Драгослав Пакић: Боље (америчко) робље, него (мигрантско) гробље!

У америчком, са аспекта хуманитарног права, потпуно и одговорно организованом друштву са законима о заштити медведа, чинчила, геј популације, вегана, па ако хоћете, и самих људи, захтеви да се то примени и на децу заиста изгледају претерано

Илустрација: Slate (Фото: Spencer Platt/Getty Images)

Председник Трамп обожава децу. Нарочито кад су у кавезу. То нису обични, то су амерички кавези. У њима деца имају све по најстрожим америчким стандардима.

Све, осим родитеља.

Незахвална, каква само деца могу бити, деца, уместо да се радују, плачу за својим родитељима. Не знају колико је деце у свету која сањају своје место под сунцем у неком од америчких кавеза.

Неки, најаву Америке да изађе из Савета за људска права УН, доводе у везу са децом у кавезу објашњавајући да се на тај начин америчка врхушка ослобађа обавезе поштовања људских права. Американци то категорички демантују тврдећи да деца још нису људи па им таква права и не припадају. Уосталом, људска права су и до сада служила да се њима застрашују и уцењују људи који, по нама, уопште немају право на такав статус.

У конкретном случају укавежене деце проблем није у самој деци, него у њиховим родитељима који су се одлучили на авантуру нелегалне миграције.

Рачунали су да неће бити примећени, а заборављају да их, пре свега, одаје боја њихове сопствене коже која није бела.

Таман смо, кажу господари Америке, оне са црвеном кожом сместили у одговарајуће кавезе и на путу смо да оне са црвеним мислима сместимо иза сличних решетака а сада се појављују тамо нека деца да се играју са нама мачке и миша као да не знају ко је код нас Џери, а ко је Маус. Не схватају да је један комфорно опремљени кавез много пријатнији и комотнији од мишје рупе у које смо сместили њихове родитеље све док не прихвате заједнички зацртано одредиште на Западном брдовитом Балкану, у земљи сељака где се не зна ни ко пије, ни ко плаћа и где новинари не успевају да нестану ни цела три радна дана, него волшебно васкрсавају живи и здрави и са свим длакама на глави.

На крају крајева, откуд деци право да плачу за родитељима као да су их она направила. И то баш у тренутку када Руси у фудбалу побеђују све живо као да су они Роналдо, а не председник Роналд па још и Трамп.

У овом, са аспекта хуманитарног права, потпуно и одговорно организованом друштву са законима о заштити медведа, чинчила, геј популације, вегана, па ако хоћете, и самих људи, захтеви да се то примени и на децу заиста изгледају претерано и директно је уперено против америчких интереса, банкарског система и трговине белим робљем што је, за разлику од дивљих миграција, сасвим легалан и, пре свега, уносан посао.

Боље робљем, него гробљем! Мада и ово друго зна да донесе интересантне профите под условом да се поштују правила која избегавају претерану употребу силе, поштовање права и слободу штампе.

Наша порука је: волите децу и играјте се њима, јер, уколико им то дозволимо, постану људи, биће игара без границе које ће, као и у свим досадашњим случајевима, водити углавном ограничени ликови.

Као што рече његова екселенција једне велике силе, није далеко дан када ће Иранци, Сиријци, Авганистанци и други, заједно са својом децом, колико сутра већ бити Срби. За разлику од свих других бивших а и не малог броја садашњих Срба који са гнушањем одбијају да то буду.

Помозите рад Стања ствари!

€20,00

Advertisements

One thought on “Драгослав Пакић: Боље (америчко) робље, него (мигрантско) гробље!”

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s