Анатолиј Карлин: Отровни митови Запада о Источном фронту

Јасно је да се на целом модерном Западу Источни фронт посматра као поприште масовних јуриша и руског иживљавања, док је главни ток рата решен у Северној Африци, на Атлантику, и по плажама Нормандије

(Unz Review)

Убедљиво највећи допринос победи над нацистичком Немачком, империјом зла одговорном за геноцид над милионима Словена, Јевреја и Цигана, дала је Црвена армија.

Упркос томе, од првих дана Хладног рата, запажена је оркестрирана кампања шминкања улоге Вермахта у ратним злочинима, и рехабилитације генерала који су ентузијастично приступили горњим ешалонима Хитлерове Нацистичке партије. Ово је за последицу имало ширење бројних отровних митова о Источном фронту које ћу у овом тексту покушати да разбијем.

Мит Први: Херојски Американци и њихови помоћници Британци су извојевали кључну победу, док је Источни фронт био споредан.

Стварност: Иако је западна економска помоћ Совјетском Савезу била корисна, што важи и за кампању стратешког бомбардовања немачке индустрије, чињеница је да се огромна већина војника Вермахта и Луфтвафеа борила и страдала на Источном фронту.

Процењује се да је од избијања рата до краја 1944. године између 70% и 80% немачких трупа погинуло или нестало у борбама са Совјетским Савезом. Несразмерност немачког ангажовања креће се од 257 дивизија на Источном фронту наспрам 15 на свим осталим ратиштима (1942) до преко 200 најбољих дивизија окренутих Русима наспрам 50 инфериорних, супротстављених западним савезницима на крају 1944. године. Источни фронт однео је 607 ваздушних дивизија Сила осовине са преко 77 000 уништених авиона, док су ваздушне битке на западу Немачку коштале 176 дивизија и 23 000 ловаца. У бици код Стаљинграда учествовало је десет пута више немачких снага него у симултаном сукобу код Ел Аламејна.

Ово не умањује херојство војника западних савезника који су се борили и гинули да би ослободили свет од нацизма. Штавише, да није било храбрих морнара који су уз велике ризике од подморничких напада и изузетно високе стопе смртности достављали помоћ Русији, питање је да ли би се избегао њен пад током 1942. године. Исто важи и за посаде англо-америчких бомбардера који су уз огромна страдања у великој мери пореметили немачку индустријску производњу и значајно скратили рат.

Мит Други: Руси су пред немачке митраљезе бацали на милионе својих ненаоружаних војника.

Стварност: Највећи део Немаца убијен је, нестао, или заробљен на источном фронту. Однос  губитака између Совјетског Савеза и Сила осовине био је свега 1,3:1. СССР  је надмашио Немачку у производњи сваког типа оружја целим током рата.

Захваљујући напорном раду постсовјетских истраживача (Г. И. Кривошејев), знамо да је СССР мобилисао 34 476 700 људи, наспрам немачких 21 107 000. Ненадокнадиви губици (погинули, нестали, заробљени, умрли од болести) Совјетског Савеза износе 11 285 057 људи, док немачки стоје на 6 923 700 (укупно страдалих Немаца) односно 8 649 500 у збиру с њиховим савезницима. Према томе, укупан однос губитака на Источном фронту износи 1,3:1. Тешко да се може говорити о „азијатским хордама“ из нацистичке и маште других русофоба. (Узгред буди речено, праве хорде монголских војски су скоро увек биле малобројније од својих противника које су побеђивале супериорном мобилношћу и координацијом, а не голом силом.)

Проблем лежи у чињеници да је током Хладног рата западна историографија стварана под утицајем мемоара немачког генерала Типелскирха, који је наводио фантазмагоричне односе снага од 7:1 у корист СССР-а, а односе у губицима од 10:1 у корист Немачке. Током деведесeтих година прошлог века, овај наратив су наставили поједини западни „историчари“. Треба нагласити да је око 57% губитака Црвена армија претрпела у првих годину и по дана рата (до краја 1942) након чега се и тај параметар окреће у корист Руса, док Немци највеће жртве подносе у последњих годину и по дана трајања сукоба.

Идеја о црвеноармејцима који добијају једну пушку на два војника потиче из неисторијског пропагандистичког филма „Непријатељ пред вратима“ и у потпуности је плод западне русофобне имагинације. Чињенице кажу да је СССР надмашио Немачку у производњи авиона (количник 1,3), тенкова (1,7), митраљеза (2.2), топова (3,2), минобацача (5,5), па је према томе Црвена армија могла да буде само боље опремљена од својих противника.

