Милош Милојевић: Могући украјински „Бљесак“ и недоумице око руског одговора

Није лако бити руски државник у овим тренуцима. Русији, уосталом као ни Сједињеним Државама, не полази за руком да буде „нормална“ или „обична“ држава, а Путинова Русија по свој прилици није спремна да прихвати игру достојну велике силе

Срушени мост недалеко од Луганска

Недавно је Спутњик пренео изјаву који је за украјински портал „Страна“ дао извор у штабу Операције уједињених снага Украјине. Према речима овог официра украјинске снаге ће настојати да преузму контролу над узвишењима Горловке која би им послужила као „стратешка одскочна даска за офанзиву на Дебаљцево и Јанакијево“. Ако украјинске оружане снаге, каже он даље, успеју да преузму узвишење, Горловка ће пасти без борбе пошто ће бити потпуно неподесна за одбрану. Одавде ће, наводе украјински војни извори, моћи да се врше убојитији артиљеријски напади на само средиште остатака Доњецке републике.

Нешто пре тога  појавиле су се информације како је у диверзантској операцији срушен мост у Иванивки, недалеко од Луганска. Украјински званичници су такође дали неколико запаљивих изјава како треба напасти и/или порушити „Кримски мост“ који повезује полуострво са остатком Русије, што је, очекивано, наишло на подсмех.

Међутим, ситуација је далеко од комичне. У време када се гланцају хотели и шиша трава на стадионима пред почетак Светског фудбалског првенства у Русији, спорадична али ипак учестала војна дејства украјинских снага побуђују једну злослутњу – шта ако украјинске снаге изводе припреме за нешто што би било аналогно операцији „Бљесак“ из 1995. године? Операцији која треба да опипа пулс потенцијалног непријатеља и његову спремност да реагује. За сада су (јавне)  реакције званичне Русије умерене – Марија Захарова, портпаролка руског Министарства спољних послова, рекла је да „оно што се дешава у Горловци иде Американцима на душу“. Чини се да би на ову опаску ратнохушкачи из Трампове администрације само самозадовољно климнули главом.

Замислимо, зарад дискусије, да украјинске оружане снаге, све јаче али и даље прилично слабе и недовољно спремне, покушају да током наредних недеље, користећи еуфорију коју изазива Светско фудбалско првенство, изведу и прошире најављене операције како би запоселе још неки део новоруске територије. Каква би била московска реакција?

Број расположивих опција је крајње ограничен: могућа је потпуна пасивност; могућа је ограничена интервенција и на крају могућа је опсежна војна интервенција. У првом случају украјинским нападачима вероватно би пошло за руком да нешто заузму а слаба реакција Москве би их осоколила да прижељкују „украјинску Олују“ (ову референцу користили су и сами украјински званичници). У случају ограничене интервенције руске снаге би вероватно биле кадре да зауставе украјинско напредовање и задрже статус кво. Русија би, колико год ограничена и прикривена та операција била, била додатно проказана, суочена са снажнијом међународном изолацијом а евентуална позитивна перцепција у очима светске јавности, услед успешно организованог Мундијала, ишчезла би као мехур. Украјинци, иако поражени, допунили би попис мученика за националну ствар, кохезија русобофне нације би се повећала а процес дерусификације додатно ојачао.

Опсежна интервенција, вођена са циљем да непријатељ буде потучен а потом му наметнути мировни услови делује као најмање вероватан сценарио. Уосталом, да је руско војно и политичко руководство било склоно том решењу предузело би га кад му је време било – 2014. године. Те године украјинска армија је била у расулу, проруско расположење снажније а антируски међународни притисци далеко слабији.

Није лако бити руски државник у овим тренуцима. Русији, уосталом као ни Сједињеним Државама, не полази за руком да буде „нормална“ или „обична“ држава, а Путинова Русија по свој прилици није спремна да прихвати игру достојну велике силе.

Покушајмо да замислимо да се неки сиромашни, безнадежни и слуђени део Сједињених Држава отцепи од ове земље. Потом замислимо да Сједињене Државе пристану на тако нешто и да учествују у стварању проамеричке енклаве на једном делу територије те нове државе. И потом замислимо да та држава врши неселективно гранатирање највећег града те енклаве и да у таквим дејствима страдају Американци. Знам да није лако замислити, но запитајмо се шта би Сједињене Државе учиниле у таквим приликама? Усудићу се да спекулишем да би урадиле оно што је Русија треба да уради у Украјини – уништиле би, за почетак, артиљеријске положаје одакле се врше напади ваздушним ударима  (као што су, проклети били, дејствовали по српским положајима у Босни, правдајући се баш тобожњом потребом да штите цивилно становништво); уколико би непријатељ покушао да осујети та ваздушна дејства они би, свакако, настојали да униште непријатељске противваздушне снаге као што је Израел чинио приликом недавних дејстава у Сирији; потом би свакако настојали да прекину све стратешке комуникације, униште саобраћајнице, командне центре и кључне оружане системе како би до што мање мере умањили непријатељску борбену снагу.

