Часлав Д. Копривица: Вучић, или лажна именовања у служби профитерства пораза

Послије саопштења Архијерејског сабора Вучић више нема могућност да спроведе у дјело оно што му је била намјера – да називајући ствари лажним именима потре српску државу, и да, ако којим случајем успије, не буде упамћен као челник Србије који је свјесно предао своју земљу

Проф. др Часлав Копривица

Дан послије обзнањивања саопштења Светога архијерејскога сабора у четвртак 10. маја, којим је јасно речено да је Српска православна црква против признавања отцијепљења Косова и Метохије и против размјене територије са Шиптарима, према „принципу“ српско за српско, огласио се предсједник Србије, који је, устврдивши најприје да највиши орган Цркве не предлаже „рјешење“, јавно упутио противпитање: „Колико ће нас бити“ када наступи погодније вријеме за рјешење косовскога питања – „5 милиона или 3 милиона“? Вучић, дакле, сугерише да што нам је држава мања, биће нас више и биће нам, штавише, све боље у њој. Зато, што се прије трајно, и у правном смислу, „отарасимо“ дијела своје земље – биће нам утолико боље. На страну дрски тон Сабору јавно упућенога питања, које увелико прелази границу доброг укуса, па и васпитања, но логички довођење у везу добробити народа са, да тако кажемо, „злобићу“ државе (у виду отуђења дијела њене територије, односно дијела њенога становништва) – иако је држава и средство и оличење тежње народа за властитом добробићу – јесте нешто што се може, чак, држимо, мора назвати отпадничким паралогизмом.

У новоговору вучићевског неодложног „тражења трајног решења“ за Косово и Метохију сада и овдје, ријеч рјешење служи као елиптични синоним за неопозиву, неповратну предају јужне српске покрајине – свеједно коме, да ли Шиптарима или натовцима. Он, за потребе усмјеравања „унутрашњега дијалога“ ка унапријед одређеном исходу, ствара идеологизовани квазиговор у којем се користе лажни означитељи да би евоцирао појмове који се обично другачије називају, тачније – путем својих правих имена. То неназивање ствари и појмова својим природним, правим именима служи покушају да се путем софистичке обмане обави нешто не бивши притом примјерено именовано – да би се невјешти довели у ситуацију да не схвате шта је заправо посриједи. Дакле, покретач „унутрашњега дијалога“ настоји да сачува привид да све ово што ради поводом Косова и Метохије није оно што свако разуман види и одавно увиђа да несумњиво јесте – противуставно дјеловање на отуђењу дијела државне територије, које и правно и морално заслужује само једну квалификацију: издаја. Наравно, чак и они који желе да вјерују у вучићевску реторику не могу да не наслуте у о чему је заправо ријеч, али када им се предочи права суштина овога процеса, они се, нарочито ако су интересно везани за владајућу СНС/СПС-гарнитуру, као за сламку, позивају на владајуће конструкције истине помоћу лажних именовања. Када нема друге, посљедње прибјежиште говора издаје и јесу лажна именовања. Зато је непредавање и неодустанак од Косова и Метохије „замрзнути конфликт“, да би, због нејасноће ове синтагме широј популацији, епитет некако испао, чиме се добија само „конфликт“. И тако произлази да они који су против предаје Косова и Метохије желе некакав конфликт, дакле рат, и тиме неизбјежно крв „наше деце“, док онај ко жели да нашу јужну покрајину остави непријатељу жели само рјешење, мир, благостање…

„Рјешење“ се не тражи по најхитнијем поступку и мимо редослиједа који налаже, чак допушта повијест, већ зато што је, како више пута отворено рече Вучић, Косово и Метохија „највећа препрека на нашем европском путу“. Заправо, ријеч „рјешење“ за оно што он чини поводом Косова и Метохије оправдано би било користити ако би се ствар посматрала из угла Вучићевих западњачких, прије свих берлинско-вашингтонских налогодаваца. Ако предсједник Србије успије и доврши оно што су ови започели образовањем тзв. „ОВК“, организовањем терористичког устанка, агресијом и почетком окупације 1999, и свим оним што су отад радили, тада ће сви њихови напори заиста постати једно релативно трајно геополитичко „рјешење“. Али оно што је за Берлин и Вашингтон „рјешење“ – за нас би била погибија, понижење и пораз.

