Часлав Копривица: Вјечни лик Гаврила Принципа

Ауторизовано предавање професора Часлава Копривице о Гаврилу Принципу, одржано у Београду, у Малој сали Коларчеве задужбине, 18. јуна 2018. године у организацији Института Рајс 

Часлав Копривица

Увод

Зашто нам је Гаврило Принцип и данас важан? Он није само један човјек који се жртвовао, већ неко чији чин, иза којега је стајао свом својом особом, представља пробни камен нашега односа према својој прошлости, али и према садашњости, коначно према себи, а тако ће бити, или би требало да буде, све док будемо „Принципови“, односно све док уопште будемо – своји. Зато би можда требало да се искушамо на Гаврилу, иако нијесмо историчари, као што ја с нама случај, или, ако и јесмо – с оне стране строго професионалнога интереса за то раздобље, личности и догађаје. Принцип и другови су својим дјелом начинили међаш не само српске него и укупне модерне свјетске повијести. Уколико се повијесно знање – као што јесте неспорно – не може сматрати једном засвагда закљученим, већ нечим што стално, у свакој епохи, изискује поновно разматрање и преиспитивање, тада и за личност Принципа и његовог нараштаја важи да увијек изнова, када год актуална епоха направи осјетан помак, треба да присвајамо и тај дио наше традиције, и да, присвајајући је, себе искушавамо, не само као некакве тумаче и егзегете, већ и као оне који путем тога треба боље да разумију ко они сами јесу, будући да је и Принципово дјело неопозиво узидано у темеље наше садашњице.

Зато, док нас буде, суђено нам је да се бавимо Принципом – али то није разлог зашто се у наслову овога излагања помиње „вјечност“. Он, прије, лежи у томе што је Принцип својим чином дотакао непролазни узор, показујући како се дјеловањем у времену нешто што се одиграва у димензији протицања може трајно повезати с оним што не може проћи. Спојити вјечно с пролазним – то је, макар из метафизичкога обзорја – највећа и истинска срећа којој се може надати оно ко је пролазан – ако је способан за наду, односно, прије тога, ако је одбарен словијешћу. Гаврило Принцип је то спајање без сумње учинио, али притом без икакве претходне намјере да то постигне, да буде „уписан“ као јунак, да учини нешто по чему ће бити запамћен. Он је поступао само онако како мишљаше да мора, из унутрашњега осјећаја дужности према вишој нужности, много јачој од било какве спољње присиле. Он је само служио – правди, истини, народу, будућности, не замишљајући, према ономе што знамо, како ће икада бити „утиснут“ у некакав национални или интернационални „Пантеон“. С друге стране, и ми овај покушај – без икакве примисли да нашу ситуацију и у чему поредимо с Гавриловом – схватамо као настојање да се (по)служи разумијевању Гаврилове службе, тј. као службу Гаврилу. Њиме би требало да се допринесе реконструисању унутрашње истинитости духовнога свијета нараштаја Гаврила Принципа. За то су нам потребне историјске чињенице, но оне неће бити довољне. Потребан је и напор уживљавања у психокосмос Младобосанаца, што неизбјежно мора бити духовни, тј. пнеуматски, трансепохални чин.

Гаврило је успио да састави непролазно и пролазно, не стога што је трајно уписан у повијесницу „најзанимљивијег“ од свих стољећа, зато што је својим пуцњима означио (суштински) крај „дугог“ XIX стољећа, те (суштински) почетак „кратког“ ХХ стољећа, већ зато што је управо то био унутрашњи смисао онога што је урадио: свједочити непролазни живот онога што је вјечно, што није уведено ни у једном времену, нити у иједноме може бити укинуто. Свједочење, у смислу хришћанскога мартирија, није пуко одржавање у памћењу, подсјећање, већ чин који има стваралачку намјеру – да се саможртвовањем, ништењем својега живота, створи будући, бољи, праведнији, једном ријечју: животнији живот. О тој христоугледајућој самосвијести свједочи Гаћиновићево схватање да је идеја националног револуционара: „као Крстоносац пронијети своју вјеру и побиједити клецајући и умирући.“[1] У истом смислу смијера и кључни дио Принципове омиљене пјесме Симе Пандуровића насловљене као Данашњица:

И не створимо л’ ништа сами собом,
Завршићемо бар јад ових дана,
Бићемо, ипак, темељ својим гробом,
Новом животу без данашњих мана,
Бољем животу што бар нечем води,
Ако не часном миру, оно рату,
Ако не срећи, а оно слободи.

Част – намјесто безусловнога мира, слобода – ако већ не срећа, темељ – гробом; то је морало стајати у ненаписаноме јеванђељу Младе Босне.

