Слободан Самарџић: Мисија Еулекс као суноврат права

Еулекс, дакле, није само немо и немоћно посматрао настанак и развој једне мафијашке државе, него је у томе и учествовао. Сада, када се та чињеница полако пробија у свет, он се повлачи

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Шефица ове мисије Европске уније на Косову, извесна Александра Пападопулу, упознала нас је са неком одлуком (о овоме касније) да ће од 15. јуна ова мисија смањити своје ангажовање на ниво саветодавне мисије. За оне који нису ближе упознати са детаљима, реч је о мисији владавине права на Косову, која је задужена за помоћ органима ове квазидржаве у области правосудних, полицијских и царинских послова. Њихова надлежност у овим областима достиже извршни ниво, што ће, како видимо, од 15. јуна бити спуштено на саветодавни ниво.

Другим речима, одговорни за ову мисију ЕУ сматрају да је Еулекс обавио најважнији део свог посла, помогао да Косово постане држава владавине права, и да сада треба да се припрема за напуштање терена уз повремене саветодавне услуге. Ово је, разуме се, равно најгорем политичком цинизму, будући да је реч о творевини (тзв. Реп. Косово) која данас служи као најбољи пример мафијашке државе. Али, ако се подсетимо како је дошло до упошљавања ове мисије звучног назива (EULEX), и како је она деловала, овај њен бедни завршетак не би требало никога да зачуди.

Мисија ЕУ на Косову чедо је Ахтисаријевог плана за надгледану независност Косова. Пошто је у том папиру унапред било решено да ће Косово бити независно, ту неспорну папирну независност требало је љуљати, па је ЕУ преузела улогу дадиље. Задаци дадиље били су прописани у анексу X тог папира, где је промовисана мисија Европске безбедносне и одбрамбене политике, а тек касније овај рогобатни назив замењен је финим и осетљивим ЕУЛЕКС акронимом. Ахтисаријев папир био је готов отприлике годину дана пре него што је Скупштина привремених институција прогласила независно Косово. То значи да је дадиља била изабрана пре него што се ово дериште (потоње чудовиште) родило.

Као папир који је заговарао насиље над међународним правом и унутрашњим правом Србије (видећемо – и над правом ЕУ), Ахтисаријев изум, који је српска преговарачка делегација одбила марта 2007, није могао проћи Савет безбедности УН. Западне чланице тзв. Контакт-групе покушавале су током пролећа те године да протуре, ако не цео, а оно бар део тог несуђеног документа, али су после седмог покушаја одустале суочене са извесношћу руског вета. Али, није у то време само руски вето био препрека овом опаком подухвату. Кина је била на становишту да следи руски пример, а међу десет несталних чланица СБ УН већина је била против наума САД и њених савезница. У дипломатском погледу, положај Србије био је прилично добар када је реч о овом кључном државном питању.

Па како је онда ова мисија ЕУ уопште ступила на снагу? Укратко, уз помоћ домаћих играча, српских политичара. Познато је да је после ванредних избора маја 2008. године на власт ступила ултимативна еврофилска гарнитура на челу са Борисом Тадићем. Већ новембра исте године, још увек под окриљем победничког изборног слогана „и Косово и ЕУ“, српско државно руководство допустило је да се на Савету безбедности обави једна необична квазиправна операција. СБ је прихватио председничко саопштење (акт који нема никакву правну снагу) као неки основ упошљавања нове мисије на Косову, мисије ЕУ. У том саопштењу је поменут извештај генералног секретара УН, Бан Ким Уна, где он говори о мисији ЕУ као добродошлој за правну помоћ Косову, које је због односа снага у СБ још увек под Резолуцијом 1244.

Савет безбедности ово је саопштење могао прихватити само зато што се тадашња званична Србија са тиме сложила. Ни Руси ни Кинези ни бројне чланице СБ нису имале разлога да се томе супротстављају. Али, одобрење српске стране није могло допринети било каквом правном карактеру ове мисијe. Од тада до данас, онa је осталa правно непостојећa. Без обзира на то, овај документ је отворио врата спремности наших највиших државних представника на предају јужне српске покрајине. Пут у ово свесно и планирано жртвовање дела територије био је надаље поплочан тзв. Борковим споразумима (2011), Бриселским споразумом (2013), Преговарачким оквиром ЕУ (2014) и, најзад, очекиваним правно обавезујућим споразумом Србије и Косова о свеобухватној нормализацији односа (краће: споразумом о признању независног Косова). То је пут од неправа до права путем кршења права.

Иначе, и у унутрашњим релацијама Уније одлука о формирању Еулекса (4. фебруара 2008) била је сумњива у правном смислу. Најпре, одлуке Савета министара у спољним пословима Уније нису имале правни карактер у смислу комунитарног права ЕУ. То су у основи биле политичке одлуке. Осим тога, врста одлуке која је у овом случају примењена имала је процедурални проблем. То је била тзв. заједничка акција, која се као оперативна одлука по правилу доноси тек пошто се претходно усвоји заједнички став о датом питању. Проблем почетком фебруара 2008. био је исти као и данас: ЕУ једноставно не може да успостави заједнички став; до њега се долази једногласно, а пет земаља ЕУ упорно одбија да призна независност Косова.

Ето, то је непостојећи правни оквир деловања Еулекса на Косову од тада до данас. Зато, с те тачке гледано, није јасно ко може да одлучи да ова мисија пређе са једног режима (извршног) на други (саветодавни). Питање постављам зато што до овог тренутка, два дана после најаве шефице Еулекса, на сајту ове фирме нема ни речи о томе. Пошто очигледно овде није реч о правном аутоматизму, јер права очигледно нема, потребно је време за поновно смишљање неког креативног решења. Нисам сигуран са Савет министара ЕУ може ову одлуку да донесе без претходног председничког саопштења СБ УН, јер је то била форма одобрења УН за успостављање ове мисије.

Најзад, какав је резултат десетогодишњег деловања Еулекса на Косову. О томе најбоље говори књига високог немачког намештеника у Еулексовој администрацији, Мартина Хајперца Макијато дипломатија – Косово, мртви угао Европе (Албатрос плус, Београд, 2017). Пружајући бројне чињенице о огромним димензијама корупције, аутор на једном месту каже: „Еулекс се сврстава у безгранични континуитет међународног присуства, чији актери нису имали ни моћи ни воље да бескомпромисно зауставе корупцију која је цветала ма колико се човек трудио да је преусмерава. У једној таквој ситуацији ни за једног макјато дипломату није на краће или дуже стазе постојала неутралност. Ко у све болнијој свести своје немоћи није одустао, бива умешан у ситуацију“ (стр. 181).

Еулекс, дакле, није само немо и немоћно посматрао настанак и развој једне мафијашке државе, него је у томе и учествовао. Сада, када се та чињеница полако пробија у свет, он се повлачи. Његови налогодавци се надају да ће тиме заташкати чињенице стварности. Али, то не бива. Кад-тад…

(Србија и свет, 13. 5. 2018)

Advertisements

One thought on “Слободан Самарџић: Мисија Еулекс као суноврат права”

  1. Verovatno je malo primera u svetskoj istoriji, da se protiv jednog naroda vodi, na ovaj ili onaj nacin, oruzano ili u drugom vidu, neprekidan rat gotovo 30 godina. I da u tom ratu srpski narod protiv sebe ima najmocnije zemlje sveta. Pri tome, taj narod nije ucinio nista da taj rat izazove. Tu, sem geo-politickih motiva, mora biti i neke duboke patologije, necega s one strane zdravog razuma. Kroz sta smo sve prosli, dobro da nas uopste jos i ima.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s