Додуше, Вучић своју из Запада вођену косовску политику спроводи на основу претходне, такође логички неодрживе, конструкције нашега тобожњега пораза на Косову и Метохији, тачније поводом Косова и Метохије, који се, према њему, већ наводно догодио. Кључни догађај у тој његовој фантазмагоричној конструкцији било је мишљење Међународног суда правде (МСП) у Хагу из 2010. о (не)легалности шиптарскога проглашења „независности“ 2008. које је званично затражила српска држава. Вучић је безброј пута поновио да смо „ми ставили печат на косовску независност“ својим тражењем мишљења од њега, на начин на који смо то учинили. Он не тврди само да тадашње Министарство спољних послова Србије није на адекватан начин формулисало свој захтјев, за шта свакако има озбиљних елемената, већ сугерише да је почевши од доношења те одлуке Косово de jure постало независно. То је нетачно не само због природе мишљења МСП, који се, правећи не најчаснији правнички маневар, заправо није изјаснио о суштини нашега захтјева – да ли је легално једнострано прогласити сецесију од међународноправно признате државе, чланице УН, противно вољи њене Владе – већ о томе да ли у формалноправном смислу текст онога што су косметски Шиптари срочили као текстуални предложак проглашења „независности“ Косова не представља кршење међународнога права. Другим ријечима, то што у формалном смислу документ косметских сецесиониста наводно није у колизији за позитивним међународним правом не значи да је оно што је проистекло из тога текст, а то је чин проглашења независности, правно ваљан. Међутим, Вучић управо ово сугерише, иако зна, или би морао знати да ни у правнонаучном нити у позитивноправном смислу не постоји таква нужна веза. Наравно, ни у формалнологичком смислу о нечему таквом не може бити говора, јер рећи да нешто не крши нека правила још не значи да је то поврх тога и у складу с њима. Коначно, МСП нема надлежност да потврђује независност држава, односно територија која претендују на самосталну државност, јер би то од значило да он утолико тобоже фигурише као нека врста највише правне инстанције на којој се доноси одлука о признању државности.

Вучић све то добро зна, или би морао знати – а ми, прије, вјерујемо да то заиста зна – али се ипак радије држи и логички неутемељене реторике којим конструише лаж нашега неопозивога косовскога пораза, који се наводно већ збио, за шта је, разумије се, крив неко други. Пораз о којем говори Вучић заправо се није десио, али га он, на очиглед наше јавности, већ мјесецима изумијева – да би нас на основу тако изведених закључака заиста довео до пораза, али правог и неопозивог. Притом, не само што одустаје од борбе за повратак српског Косова и Метохије, што је више пута увјерљиво демонстрирао – потписивањем другог Бриселског споразума, послије првог чина издаје, Тадићевог споразума са ЕУ из 2008, уклањањем српских државних установа на сјеверу КиМ, које су Њемци назвали „паралелнима“, него још и активно дјелује противно нашим државно-националним интересима, завршавајући посао за шиптарске терористе-сецесионисте и за Запад.

Но без обзира на вјероломност и неискреност јеремићевско-тадићевске дипломатије, чији врхунац није мишљење МСП, већ одустанак од гласања о „независности“ КиМ у Генералној скупштини УН, гдје бисмо вјероватно добили, те потоње преношење бриге о рјешавању косовског питања нама непријатељској Европској унији, остаје непобитна чињеница да Вучић лажно конструише наш правни косовски пораз, изводећи одатле своју политику, и то не само када је ријеч о КиМ. Ако је магистрална линија читаве његове спољње политике прикључивање ЕУ, што је, према систему „спојених судова“, тијесно повезано са његовом косовском политиком – јер тако тражи Брисел, тада се његова укупна политика може назвати профитерством пораза.