Гаврило Принцип (Извор: Википедија)

Тиме је и оцртана разлика између пролазног живота, који се, протицао овако или онако, увијек завршава смрћу, и вјечнога живота, којем земаљска смрт не само што не може ништа већ и таква каква бијаше – као свјесно и неприсиљено страдање за правду – свједочи о слученој сљубљености времена и вјечности у једном људском вијеку, ма колико он можда кратак био, као што бијаше многим младобосанским мученицима. А спајање неспојивога, или макар врло ријетко и сасвим изузетно спојивога, није нешто што се видјело тек у смртном часу Гавриловога живљења. То показује свједочење једног од посљедњих људи који је, мимо његових тамничара, тих његових крвника свакодневних, Гаврила видио међу живима. Мартин Папенхајм [Martin Pappenheim], бечки психијатар из Фројдовога круга, којем је средином 1916. службено било допуштено да обави неколико разговора са Принципом у тамници у Терезину, на питање каквим му се Принцип учинио, одговорио је: „[ч]иста апстракција, идеја. Принцип у себи није имао ничег материјалног.“[2]

Када се препознаје вјечно у пролазноме, тачније када се реконструише воздизање пролазнога ка непролазноме, тада је не само незанимљиво, неинспиративно него и не помаже да се разумије тај ријетки и, по правилу, непоновљиви пут, ако се само аналитички одвоји оно до чега се дошло – непролаз, од околностй, и од особе онога ко је у томе успио. Најпоучније је и највредније је покушати видјети како је неко, остајући пропадљиви и слаби човјек, успио да побиједи своју урођену људску слабост. Та дијалектика пролазнога и непролазнога јесте оно што понајвише фасцинира код оних којима бијаше дато да постану, како рече књижевник Франц Верфел [Franz Werfel], античком величином Чабриновићеве патње у Терезину удивљени свједок, „изабрàници судбине“. Ако је бирање чин слободе, а судбина оличење нужности, онда су у судбинском изабраништву сједињени слобода и нужност. И заиста, да није био Гаврило, да његовом прсту на обарачу не бијаше суђено да постане прст Судбине – био би то неко други, некад, не много касније. Али и он би некако опет морао бити један „Гаврило“.

Рођење Генерације

Да ли би Гаврило Принцип био историјска личност“, односно изабраник судбине, да Аустроугарска његов чин није искористила за обрачун са Србијом, из чега се и заметнуо Први свјетски рат? Врло вјероватно, будући да би је тај чин дубоко симболички потресао, убрзавајући и иначе већ добрано поодмакли замајац њенога растакања, због непоправљивога јаза између онога што је била повијесне реалност епохе, и онога што је било срж њене симболичке и укупне легитимности, а то је царски дом Хабсбургā. Осјећајући, макар и неосвијешћено, неодрживост таквог повијесног стања, хабсбуршки идеолози су тражили прилику за обрачун с оним што су опажали као највећи спољњу опасност по Царевину, а то је била Србија. Зашто баш она? Зато што је објективно стајала на страни истине повијесне епохе, тј. онога што је имало будућност, а то је, типично модерна, национална еманципација не само Јужних Словена него и Словена уопште, који су чинили мање или више колективно обесправљену већину Двојне монархије. Утолико, суштинско лице аустроугарске србофобије била је неспремност на суочавање с Повијешћу. У својој немоћној срџби против нечега што је јаче од свега и од свих, па и од ње, Аустроугарска је своју руку репресије и терора, а послије атентатā – и насумичне и несразмјерне освете, подизала на оне којима је, без намјере, било дато да постану „оруђе“ извршења повијесне Правде; а то су, стицајем околности, били Срби и Србија.

Дело психијатра Мартина Папенхајма у коме су забележени његови разговори са Гаврилом Принципом

Умјесто признања повијесне неодрживости сложеног организма аустроугарске монархије, већ увелико расточенога многодеценијском разапетошћу између прагматичкога духа погодбењаштва, и средњовјековног идеолошког легитимисања, те политички подобнога/коректнога, пред модерношћу немоћнога римокатоличкога клерикализма, званични Беч је изабрао порицање реалности, те напор на уништењу оних, чија је „кривица“ заправо није била у њиховом „бунтовничком карактеру“, како је Србе и Србију неуморно оптуживала аустроугарска пропаганда, већ у томе што је њихов повијесни ритам био усклађен с оним што је имало будућност, за разлику од антикваризоване Аустроугарске. Зато је за њу исконструисани рат против Србије заправо био питање живота и смрти, додуше само као симболичке творевине, док је за Србе и Србију, због начина аустроугарскога ратовања и његових циљева, тај рат био питање физичкога опстанка. Аустроугарска је, дакле, знала да мора повести рат против Србије – не би ли одгодила будућност, као што је некако осјећала да не може преживјети ако у том рату не побиједи.

