Слободан Самарџић: Серијом изговора Вучић прикрива да има најважнију улогу у дефинитивној предаји КиМ

Мишљење Међународног суда правде делује нешто уверљивије, али само зато што српска јавност није никада била адекватно упозната са тим случајем. Та околност учинила се Вучићу погодном за још једну манипулацију у прилог генералне намере – да се јавност убеди да је Косово предато још пре његове власти

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Актуелни председник наше државе никада се није одликовао промишљеним начином и одмереним тоном својих јавних иступа. Његов стил увек је био стил натегнуте пропаганде. Он је класичан пример политичара за чију оцену важи правило: не слушај шта говори, него гледај шта ради. Али, у овој првој, аудитивној равни његове политике („не слушај шта говори“) његова претеривања су већ анегдотска.

Једна од пропагандних фигура његове реторике јесу изговори за сада већ јасну ствар, да се мора потписати споразум о признању Косова. И како се тај час приближава, његови изговори постају све невероватнији.

У последње време он користи један синтетизован израз који каже: печат предаје Косова удариле су претходне владе, оне које су деловале од 2000. године. У њихово време догодио се погром Албанаца над Србима (март 2014), пропуштена је шанса да се преговорима нешто учини (2006–7), проглашена је независност Косова (фебруар 2008), а и „катастрофалан“ (његов израз) је исход процеса пред Међународним судом правде (2010), када је овај суд изрекао мишљење против интереса наше земље. У свим овим примерима садржана је инсинуација у Вучићевом наговору да претходне владе сносе и кривицу за те догађаје.

Ако за прва три случаја човек може само да се осмехне на размере Вучићеве обмане, јер реч је о стварима на које тадашње владе нису могле да утичу, овај последњи (мишљење Међународног суда правде, МСП) делује нешто уверљивије, али само зато што српска јавност није никада била адекватно упозната са тим случајем. Та околност учинила се Вучићу погодном за још једну манипулацију у прилог генералне намере – да се јавност убеди да је Косово предато још пре његове власти. Тиме би он најједноставније отклонио поглед на оно што је сам учинио од 2012. наовамо – пружио одлучујући и неупоредив допринос за стварно и формално одрицање Србије од Косова.

Пређимо на наш пример. Реч је о случају пред Међународним судом правде (2009–10). Случај има малу предисторију, која Вучићу није важна, јер је његова употреба случаја искључиво манипулативна. Непосредно после једностраног проглашења независности Косова (фебруар 2008), постојала су два приступа у влади Србије у погледу обраћања овој међународној судској инстанци тим поводом. Коштуничин тим је био за покретање тужбе против бар једне државе која је признала независност. Тадићев тим био је за тражење мишљења Суда о овом случају. Ова разлика није била главни повод разлаза владе, али после ванредних избора и победе Тадићеве струје, прионуло се другом начину – тражењу мишљења. Важан детаљ је чињеница да су овлашћени представници власти, док је она била на броју, извршили консултације са неколико највећих међународноправних стручњака на свету. Два најцењенија међу њима – Јан Браунли, професор са Оксфорда и Марчело Коен, професор из Женеве, били су категорични да Србија треба да тужи макар једну државу која је признала независност, јер је тај поступак правно извеснији по изгледе Србије.

Пошто је нешто касније политичку победу однела екипа која је била за тражење мишљења, тако се и поступило. Можда се рачунало и са тим да је мишљење МСП само саветодавног карактера, дакле не правно обавезујуће, па зато у случају неуспеха и мање штетно. Али, са пуним убеђењем на овој страни мислило се да тужба не долази у обзир зато што би се тиме кварили односи са земљама које су признале независност Косова, а то су пре свега западне силе.

Мишљење МСП било је изречено у првој половини 2010. године. Био је то жалостан пример самоподређивања овог међународног суда политици великих сила. Мишљење се заснивало на фантастичној конструкцији случаја. Одговарајући на питање Србије – да ли је проглашење независности у сагласности са међународним правом, МСП је напросто фалсификовао чињенице стварности и рекао да су декларацију о независности донели актери који нису имали никакве везе са привременим органима самоуправе на Косову, дакле са институцијама које су настале по Резолуцији Савета безбедности УН 1244. Дословно: „Суд долази до закључка да, узевши у обзир све чињенице, аутори декларације о независности 17. фебруара 2008. нису деловали као једна од привремених институција самоуправе, већ као особе које су заједнички деловале у својству представника народа Косова изван оквира привремене администрације“. Да ствар буде још апсурднија, Суд је узео у обзир и извештај Генералног секретара УН од 28. марта 2008, и без зазора цитирао један став из тог извештаја који гласи: „Скупштина Косова (највиши орган привремених институција, нап. С. С.) одржала је заседање на којем је усвојена `декларација о независности` којом се Косово проглашава независном и сувереном државом“.

МСП је, другим речима, утврдио да је на Косову био извршен пуч, али пошто Резолуција 1244 ништа не говори о таквом случају, ни декларација проистекла из пуча није у нескладу са међународним правом. Сам језик овог судског мишљења открива оно што треба (политички) да прикрије: он прикрива чињеницу кршења Резолуције 1244 стварним чином проглашења независности, али пошто то из политичких разлога не сме да констатује, тврди да је нека тамо група људи („особа“) учинила нешто што се директно не тиче слова те Резолуције.

У закључку свог мишљења Суд тврди да речена декларација није прекршила ни Резолуцију 1244, ни опште међународно право, ни уставни оквир Косова (документ донет једном уредбом специјалног представника УН 2001). У основи проблем је у томе што Суд није одговорио на питање Србије о сагласности декларације са међународним правом. Дакле, питање није било, да ли је декларација прекршила међународно право, нити да ли је она неусклађена, него да ли је у сагласности са њиме. Једини логички и језички чисти одговори могли су да буду: декларација није у сагласности или јесте у сагласности са међународним правом. Али таквог одговора није било. Ако се, пак, гледа логички тешко подношљива конструкција одговора на питање, Србија овим мишљењем није ништа изгубила.

Као спољна потврда ове нечувене правне скаламерије делује чињеница да је мишљење усвојено на Суду са 10 према 4 гласа. Конкретно, свих десет гласова „за“ потичу од судија из земаља које су признале независност Косова, а сва четири гласа „против“ од судија из земаља које то нису учиниле.

Много година касније Александар Вучић извлачи из нафталина овај бедни судски случај тумачећи га у своју политичку корист. Ту није остало ништа ни од Вучића политичара ни од Вучића правника. Насупрот изградњи и самоизградњи његовог имиџа као историјског политичара Србије, и у историји једног од најбољих студената београдског Правног факултета, ове његове улоге показале су своје право порекло као creatio ex nihilo. Из тог личног и политичког ништавила он само покушава да нађе изговор и да том магијском радњом убеди све да није он тај који је одиграо најважнију улогу у дефинитивној предаји Косова и Метохије.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 21. 5. 2018)


ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 26. 5. 2018. у 16:59 – уместо погрешног датума погрома (март 2014) стављен је прави (март 2004).

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s