. @Станко

    Одлуке везано за фудбал и фудбалере доноси ФИФА. Русија у тим организацијама нема тако велики утицај. То се видело и на примеру кажњавања руских атлетичара и олимпијаца. Верујем да ће Русија у будућности имати већу улогу у тим организацијама.

    Нисам нигде написао да ти Руси одувек живе у Србији. Ради се углавном о младим Русима који су одрастали и школовали се у Русији, а у Србији живе пар година. Све више и више Руса долази да живи у Србију, сада их има, према њиховој процени, преко 10 000. Дакле, не живе одувек у Србији и ретко ко од њих говори српски језик.

    Свиђа ми се

  5. Ми морамо да идемо својим путем, а да ли је и како је Медведедев примио Колинду Грабар је његова ствар, нисам сасвим сигуран да је он на Путиновој линији, чак и да јесте, какве то везе има са нама? Они својим путем ,а ми својим, па гдје се сретнемо…. а хоћемо то је сигурно… Свима ће, кад та напокон синути,некоме раније, а некоме касније… као што је увијек било…

    Свиђа ми се

  6. Varagić Nikola

    Глобализација, која је захватила и Русију, подразумева да се не учи национална историја.
    Колико младих Срба зна шта је Јасеновац, шта се тамо десило, ко је Љубо Милош, фра Мајсторовић, Алојзије Степинац, Петар Брзица….
    Сви се трпају у исти кош и прави се једна аморфна маса којом је лако владати.
    Додуше, изгледа да Путин у омладинским камповима едукуе своју омладину, учи их историји, у духу руског народа!
    То се за младе Србе не би могло рећи.
    Па и када се квалификујемо на то тако жељено СП ми брзо одустајемо јер “наши“ момци нема ју намеру да се ломе за отаџбину, требаће ногу за играње у страним клубовима.
    Зна се где је лова.

    Свиђа ми се

  7. Никола,

    Хвала на одговору. Ипак, није то оно о чему сам причао. Русија има сувереност да било коме ускрати добродошлицу, без обзира на то шта ФИФА мисли или не мисли. Исто тако и премијер Русије има слободу да ли ће да угости хрватску председницу у свечаној ложи или неће.

    Не би свет пропао да их истерају из земље, или да Колинда навија сама са собом и својим навијачима где год хоће.

    Трамп је ономад онако одгурнуо црногорског премијера (или председника?) као да је ништа. Не подржавам било какав простаклук. Али, о томе говорим. Трамп је сила. Може му се да га не занима председник неке мале, банана земље. Може се вала и Русији да их не занимају фудбалери и председница једне проусташки оријентисане земље.

    Хвала за појашњење о Русима, сада ми је то јасно.

    Поздрав.

    Свиђа ми се

  8. Varagić Nikola

    Није у „тесној“ вези са темом, али зашто се до сада нису ујединили Руси: Велики, Бели и Мали. Или бар Велики и Бели? Ујединиле су се Немачке. Интересује ме Ваше мишљење.

    Став о томе имам и то је део објашњења и за овакво понашање руске елите.

    П.С.

    Претпостављам да сте читали „Демонтажу народа“ .

    Свиђа ми се

  9. Полако људи. Распламсала се полемика а ствари нису тако просте. Хитлер је напао Русију 1941. Зашто Стаљин није одмах исте године поразио Немачку. заузео Берлин и свима послао слику из неке разорене кафане? Није могао. Исто тако мислим да и сада мора да прође неко време за консолидацију, груписање и на крају убитачни контранапад.Биће боље, главу горе.

    Свиђа ми се

  10. @Станко

    Руси могу да поразе Украјину и освоје Кијев за 7 дана. Али то не раде зато што је Запад још увек јачи, па може да их притиска на друге начине. Обични Руси осећају на својој кожи санкције Запада. Исто важи за спорт, па једино Русија на ОИ није могла да игра под својом заставом. Поред тога, треба разликовати елиту од народа. Руски народ је незадовољан са својом елитом. На пример, пријатељ из Омска ми каже да је тамо просечна плата око 200 евра, а мајори полиције су милионери и праве дворце… Недавно сам причао са Рускињом из Москве, остала је да живи у Србији након што јој је муж умро, добила је српску пензију и остала да живи у Београду, она каже да са руском пензијом не би могла да живи у Москви. Сада сам код Николе Живковића у тексту прочитао да у Русији 30% становника живи у беди. Затим, треба имати у виду и недостатак историјске свести, што је последица комунистичког образовања, о чему је писао и Лимонов у свом тексту. Међу Русима има доста анационалиста, опчињених Западом, итд.

    @Гаврило

    Скоро је исти одговор као и Станку. Додао бих да је за све потребно време. Руси су се делили 100 година, комунисти су убијали православце 100 година, не можете очекивати да се уједине за пар година. Суштина је да Русија данас има доста проблема, али ја верујем у Русију и руски народ, сигуран сам да ће из свега овога изаћи јачи него икад и да ће добити нову, православну елиту. Руси нису исти као и Немци, и зато су добри, зато их волим. Руси не припадају фаустовској култури, између земаљског и небеског, и они, као и ми, бирају небеско царство.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s