Но баш због несавремености Аустроугарске, а са-времености Србије, идеја о уништењу слободне српске краљевине – о чему се озбиљно размишљало и прије анексије Босне и Херцеговине, да би врло брзо, а доста прије Видовданског атентата, то постала неупитна програмска чињеница аустроугарске геополитичке акције – била је унапријед на пропаст осуђени покушај да се уклањањем посљедица пренебрегну прави узроци. Не напослијетку, то што је било јасно да ће Аустро-Угарска неминовно напасти Србију, што су осјећали и гимназијалци Босне и Херцеговине, унапријед је давало додатно оправдање Видовданском атентату на онога ко је био један од најзначајнијих заговорника такве стратегије, на страну чињеница да је он био и симболичко оличења тираније над Босном и Херцеговином. Ако је већ било неизбјежно да ће непријатељ ударити, ако је он већ фактички био у рату и са Србијом и са свим Србима, чекајући прилику да му дâ и оружану форму, тада, макар из моралних разлога, никакав зазор пред животима лучуношā такве ратничке политике није био обавезан. Коначно, маневри аутроугарске војске, који су недвосмислено имали смисао пријетње Србији, уз додатну увреду да сáмо оличење политике тих ратоборних кругова долази у понижену српску Босну баш на Видовдан, представљало је нешто што се није могло опростити. Фердинданд је, дакле, сам Принципу пружио пиштољ који ћу му постати кобан.

Без обзира на то што су и данас, посебно у англо-саксонским и аустро-њемачким историчарским круговима, и даље у оптицају схватања о српској, а најпослије србијанској кривици за избијање Првога свјетскога рата, такво тумачење не само што је идеолошки заслијепљено, а у теоријском смислу кратковидо, него напросто не може издржати суочавање с елементарним историјским чињеницама. Примјера ради, један од завјереника сарајевскога Видовдана 1914, Цветко Поповић, износи сљедеће тумачење:

[ј]угословенска идеја није унесена у омладину споља. Ова се развијала заједно са омладином, а под притиском културне и политичке стварности нашега народа. […] Омладина није своје југословенство преузела ни од кога, из простог разлога што у то време није имала од кога да га преузме. Тамо је само она проповедала интегрално југословенство.[3]

Франц Фердинанд објашњава стање на маневрима цаару Францу Јозефу, цртеж, 1908. година (Schloß Schönbrunn Kultur-und Betriebsges.m.b.H./Fotograf: Alexander E. Koller Partner)

Југословенство – не као апстрактна интелектуална конструкција, већ као жива идеја иза које стоји један покрет од крви и меса, јесте реактивна идеологија потлачених Јужних Словена која је настала на тлу Аустроугарске. Она је рођена из духа патње, као заједнички одговор новога нараштаја, који је другачије него ранији нараштаји, али нешто другачије него браћа у Србији и Црној Гори, осјећао друштво, себе, повијест и властиту будућност. Југословенска идеја се стога може разумјети и, послије свега, оправдати само проспективно, ако се посматра из перспективе националнореволуционарнога нараштаја, почевши (најкасније) од Анексионе кризе па надаље. Међутим, ретроспективно посматрано, и то чак из било које временске тачке између двају свјетских ратова, а нарочито почевши од оснивања НДХ – било какво југословенство, макар из српске перспективе, неприхватљиво је, а, послије 1945, представља облик врхунске националне самонеодговорности која се граничи са злочином према властитом народу.

А какав је био тај специфични осјећај животно-повијесни осјећај „пречанске“ генерације интегралних Југословена? Прије свега, интегрално југословенство представља најважније чедо младобосанскога нараштаја, нешто по чему је он постао најпрепознатљивији. Када говоримо о „нараштају“, тада не мислимо на биолошки појам вршњаштва, већ на духовни појам генерације, који, поред близине годиштā, подразумијева и духовно-чувствену близину оних који га сачињавају. Наравно, у једном времену и у једном простору може саопстајати више различитих, понекад чак међусобно јасно супротстављених духовних нараштаја. Узгред, а та чињеница је од кључне важности за разумијевање потоње генезе НДХ, Младобосанци нијесу били једини духовни нараштај тога времена у Босни и Херцеговини, будући да су упоредо с њиме постојале и друге генерацијске формације, које су међу римокатолицима и муслиманима биле знатно присутније од Младе Босне.

Саморазумијевање, готово месијанску самосвијест омладинске струје интегралних Југословена, која је имала своје духовно-идеолошке паралелне струје у Далмацији и Хрватској, до ријечи је довео Херцеговац Владимир Гаћиновић, у спису Смрт једног хероја, посвећеном Богдану Жерајићу, који је својим атентатом на војног поглавара Босне и Херцеговине 1910. дао примјер и узор потоњој револуционарној јужнословенској акцији унутар Двојне царевине. Он вели:

Ми најмлађи морамо почети стварати нову историју. У своје студено друштво морамо уносити сунца, колебати умрле и гибати резигнаране. Морамо повести смртоносан рат против песимизма, малодушности и клонулости, ми гласници нових нараштаја и нових људи. Имајући вјеру јачу од живота, и љубав која диже из гроба – ми ћемо побиједити.[4]

Он, надаље, каже, да [друштвену] „сцену треба да заузме појединац, човјек од акције, тип који отвара епохе“, који ће „умирући, створити ново вријеме“. Такав човјек ће заметнути „неумрли апостолат буна“, и „придржава[ће] [се] великог завјештања старих револуционара: заборавити на себе, изгорјети за друге.“[5]