Укратко, Русија је требало да води победоносни рат, изговарајући се, на пример, нуждом да се заштити цивилно становништво  како би осигурала своје националне интересе а не војну која треба да одржава бесмислено таворење и продужава патњу руског становништва.

Но, да би се национални интерес дефинисао потребан је дубоки преображај из безидејне постсовјетске у руску политику. И потребна је извесна доза критичког самопромишљања властитих одлука, која, макар у јавном дискурсу, болно изостаје.

Не треба онда да зачуди да таква рефлексија о руској политици изостаје и у српском проруском јавном простору. Када једна нуклеарна сила, очигледно надмоћна у односу на било коју суседну државу трпи страдање и избеглиштво својих сународника ту очито нешто није у реду. И то, болно очигледно, није победа.

То злокобно подсећа да су многи међу нама, Србима, некритички повољно оцењивали и једног нашег политичара. Чак и када су се појавиле избегличке колоне зналачки изманеврисане око Београда.

Надамо се – и молимо Свевишњег – да таква судбина никада неће задесити руски народ Новорусије.

Многа запажања изнета у овом коментару настала су кроз дискусије са Новаком Драшковићем о руској политици према Украјини. Користим прилику да се захвалим на идејама и увидима које сам преузео. За све омашке, заблуде и погрешна тумачења одговоран је, како то обично бива, сам аутор

Advertisements

11 thoughts on “Милош Милојевић: Могући украјински „Бљесак“ и недоумице око руског одговора”

  1. Akde manite se ovakvih *******. Sta bi bilo kad bi bilo, kako ce biti, itd.. Putin nije spreman da bude veliki drzavmik i ostala ******! Mene sramota da citam ove stvati.

    Свиђа ми се

  2. Русије нема. Нестала је у вртлогу времена. Ово у Москви је луткарско позориште Дерипаске и осталих олигарха. А њих држе… па знамо ко. Милојевићу, црно нам се пише.

    Свиђа ми се

  3. Није рат то што ви мислите да је рат. Много је то дубље од физичке манифестације… Прочита ли код од вас књигу “Иду Славени“ од Милета Дупора. Време је да то учините! Да вам буде лакше ево повезница према прекуцаној верзији на Србици из 7527-ме године лета господњег: https://www.scribd.com/document/380691222/Иду-Славени-Прекуцано-7527

    Свиђа ми се

  4. @Књигорек: Пре но што сам се одлучио да прочитам Дупорово дело “Иду Славени“, које топло препоручујете, погледао сам каталог Народне Библиотеке Србије, и тамо – међу многим Дупоровим делима нашао (наводим наслове само 5):
    Дупор, Миле Астромедицина ; Звијезде, љубав, секс ; Астро рачуни, анализе, прогнозе
    Дупор, Миле, 1905-1981 Ne vjerujte provjerite : [udžbenik natalne astrologije]
    Dupor, Mile Atlantida : indicije, teze, hipoteze : put za nova istraživanja
    Dupor, Mile Velika tajna zodijaka
    Dupor, Mile Sfinga govori : materijali za hermetiku
    То ми довољно говори о реалности његових гледишта. Ако томе додам и оно Ваше: „…према прекуцаној верзији на Србици из 7527-ме године лета господњег..“, мислим да је јасно “колико је сати“.

    Свиђа ми се

  5. @dobrivoje, слажем се са овим Вашим: “ Русије нема. Нестала је у вртлогу времена…“. Само, могу и прецизирати време њеног нестанка: то је негде средином новембра 1920 г., када су се последњи бродови са остацима поражене Добровољачке Армије Југа Русије генерала Врангела отисли са обала Крима у изгнанство, носећи последње остатке праве, историјске Русије. А, шта да кажем на добро написан текст г-дина Милојевића? Па – једино ово: It’s too late to cry over the spilt milk ( нарочито ако се ради о млеку просутом пре скоро 100 година).