Мит Трећи: Иако се Вермахт борио часно и достојанствено на руској територији, Руси су побили све немачке ратне заробљенике, спалили и силовали источну Немачку када су је окупирали.

Стварност: Велики отаџбински рат је био тотални рат, вишеструко бруталнији од било чега виђеног на Западу. Стотине хиљада страдалих немачких цивила и ратних заробљеника јесу трагедија, али она бледи наспрам 15 до 20 милиона страдалих руских цивила и неколико милиона ратних заробљеника (60% заробљених је умрло пре ослобођења). У поређењу с тим, бројеви силованих жена у источној Пруској делују скоро занемарљиво.

Један од највећих немачких злочина на западу Европе је масакр у француском селу Орадур–сур–Глан, у коме је батаљон Вафен СС-а убио 642 цивила. Наспрам тога, у Белорусији су Немци побили 25% предратног цивилног становништва, односно преко 2 230 000 људи. Уништено је најмање 5 295 белоруских села, а преко 600 је побијено до последњег човека.

Потресан споменик нацистичком геноциду у Белорусији – један пламен међу три брезе симболизује четвртину белоруске популације која је умрла 1941-44.

Руска Академија наука је у свом извештају из 1995. проценила укупан број цивила које су Немци непосредно побили на 13,7 милиона, односно једну петину становништва окупираног дела СССР-а.  Овај геноцид се одиграо у складу с немачким планом за исток (Generalplan Ost), који је предвидео уништење словенске елите и већег дела урбаног становништва уз поробљавање и прогон у Сибир остатка преживелих.

Морамо напустити принцип војничке солидарности. Комуниста није био нити ће бити друг. Имамо посла с борбом до истребљења. – Адолф Хитлер.

У немачким логорима страдало је 3,3 од 5,7 милиона заробљених Руса, већином у првих шест месеци сукоба, када је Вермахт рачунао на брзо окончање рата и није марио за последице према сопственим заробљеним трупама. Стопи смртности совјетских заробљеника од 60%, супротстављамо смртност од 3,6% у случају енглеских и америчких заробљеника(8300 од 231 000), или 15% страдалих Немаца у совјетским логорима за заробљене(580 548 од 4 126 964). Број Немаца страдалих у западним логорима предмет је историјске контроверзе, уз тврдње појединих историчара да их је до 1949. страдало 790 000 у америчким, односно 250 000 у француским логорима.

Црвена армија је стекла ноторност због понашања њених војника током инвазије на Пруску у последњим месецима рата. Иако су њени официри имали наређења да зауставе пљачкање и силовање, чињеница је да су многи својим људима гледали кроз прсте. Трагични догађаји којих је ту несумњиво било, пак, не заслужују никакво централно место које им дају поједини анти-комунистички, или једноставно русофобни историчари.

Замислимо кроз шта је све прошао просечан црвеноармејац на свом путу ка Берлину: године бруталних бори уз висок ризик да ће погинути, најмање једно рањавање, приче о страдалим заробљеницима, својим друговима, призоре стотина и хиљада спаљених руских, белоруских, украјинских и пољских села, логоре смрти у Аушвицу и Треблинки, и на крају, наизглед декадентни луксуз у коме су живели немачки грађани који су, не заборавимо, демократски изабрали Хитлера и активно или пасивно га до краја подржавали.

У поређењу с немачким зверствима на истоку, па и каснијим етничким чишћењем самих Немаца из Средње и Источне Европе, у најмању руку је неукусно, а чак и расистички, средишње место давати совјетским злочинима у Берлину.

Мит Пети:  Мејнстрим западни наратив о Источном фронту Другог светског рата су образовали академски историчари и он је стога суштински поштен и објективан.