Младобосанци Васо Чубриловић, Иво Крањчевић и Цветко Поповић после Првог светског рата  (Извор: Време)

Пут до побједе својег народа који води жртвом изабранога, самосвјеснога нараштаја, водио је преко револуционарне акције. По свему судећи, на идеју о убиству Франца Фердинанда Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж дошли су мање више једновремено, и то независно једни од других. О томе свједочи не само спор прве двојице на суђењу о Сарајеву о првенству „ауторства“ идеје већ и сјећања оних који су их лично познавали. Мисао о атентату на високог представника Царевине (вјероваху: што вишег – то боље) напросто је лебдјела у душама Младобосанаца. Њихов нараштај био је самостална јединица са-осијéћања, са-мишљења и са-дјеловања. Етички порив да се уклони симбол омражене тиранске државе потекао је из заједничкога осјећаја националистичке омладине, која је била авангарда, тј. и чуло и рука пониженога српскога народа Босне и Херцеговине.

Млада Босна постала је најпознатији по својој повијесној акцији, али она је имала и своју књижевно-умјетничку саставницу, као, уосталом, и аналогни омладински умјетничко-друштвени покрети код других народа – попут Младе Њемачке, Младе Италије или Младе Пољска („Млада Турска“ је већ нешто сасвим друго). Чему уопште овај предметак „Млада“? У времену модернога убрзавања повијести млађи нараштај најприје осјећа дамаре долазећегā. Уосталом, модерни човјек је човјек повијести, онај ко је осјећа егзистенцијално; а тада, по природи ствари, онај ко је млађи, ко је понајмање одомаћен у традицији, у устаљеномē, има развијеније чуло за оно што ће тек бити, нарочито за оно што тек треба бити, уколико се довољно рашири незадовољство постојећим. Осим тога, још од њемачкога романтизма појављује се, опет типично модерни, већ помињани, феномен духовног нараштаја, младих људи који стасавају у истој духовној клими, и који, на трагу заједничког осјећаја за епохалнō, говоре, стварају, дјелују, проповиједају… – представљајући једну животно-духовно цјелину која се не само у међусобном општењу својих чланова генерише, оплођује и подстиче на дјела – и повијесна и умјетничка и философска и религијска – него која представља и највиши изданак онога што је епохално мјеродавно за текући свијет.

Намјесто свеопште, једне, вјечне Истине, од које у одавно секуларизованој стварности већ тада готово ништа не бијаша преостало, припадници духовних нараштаја имали су генерацијску извјесност. С једне стране, она је нешто субјективно, односно интерсубјективно, што је особено за једну скупину људи, нешто у чему они живе, као у својој истини. С друге стране, њихов живљење у извјесности није пука партикуларност, већ представља објективни показатељ онога што је у епохалном смислу постало истинито, макар до даљњега. Генерацијске извјесности и генерацијски осјећај живота постају могући када се путем тешко прозирних механизама, успостави тијесна веза између „подземних токова“ повијести и једне генерације. Претпоставка за тако нешто чини преобликовање самога повијеснога времена које у једном тренутку, и на неко вријеме, може постати „прозирно“, односно „опипљиво“, макар за оне који за то имају „чуло“, а то је та генерација, која увиђа, осјећа и проповиједу истину своје епохе. То се увијек дешава тако што се, као што је говорио апостол Павле (повијесно) вријеме „скупи“, или када се оно „наврши“, када настаје епохални кајрос, када усљед дуготрајнога, хегеловски речено, „рада повијести“, буде кристализована и постане видљива смисаона структура која у објективној датости епохалнога стања налази свој тренутни најчистији повијесни израз, који тада може постати провидан и једној генерацији,  па и једносуштан с њеним носећим духовним угођајем. На основу тога постаје могућ и настаје нараштај који учествује у заједничком осјећању живота, који на стварност гледа на сличан начин, исте ствари препознаје као спорне, чак неодрживе, једнообразно реагујући на њих, уз једногласно настојање на одлучној противакцији. То се, по свој прилици, десило Младобосанцима, и зато су они – не због својег образовања, а још мање због своје моћи – били неупоредиво далековидији и дјелотворнији од свих својих савременика и земљака. Они су поврх тога знали не само за свој уједначени доживљај стварности него и за себе као један обликовани, реални нараштај, који своју снагу црпе из суосијéћања, што му даје силину да може постати „заједница воље“ кадра за „подвргавање једној опасности и сопственој иницијативи“, како се, убрзо послије Првог свјетског рата, живо сјећао сарајевски Младобосанац Боривоје Јевтић.[6]

Хероји Видовдана: Принцип, Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић

У таквој ситуацији, извјесност једнога духовнога нараштаја представља израз онога што тренутно јесте Повијест, што јесте њена стварност, односно што важи као њен налог. Субјективна извјесност једне скупине људи, која у Босни, Херцеговини, Далмацији и Хрватској није могла бројати више од које хиљаде људи, постаје објективна истина повијеснога тренутка на том простору. Млада Босна је, дакле, оличавала ту објективну истину Аустроугарске – наиме, то што јој је Повијест већ била „пресудила“, при чему је та објективност била прешла у субјективну форму непоколебљивога знања и неодвративе ријешености једнога духовнога нараштаја. Њихова одлучност није била фанатизам личних увјерења, већ несаломљива свијест иза које је стајао реализам сазреле повијести. Њихово знање није потицало одатле што су његови припадници били паметнији од других, већ стога што су имали срећу да им се повијест „јави“, као повијесна епифанија, те да се пројави путем њихових ријечи и њихови дјела. Тај живот у знању, у извјесности, дао је титанску снагу безусловне вјере том, да га тако назовемо, батаљону крхких, често нервозних, каткад једностраних, али несаломљивих младића – да постану оруђе извршења повијесне Истине и Правде над Аустроугарском, чији је судњи час већ без сумње већ био избио.

И као да су аустроугарски узалудни браниоци онога што је одавно постало јучерашње некако осјећали значај омладинског отпора, будући да су феномен српских ђачких дружина и удружења који су се појавили при неколицини гимназија по Босни и Херцеговини готово од самога почетка третирали као државне непријатеље првога реда, поклањајући му „дужну“ шпијунску пажњу, уз пратећу полицијску бруталност, временом се све мање не устежући и од отворених злочина. Иза леђа плејаде одушевљених момака стајала је Данашњица, а иза леђа жбира, жандара, агената и идеологије Беча и Пеште – Јучерашњица. Зато је, уз сву несравњиву премоћ аустроугарског репресивног апарата – макар у фактичком свијету, на страни нараштаја Младобосанаца била ненадокнадљива предност – у сфери онога што је била суштинска стварност тога повијеснога тренутка. Аустроугарска и Младобосанци живјели су у различитим свјетовима – први у бившем, а други у садашњем, који је обећавао другачију, свакако мање лошу и неподношљиву будућност.

Истини за вољу, оно што је врлина ове субјективно-објективне истинитосне структуре, тијесно је повезано с њеном, да тако кажемо, „маном“. Она је, наиме, дубоко епохално посредована, тако да, када повијест „пође“ даље, бивају релативизоване њене раније успостављене истине. Посљедица тога јесте потоња разочараност нараштаја који је једном живио у својој гранитно чврстој извјесности – оним што је настало из његових надања. Тако је било могуће да из тог нараштаја идеалистичких југословенских националиста поникну потоњи равногорци (Добросав Јевђевић или Јездимир Дангић), комунисти (Мустафа Голубић или Симо Миљуш), збораши (Ратко Парежанин), или чак лојалисти усташкога режима (Августин Ујевић). Не само одсликавања ради, већ и да бисмо показали како је тај превратнички нараштај осјећао преломне догађаје својега времена, даћемо један Ујевићев усхићени, а, слободни смо рећи, по дубини захвата и ненадмашни израз природе српске побједе у Првом балканском рату:

Косово је отето отимачу, сила удружена с правом разбила је силу што је била само насиље […] мрцварени су убили убицу, и преплашили његове ортаке. Против воље Европе, Балкан је спасио европску част. […] Боље умријети него умирати – то је била лозинка Србије у октобру 1912. […] Ко је спремио овај рат? Народна пјесма, народни пјевач, умјетник рода мога. Слијепац-гуслар […] Тако је грување балканских топова значило побједу наше народне свијести и славље наше народне културе.[7]

Франц Фердинанд пристиже у Сарајево

Побједа на бојном пољу у датом случају била је и побједа у Kulturkampf-у, и то не само са Турском, тј. са „убицом“, већ и са његовим преплашеним европским „ортацима“. Да, ово је беспримјерно истинито изречено – тај рат, као, уосталом, и претходне и потоње наше ратове, „спремили“ су гуслари, вјечити чувари онога што смо одувијек знали, вјечити чувари изворā наше снаге. Зато, без Косовскога завјета не би било наших побједа, јер, коначно, све српске побједе послије Косова надахнуте су Косовом. Само смо с Косовом у себи могли и знали побјеђивати. Зато нам наши непријатељи – и србојезични и инојезични – ни данас не остављају на миру ни гусле нити Његоша, не само да би нас угнали у стид и кривицу због најновијих ратова него и да би нам одузели снагу за неке будуће, од којих, страхујем, нијесу одустали. Они, понекад боље и од нас самих, знају да смо без Косова ми ништа.

Но већ коју деценију послије изрицања ових блиставих Ујевићевих ријечи – од овога одушевљења није остало ништа. Изгледа да је Југославија била највећа гробница југословенства. Интегрално, српско-хрватско југословенство прве праве генерације идеолошких Југословена, постало је суштински немогуће већ у првој Југославији. Као што су балкански ратови дали повода за релативно раширено изјашњавање као тзв. „Србохрвата“, али само, да не заборавимо, унутар малобројне омладинске интелектуалне елите, тако су и потоња повијесна кретања девафоризовала ово ситуативно условљено национално (пре)изјашњавање.