    Свиђа ми се

  6. @ dobrivoje:

    „Русије нема. Нестала је у вртлогу времена…“?!

    Ако је нема, нелогично је де је ико помиње, а
    камоли напада?!

    Није Русија мртва, Русија – васкрсава – ако ни
    за шта и ни због чега, а оно због “неумрлих“
    дела својих предака.
    Један од тих предака је и Генерал Врангел, чије су
    кости почивале / или и даље почивају/ у Србији,
    престоном граду Београду!
    Никада се није могло чути из уста Генерала Врангела
    да је тако што рекао или написао

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  7. @Arsenije,
    не разумем ваш коментар?! Мој коментар је упућен да се прочита књига као увид у једну другу димензију онога што се догађа. Дела су му цензурисана а поготово књиг акоју сам навео. прекуцао сам је лично јер је нешто тежа з ачитање скенирана верзија и у жељи да се пронађе човјек који ће наставити рад у светлу данашњег времена. Нисам упознат колико сте ушли у материју Хронологије времена али не ове званичне па не могу да образлажем овде да је Славенски род предодређен за враћање у хармонију наше равни постојања која је у протеклих 8000 хиљада година нарушена. Свако добро

    ПС. нећу више коментарисати на ову тему јер различито истражујемо, поимамо оно што нас окружује или једноставно се плашимо изаћи из оквира привида (из магле) од светлости која нас може обасјати

    Свиђа ми се

  8. @Иоанн Дубињин каже да су у изгнанство 1920 послати

    ”…последњњ остатке праве, историјске Русије.”

    Према томе, милиони оних који су тада остали у Русији, а остали верни Богу, Отечеству и Цару нису чак ни остаци!?.Ако и прихватимо да се (за историјске размере) у Русији преко ноћи променила власт од царске у терорисстичко-комунистичку, каква је алхемија потребна да се и живи људи, који нису били међу неких 2 милиона избеглих, претворе у своје неисторијске двојнике, исто тако преко ноћи? Питање је онда и против кога је нова власт водила рат још две године (до 1922) и над ким је вршена репресија државне страховладе до почетка Отаџбинског Рата? Такође, да ли је Хитлер побио 20 милиона неисторијских Руса? И најзад, да ли ни многе хиљаде мученика пострадалих, од ново-неронског комунистичког терора, за веру православну, нису чак ни остаци историјске Русије? Свети Лука Кримско-Јесенецки, на пример?

    Васкрсла је Русија напротив злобе непријатеља и завидљиваца а на радост оних који верују у васкрслог Господа и Спаса нашега Иисуса Христа, и још многих, многих других.

    Свиђа ми се

  9. У једном је @Don Quixote у праву, јер сам у овоме ”…последње остатке праве, историјске Русије.” погрешио – пропустио сам да напишем ово : ”…последње БОРБЕНЕ остатке праве, историјске Русије.” На бившој територији те земље су остали многи милиони… Они су током Грађанског рата који је трајао практично три године (1917-1920 гг.) и који је био (оружани) референдум своје врсте, одабрали да не узму оружје у руке за одбрану својих историјских традиција. На тај начин су хтели – не хтели „гласали“ за победнике – бољшевичке злочинце.За све што им се током следећих деценија дешавало од руку бољшевика (што добрим делом @Don Quixote исправно наводи) имају, на жалост, добрим делом да захвале свом избору током Грађанског рата. Иначе, бољшевици су се потпуно оправдано, поводом – мислим 50-годишњице своје такозване „Велике Окјтобарске Револуције“, хвалисали да им је (захваљујући ужасавајућем петодеценијском терору) успело да створе/искују нову Совјетску Нацију. И – заиста, успело им је! Зато и данас становници Постсовјетије потпуно мирно и са задовољством гледају силне симболе бољшевичке победе
    – нпр. црвене звезде на Кремљу, Лењинов маузолеј, безбројне Лењинове споменике, улице, споменике и градове који носе имена бољшевичких „великана“, а у последње време све више јача и тенденција оживљавања Стаљиновог култа. Иначе, хирургу св. Луки Војно-Јасењецком свака част и хвала (једина релативна мрља биографије била му је Стаљинова премија, али за то он није крив, и то се у оном времену, 1944 г., није могло одбијати).

    Свиђа ми се

  10. Волим Русију исто колико и Србију јер мислим да смо ми једно исто. Можда је тачно да Русија васкрсава, као што би неко са стране рекао и да Србија васкрсава…само да не буде: не липши магарче до зелене траве…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s