Реалност:  Нужности Хладног рата, упарене с традиционалним америчким анти-комунизмом, довеле су до тога да многи Американци саосећају с немачким ратним наративом. Хитлерови официри су се с посебном пажњом умрежавали и писали о наводној неумешаности Вермахта у ратне злочине, како би зацементирали Западну Немачку (и, свакако, сопствене каријере) у западни савез на равноправним основима.
Сложено питање компромисног учешћа војске у геноциду почињеном на Истоку је упрошћено и претворено у сладуњаву слику немачког војника као патриоте који се упркос сваком надању бори да одбрани своју породицу и домовину од бољшевичких хорди. Америчке војне и политичке елите нису имале ништа против тога, будући да их је чекао идеолошки а можда и конвенционални војни сукоб са Совјетским Савезом. Иако је Запад произвео немали број озбиљних и углавном објективних историјских истраживања Источног фронта, популарном културом још увек доминирају немачки мемоари и њихове неисторичне романтизације.

Увек сам био скептичан према западној оцени Руса и наше улоге у Другом светском рату. Иако се многи (углавном новији) радови поштено односе према борбеним способностима и улози Црвене армије, већина их се бави немачком страном сукоба. Таква писања најчешће прати одушевљење према наводној бриљантности појединих немачких генерала (попут фон Манштајна и Гудеријана) који би рат наводно и добили, да није било Хитлеровог мешања, затим стална преувеличавања бројчане разлике између Руса и Немаца, наглашавање „руских“ злочина које су починили Совјети, наспрам „нацистичких“ које су починили Немци, пренаглашавање улоге СС-а и занемаривање улоге Вермахта, итд.

Без обзира на то што се научни радови, почев од осме деценије прошлог века па надаље, углавном баве оспоравањем оваквог наратива, популарна култура остаје неизмењена, као прави талац слика Штука у понирању, Тигрова у напредовању, и писања немачких генерала. Тек је последња декада, отварањем совјетских архива и продором руских академских радова на Запад, довела до продубљивања такве перспективе. Ипак, пред нама је још пуно посла.

Холивуд и Црвена армија

Француска власт је у неколико наврата (1945, 1994. и 2004) спровела анкете у којима је своје грађане питала да оцене допринос различитих савезничких сила у победи над Немачком у Дугом светском рату. Непосредно након ослобођења, док су цокуле америчких војника још одзвањале париским плочницима, солидна већина од 57% испитаних је ипак веровала да је за победу најзаслужнији Совјетски Савез. Међутим, у анкети из 2004.  године, већина је дала сасвим другачији одговор, при чему је 58% испитаних истакло улогу САД, а свега 20% у први план ставило СССР. Свест о значају улоге Русије у савезничкој победи је опала чак и у односу на претходну анкету из 1994, иако је наведених  десет година обележио вероватно историјски врхунац у односима те земље и запада. Чињеница да је највећи део немачких снага уништен на Источном фронту бледи у сусрет хладноратовској пропаганди и анти-руском препарирању људске биомасе у периоду од свега две генерације.

На слици видите графикон који сам саставио компиловањем резултата различитих анкета у Француској, Русији, Великој Британији, САД, Финској и Шведској. Мислим да је ово најпотпунији извор о односу јавног мнења према заслугама за победу у Другом светском рату који се може наћи на интернету.

Црвеном бојом означен је проценат испитаних који сматрају да је СССР најзаслужнији за победу, плавом САД, а љубичастом Велика Британија. Сива означава проценат оних који су неизјашњени, или немају став

Иако се формулација питања у различитим анкетама донекле разликује, на то не треба обраћати претерану пажњу јер је општа слика и тако више него јасна.

Као што видимо, проценат Француза који верују да је Совјетски Савез највише допринео савезничкој победи опада од 1945. наовамо, стабилизујући се на 20-25% у последње две деценије. Иако Немачка и Велика Британија нису у једнакој мери историјски неписмене, ни њихови резултати нису ни за какву похвалу. Британски резултати су барем јасни, јер је њихово становништво гласало (за своју државу) из патриотских побуда. Осим тога, Британци су једини западни народ који и данас већински мисли да је руски допринос победи већи од америчког. Немачки одговор је потпуно необјашњив, ако знамо да су 80% њихових рођених трупа и технике уништили Руси.

Ипак, јасно је да се – не само у Немачкој, већ и на целом модерном Западу – Источни фронт посматра као поприште масовних јуриша и руског иживљавања, док је главни ток рата решен у Северној Африци, на Атлантику, и по плажама Нормандије.

Пензионисани генерали Вермахта и Холивуд су одлично одрадили свој посао.

Овај прилог је настао од два ауторова текста на исту тему (уз допуштење А. Карлина)

Приредио и посрбио са енглеског: Новак Драшковић

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s