Како су у тако сразмјерно кратком раздобљу биле могуће тако крупне промјене? Час извјесности епохалнога кајроса, коју је била даровала сама Повијест – управо је она сама, својим даљим током, и одузела. Проблем је, наиме, с епохалним извјесностима што су оне орочене колико и објективне епохално-повијесне структуре на које се ослањаху. А баш те структуре су, иначе, заслужне за то што се у једном тренутку нивелишу све унутаргенерацијске, индивидуалне разлике, које тек касније, када прође тај епохално-генерацијски „трен“ свепрозирности, свеизједначености и непомућенога заједништва, знају да испливају, понекад и на запањујући начин. Зато судбина сваке генерацијске истине јесте њено релативизовање потоњим развојем повијесних догађаја – будући да модерна повијест никада не стаје, да никада не остаје трајно при једном успостављеним објективноповијесним истинитостима, односно при одговарајућим субјективноповијесним истинима. Зато је сваки духовни нараштај, ако је имао срећу да га тренутна констелација повијести обједини у саборну личност (да употребимо важан појам Макса Шелера [Max Scheler]), по природи ствари осуђен на генерацијско разочарање, послије чега се интегрална духовно-животна јединица Нараштаја разбија на појединце од којих претходно бијаше састављена.

Послије свакога епохалнога помјераја треба изнова градити епохалну извјесност – ако је то могуће. Но није свака епоха нашла начина да се изрази у одговарајућем духовном нараштају. 1941, рецимо, нема ни трага од такве објективне истине, као што га је било 1914. Отуда толике подјеле, живот у чисто партикуларносубјективним извјесностима различитих скупина лишен објективноповијесне подлоге, што је исходовало беспоштедним међусобним уништавањем у беспућима идеолошких разлаза – о провалијском јазу између било каквога српства и у усташтву окончалога хрватства, да и не говоримо. Но, као што наговијестисмо, истина у којој живи један духовни нараштај, није његова заслуга, његово откриће, а нарочито није његова произвољна конструкција. Њено успостављање је израз, да тако кажемо, наклоности Повијести, која у једном својем тренутку достигне такву уобличеност која погодује генерисању одговарајућих извјесности. Зато је било могуће да се појави жерајићевско-принциповски нараштај, Нараштај 1914. С њиме формално упоредивога Нараштаја 1941, међутим, напросто није било, а по свој прилици, није га ни могло бити. То објашњава и потоњи грађански рат, или унакрсне грађанске ратове разних националних и идеолошких опција, али и то зашто су догађаји од 1914. до 1918, макар са наше стране, неупоредиво смисаоно јаснији, а етички чистији, те зашто нам је, најпослије, знатно лакше да се сјећамо Првога него Другога свјетскога рата.

Вођење на суђење атентатора

„Родослов“ јунака

Како је уопште био могућ Гаврило Принцип? То није питање само описа његовога прекраткога живота, или историје његове породице, која је из Ријеке Црнојевића, преко црногорскога Грахова, још под првобитним презименом Јовићевић, затим преко далматинске Полаче стигла у село Обљај близу Босанскога Грахова – већ питање генезе антрополошко-друштвених типова која је учинила могућим појаву оних који дјелом проповиједају „освету и љубав“. О томе говори један од припадника тога нараштаја:

Усне Давида Штрпца саркастички су се смешиле, док му је срце крварило. Гаврило Принцип је [духовни – Ч. К.] син тога Давида Штрпца, који наследи крв многих генерација дедовских и прадедовских што проведоше свој живот у тешкој тами и робовању.[8]

Но Принцип није био насљедник само кметске генерације својега оца, будући да је овај, заједно са својим братом и оцем, а Гавриловим дједом, у западној Босни учествовао у устанку Петра Мркоњића, потоњега краља Петра. У Принципу и његовој генерацији кристализовало се не само искуство претходнога нараштаја устаника, бораца за слободу, него и болно, да тако кажемо, међугенерацијско искуство штрбачке понижености пред и под Аустроугарском. Гаврило, међутим, више неће да трпи Штпчева понижења, а свети циљ својих предака – слободу, настоји да оствари другачијим средствима. Гаврилова генерација је и европски модерна, инспирише се европским револуционарним идејама, али је ништа мање српски традиционална – дубоко утемељена у традицију косовског Но Принцип није био насљедник само кметске генерације својега оца, будући да је овај, заједно са својим братом и оцем, а Гавриловим дједом, у западној Босни учествовао у устанку Петра Мркоњића, потоњега краља Петра. У Принципу и његовој генерацији кристализовало се не само искуство претходнога нараштаја устаника, бораца за слободу, него и болно, да тако кажемо, међугенерацијско искуство штрбачке понижености пред и под Аустроугарском. Гаврило, међутим, више неће да трпи Штпчева понижења, а свети циљ својих предака – слободу, настоји да оствари другачијим средствима. Гаврилова генерација је и европски модерна, инспирише се европским револуционарним идејама, али је ништа мање српски традиционална – дубоко утемељена у традицију косовског завјета, хајдучко-ускочких легенди и живе четничке борбе на окупираном српском југу, који се тих година ослобађао од турског ропства.