Када говоримо о мишљењу МСП о „независности“ Косова, што је угаони камен Вучићевог („про“)активног дефетизма, треба подсјетити на нешто што је српској јавности, због незаинтересованости највећег дијела цијеле „армије“ српских новинара, остало непознаница. Путин је на Валдајском форуму, 19. и 20. Х 2017. јасно рекао шта мисли не само о активности Запада на отцјепљењу Косова и Метохије него и о мишљењу Међународног суда правде поводом наше тужбе у вези са отуђењем КиМ.[1] Он је тада изјавио да је „Запад притискао Међународни суд у Хагу да би исходовао независност Косова“. Но, „[с]ве оцјене и закључци Суда не тичу се само случаја Косова већ и начелнога питања примјењивости међународног права на проглашавање независности дијелова [постојећих] држава.“ И Запад је заиста, мислио, или је макар то фингирао, да је мишљењем МСП закључен правни аспект косовскога питања. Међутим, Путин је, држећи пред собом документе, брижљиво анализирао седам године старе изјаве западњачких званичника, на сљедећи начин: „[е]во, госпођа Клинтон [амерички министар спољних послова 2010]… након одлуке Суда каже: ‘Косово је независна држава и његова територија је неповредива. Позивамо све државе да се више не задржавају на питању статуса Косова, те да дају конструктиван допринос одржавању мјера стабилности на Балкану. Земље које још нису признале Косово позивамо да то учине.’ Њемачка: ‘Савјетодавна одлука Међународног суда потврђује нашу правну процјену легитимности проглашења независности Косова’ […] Француска: ‘Независност Косова је неповратна. Мишљење Суда, које је окончало расправе о правним питањима, било је значајна прекретница која ће омогућити свим странама да се убудуће посвете другим важним питањима која чекају на рјешење’.“ Но, Путин и Русија, насупрот Западу и Вучићу, стоје на сљедећој позицији: „У том смислу […] то широко тумачење [од стране МСП – Ч. К.] није примјенљиво на Косово.“ Дакле, Русија мишљење МСП сматра правно неутемељеним, а то до које мјере га држи „правно обавезујућим“, и како Вучић упорно понавља, „запечаћеним“, говори и чињеница да не само што није признала Косово него и што се одлучно, неријетко и, нажалост, одлучније од званичне Србије, супротставља покушајима легализовања лажне државе, иако би јој, према неким тумачењима, послије повратка Крима у састав Русије, управо одговарало да макар прећутно прихвати косметски преседан, ако већ не и да га изричито призна.

Но, политичар и правник Вучић прави се да не зна за ове анализе државника и такође правника Путина, иако вјероватно зна, или би макар морао знати. Штавише, када је ријеч о вучићевској спољној политици, која покушава да наликује ономе што је некада радила СФРЈ, која је водила релативно самосталну политику и према Западу и према Истоку, Вучић се држи стратегије сталнога ситуативна помијерања тежишта своје/српске позиције, тако да је у Москви патриота, према потреби и словенофил, а у престоницама Запада „прагматични политичар који гледа у будућност, а не у прошлост“, или, како је однедавно, у злоупотребљујућој парафрази, уобичајио да говори – који „не љуби земљу предака, већ потомака“. У изливима јефтино патетичне, а неријетко и дегутантне еквилибристике, он неукусна улагивања Русији и њеном предсједнику „допуњује“ подједнако „бескомпромисним“ служењу Њемачкој и њеном већ више од стољећа дугом, досљедно антисрпском курсу. Наравно, прво је маска и привид – јер Вучић, на примјер, зна добро да искористи чињеницу да је Русима од изузетне, стратешке важности очување традиције побједе над нацизмом у Другом свјетском рату. Стога се он, који је у Србији неодступни архитекта и „стратег“ политике пораза, која се води на трагу управо њемачке дјелимичне ревизије исходā Другога свјетскога рата, недавно, 9. маја у Москви, дословно пришљамчио обиљежавању велике побједе.