Богдан Жерајић

Зато се може рећи да су пиштољи Граховљанина Гаврила Принципа и Невесињца Богдана Жерајићи, такорећи, легитимни су насљедници пушака устаника западнобосанскога устанка и Херцеговачкога устанка (1875), као што је и нараштај наоружаних националних револуционара легитимни насљедник хајдука, који су до свега неколико деценија раније дјеловале по источној Херцеговини и западној Црној Гори. Штавише, континуитет протејских фигура српских одстојника слободе може се проширити: средњовјековни витез, затим хајдук – а управо је западнобосански крај живио од легенде о старом Вујадину и његовим синовима – надаље устаник, и на концу национални револуцинар. У крајњој линији, све то се сустекло у нараштају Младобосанаца, а Гаврило је био народни витез, онај сој који су Срби стољећима, у недостатку изворнога, давно протјеранога или уништенога племства, давали из редова „обичнога народа“. То је Гаврилов духовни родослов.

У том духовногенеолошком низу преплићу се континуитет и дисконтинуитет: револуционар с пиштољем испод капута који лута по окупираним градовима природни је насљедник хајдука с пушком преко рамена који луда полуслободним планинама. Потоњи инспирише другога. Ни један нити други немају времена за чекање на прави тренутак за борбу за слободу, њима је тај тренутак увијек садашњи, за њих је рат увијек већ почео и нема му краја – до коначне слободе, или до јуначке смрти. Разлика је, међутим, у томе што хајдуци у ранијим стољећима четују без икаквога изгледа на побједу. Национални револуционар живи у, хајдуку ускраћеном, стаменом убјеђењу да је крај Аустрији сасвим близу. Он, на почетку ХХ стољећа, такође осјећа близину слободе, али у својој генерацијској извјесности поуздано зна да она ипак неће доћи ако се не покаже спремност на жртву, која ће забити потоње чавле у смртни ковчег суштински скончале Аустроугарске, која се и даље, бјесомучно и бестидно одупире признању својега повијеснога заласка, штавише зашлости.

Младобосанци, тај први заиста модерни нараштај у Босни и Херцеговини, осјећали су да се више не може живјети и мислити на начин на који су то чинили преци. То не допушта сама Повијест, али још више ни моћни, бечко-берлински непријатељ. Модернизовати се – то је био услов опстанка. Најзанимљивије од свега је, међутим, то што смо ми Срби, с обију страна Дрине, утицаје модернизовања понајприје и понајвише примили од оних који су нам се у освит ХХ стољећа, не нашом одлуком, а понајмање кривицом, појавили као непријатељи – а то су Аустро-Њемци. Према једној необичној дијалектици повијеснога динамизма, ми смо, општећи с њима, учили не само шта значи бити Европљанин него смо се управо путем тога и, не знајући за то, заправо спремали за потоњи отпор њима, чак и када нијесмо знали да ће до њега доћи, тј. и када нам није могло бити јасно да је наше европеизовање, поред осталога, и припрема, штавише, најбоља могућа, за неминовно долазећи рат с (германском) Европом.

Младобосанци у судници

Сликовит примјер ове двосмислене интеракције Срба и Аустроугарске представљају институције. Рецимо, гимназије које је Аустроугарска по Босни и Херцеговини отворила, иако их је било мало, свега шест, биле су не само незамјенљива мјеста стицања знања и просвјећивања домаћега становништва него и инкубатори омладинских покрета и антиаустроугарскога национализма. Је ли то била „незахваланост“, како су званично и незванично говорили представници бечких власти и њима оданй? Нипошто. Завнични Беч је, дубоко не разумијевајући савремени повијесни тренутак, сматрао да је могућа и одржива врло дозирана и контролисана модернизација – тако што ће се међу локалним становништвом ширити образовање, али с идејом да се оно циљано усмјерава ка захвалности и оданости аустроугарским властима, који су свој идеолошки легитимитет изводили из традиције Светог римског царства њемачке нације и од богопомазања бечког цара, за коју је јамчила римска Курија. Оно што је била унутрашња противрјечност повијеснога тренутка Аустроугарске – а то је модернизовање (и спонтано и планско) којем се покушао давати домодерни идеолошки предзнак, у Босни и Херцеговини се поновило, и то у заоштреном облику, будући да је Беч, противно вољи и одлучној борби за слободу српскога народа с те територије, њу најприје окупирао, а затим и протизаконито себи припојио. Зато се у Босни и Херцеговини спровођена бечка контролисана модернизација, која је, у начелу, contradictio in adјecto, неминовно, и то у најкраћем року, морала окренути против оних који су је (спро)водили.

Међутим, младобосански нараштај се није тек препуштао бечкој културној политици и цивилизацијским утицајима који су у Босну и Херцеговину потекли послије политичкога доласка Царевине у земљу Котроманићā и Хранићā. Они и директно размишљају о овоме питању, долазећи до исправних закључака, градећи од тога своју самосвијест, како свједоче и сљедеће ријечи Димитрија Митриновића, можда најзначајније интелектуалне фигуре читавога покрета:

Ми, овако малени и слаби, морамо се свестрано борити за свој опстанак […] Ми не смијемо бити неосјетљиви према бујном и свестраном животу модерног и јаког Запада, јер ће нас, некултурне и немодерне, тај […] снажни Запад прегазити силом своје културе. Само, ради нашег угледања и позајмљивања од Запада, ми не треба да се одродимо; треба да се оплодимо. Страни утицај треба да буде национализован, модифициран према нашим силама и приликама и од странога треба узимати само оно што је довољно космополитско, опће, да би се код нас могло добро и природно сродити с нашом народном душом.[9]

Модерни свијет, свијет без царева, трансцендентнога поретка и повлашћених сталежа, увелико је био потрошио своје легитимационо-животне снаге, што се, можда парадоксалном, тако добро осјећало на његовим забитима и рубовима, а нарочито у Босни и Херцеговини, која је из отоманског феудализма, малтене без припреме, угазила у двосмислену аустроугарску модернизацију. Та специфичност Босне и Херцеговине, искорак из османлука и закорачење у Европу, дакле фактичко полазиште из оријенталног феудализма, и одговарајуће слике свијета, а ступање у, типично аустроугарски, иритантни спој модерности и тврдоглаве, одсудне одбране остатака свијета из доба некадашњега Древнога режима, који је у Европи пао још с Француском револуцијом – створили су самосвојну духовну ситуацију, у којој се могао родити духовни нараштај Младобосанаца, који је био адекватан израз и изданак те, објективно парадоксалне духовне ситуације Босне и Херцеговине. У таквим околностима, било је могуће да се направи, само наизглед неодрживи, али у таквој Босни и таквој Херцеговини објашњиви спој револуционарно-анархистичких и изразито националистичких идеологија, атеизма, додуше врло спорадичнога – и судбинске вјере у Милошево дјело, у његову жртву и у Косовски завјет вјечне правде, која је санционисана трансценденцијом, узгред, оном вјеродостојном, а не лажном, на коју се, без више икаквога права, позивао Бечки двор.


[1] Владимир Гаћиновић, Смрт једног хероја (наведено према Ратко Парежанин, Гаврило Принцип у Београду, стр. 81).

[2] Ратко Парежанин, Гаврило Принцип у Београду, Београд, 2013, стр. 187.

[3] Цветко Ђ. Поповић, Сарајевски Видовдан 1914. Доживљаји и сећања, Београд, 1969 (наведено према: Ратко Парежанин, Гаврило Принцип у Београду, Београд, 2013, стр. 45).

[4] Владимир Гаћиновић, Смрт једног хероја (наведено према Ратко Парежанин, Гаврило Принцип у Београду, стр. 80).

[5] Исто, стр. 81.

[6] Боривоје Јевтић, Сарајевски атентат, Сарајево, 1923.

[7] Августин Ујевић, Напредњак, Шибеник, 31.1. 1913 (наведено према: Ратко Парежанин, Гаврило Принцип у Београду, стр. 103/4).

[8] Ратко Парежанин, Гаврило Принцип у Београду, стр. 214 (аутор овога текста јесте сам аутор) .

[9] Наведено према: Ратко Парежнина, Гаврило Принцип у Београду, стр. 72.

Помозите опстанак Стања ствари!

€20,00

Advertisements

2 thoughts on “Часлав Копривица: Вјечни лик Гаврила Принципа”

  1. …“А вама је и коса на глави сва избројана…“ (Мат. 10, 30)

    …“И коса вам је на глави избројана, а камоли ваши пријатељи и непријатељи на земљи! Не бојте се, дакле, да ћете имати ни сувише пријатеља ни сувише непријатеља; нити се бојте да ће вас ваши непријатељи савладати, нити се надајте да ће вас ваши пријатељи одбранити. Само се старајте да имате Бога за пријатеља, и не бојте се ништа…“

    Част Чаславу. Ипак је прича много шира. Ево један лепо дат део слике, са нама у њему, за читање и размишљање.
    На тему.
    Овде,

    …“Да ли су Срби спремни и способни, сто година после Великог рата, за повезивање историјских чињеница, узрока, повода и посљедица? Поред непосредних непријатеља у рату и ропству, Турака и Њемаца, да у пројекату свјетског рата и мира уоче трећу и четврту страну свијета. Наиме, на политичкој палети свјетских сила, које су креирале, учествовале и тражиле своје интересе у Сарајевском атентату, свјетском рату и револуцији.“

    http://www.ognjenvojvodic.info/sarajevski-atentat-za-svjetsku-revoluciju.html#more-2795

    …“А Бог гледа човека и на то какве напоре чини над собом…“

    http://www.pravoslavie.ru/81831.html

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s