То ради не само да би се „опрао“, већ да би путем тога маневра себи осигурао још једну „траншу“ лажног кредибилитета пред патриотским дијелом својег бирачког тијела и српске јавности, који му је потребан ради наставка спровођења и довршења велеиздајничког подухвата препуштања непријатељу свете српске земље, заувијек. Декларативно-симболички патриотизам згодна је монета за брзу конверзију у реалну издају. Лажно пријатељство с Русијом представља, дакле, савршену маску истинскога служења Њемачкој, као изворном покретачу, идеологу и најзаинтересованијој страни на Западу за трајну отмицу Косова и Метохије од Србије. Тиме би се, уз помоћ Вучића, тачније помоћу Вучића, као за истину и образ слијепога и глувога (њемачкога) оруђа које говори (обмане) коначно спровело оно што су Њемци покушали 1941, прикључењем простора Старе Србије Великој Албанији, док су остаци раскомадане Србије били лишени било каквог степена и вида државне самосталности. Вучић 2018. довршава оно што је Трећи њемачки рајх 1941. већ био започео – да Србији одузме и Косово и Метохију и способност самосталнога одлучивања.

Тиме бисмо били претворени у „малољетно“ лице-државу која би била повјерена на старање староме непријатељу, који никада није одустао од своје непријатељске политике, који се никада није извинио српском народу за оно што му је урадио и у два свјетска рата и у процесу разбијања Југославије деведесетих. Штавише, управо би се тај непријатељ бринуо за то да се у држави и око државе под старатељством (Србија) води политика која је у њеном „најгорем интересу“. То је осигурано инсталирањем и инструисањем Александра Вучића добро обученог за политику квислинштва на даљину, тј. за беспоговорно слушање србопоништитељских налога, без неопходности да се наметање његове воље обезбјеђује присуством окупационих трупа у Србији, као што се чинило 1941. Вучић, наиме, „савршено“ слуша и извршава налоге – као да му је цијев непријатељског пиштоља на сљепоочници, тј. као да ми заиста немамо избора нити алтернативе, а са нама и он, као-да-патриотски предсједник Србије.

Ипак, послије саопштења Архијерејског сабора Вучић више нема могућност да спроведе у дјело оно што му је била намјера – да називајући ствари лажним именима, „из главе цијела народа“, потре српску државу, и да, ако којим случајем успије у својем подухвату, не буде упамћен као челник Србије који је свјесно предао своју земљу. Више не може бити ни привида друштвеног консенсуса око његове политике чија је неизречена, али несумњива срж: Издаја Косова и Метохије нема алтернативу. Ако је судити на основу спочетка поменуте Вучићеве изјаве, он нема намјеру да одустане од својега пута. То се, додуше на изопачен начин, може разумјети, јер, како рече Његош у Лажном цару Шћепану Малом: Ко је продан, он мора слушати, шта му годе девлет запов[и]једи, биле оне највеће лудости. Но зато, ако своје недјело жели довести до краја, он то мора урадити наочиглед јавности, народа, пред очима сви српских нараштаја, а не у измаглицама својих лажних, непрозријетих конструкција. Поново су, као у доба Конкордатске кризе (1937), држава и Црква на супротним позицијама, Црква на исправној, а држава на погрешној, и поново држава у Цркви види противника. Остаје да се види на који начин ће Црква, са вјерним народом, и уопште са цјелокупним српским народом који, упркос вучићевским диверзијама истине, и даље стоји на „српском становишту“, истрајавати на правди и истини.


[1] Писани траг о овоме може се наћи овдје https://ria.ru/politics/20171019/1507158201.html и овдје https://ria.ru/world/20171019/1507208683.html, а опширно, врло развијено, правно компетентно тумачење, које је трајало више од 20 минута, могло се чути у преносу уживо на глобалним руским телевизијским каналима.

Advertisements

2 thoughts on “Часлав Д. Копривица: Вучић, или лажна именовања у служби профитерства пораза”

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s