Анатолиј Карлин: Украјина још није умрла, а кад ће не знамо

Свих дванаест од претходних нула пропасти Украјине

(Unz Review, 17. 3. 2018)

Посвећеници у Путинов „лукав план“ избројали су читавих 12 од претходних нула пропасти, колико је Украјину задесило од Евромајдана до данас. Они који су пратили русофилне алтернативне медије у протеклих неколико година ће се сложити да није реч о контроверзном запажању.

Украјина ће, по њиховом писању, тако наставити кретање спиралом надоле кроз све стадијуме пропасти једног друштва, до нивоа постнуклеарне апокалипсе и, коначно, до растакања и одумирања вишећелијских организама на Понтијској степи.

Но, стварност нас суочава с битно другачијим стањем.

Украјинска привреда бележи опоравак две године заредом. Њена војна сила је много боље припремљена него што је била 2014. Украјински русофили су очишћени са свих утицајних места, многи су ухапшени или чак побијени, а преостали ућуткани. Још важније, расположење украјинског становништва према Русији се током 2014. године сурвало и на веома ниским гранама стоји све до данас.

Глупо је и бесмислено живети у заблуди, а из угла оптимистичних русофила и лицемерно, будући да с једне стране оправдано критикују западно преувеличавање проблема с којима се Русија суочава, а с друге стране сами праве исту или гору грешку у оцени Украјине.

Русија ни на који начин није „узела читаву Украјину“. Њени територијални добици се своде на Крим, (полу)острво које је с руским копном повезано преко једног веома рањивог моста, чију анексију није признала ниједна међународно значајна држава. Поред тога, руски утицај је снажан и у економски посрнулој и демографски девастираној Новорусији, коју Русија последњих година покушава да представи као искључиво украјински проблем, док је у остатку Украјине руски политички утицај и одраз „меке моћи“ готово непостојећи.

Пре него што наставимо, желим да разјасним две врло битне ствари:

  1. Аутор ових редова је руски националиста који непоколебљиво верује у јединство троједне руске нације, као што су у то веровали и Иван Иљин и Александар Солжењицин. Доћи ће дан када ће време раскомаданости руског националног ткива бити ништа друго до лоше сећање у историјској свести руског народа. То се скоро сигурно неће десити за владавине тренутног режима у Русији, али ће се десити, или ће Русија престати да постоји као ентитет од цивилизацијског значаја.
  2. Ово није ни исповест, ни признање раније направљене грешке. Ја никада нисам веровао у Путинов „лукав план“ и увек сам сумњао у могућност његовог евентуалног успеха, како 2015. када је Украјина заиста била на самртној постељи, тако и 2016-2017. када је постало јасно да је најгоре време за њу прошло, и да се налази на путу опоравка.

(моја предвиђања за 2016.)

  • Крај рецесије у Украјини: 70%
  • Порошенко остаје на власти: 80%
  • Снаге ДНР до краја године заузимају Маријупољ: 10%
  • Путин ускраћује подршку Новорусији и Украјина осваја њене територије: 5%

(моја предвиђања за 2017)

  • Украјина бележи раст БДП-а: 80%
  • Украјина неће банкротирати: 90%
  • Порошенко остаје на власти: 90%
  • Дњепропетровск, Одеса и Харков остају под украјинском контролом: 95%
  • Маријупољ остаје под украјинском контролом: 90%
  • Путин не ускраћује подршку Новорусији: 99%

Као што видите, нисам пуно погрешио. Све моје песимистичне прогнозе су се показале као тачне. Једино за чим жалим је што од самог почетка нисам јасније напао идеју „лукавог плана“ и Путинове „шаховске партије“ са Западом, као што су неки други руски националисти учинили. Ипак, за разлику од њих, нисам погрешио ни у процени да Кремљ неће оставити Донбас на цедилу без икаквог видљивог разлога.

Имајући све ово у виду, моја предвиђања се могу назвати „златном средином“ руске аналитике.

  1. Украјина је можда поразила Русију, али није постала успешна држава. Напротив, по свим битним аспектима је разочарала очекивања управо оних који су највише веровали у њу. Реч је о једној од најсиромашнијих земаља Европе. Порошенко је изневерио очекивања страних неолибералних реформатора и кочио већину промена, нарочито оних које би дотакле његове кронистичке ортаке. Менталитет становништва је неосовјетски, чак и у већој мери него што је то случај у Русији (недавна забрана украјинским универзитетима да приступе .ру, односно .ru доменима је, осим што је неспроводива, савршени показатељ таквог стања духа).
    Попут неолиберала, и украјински националисти су незадовољни постојећим стањем. Како је украјинска држава прибављала међународни легитимитет, тако је и ограничавала „слободу“ украјинским националистима. Најизраженије психопате међу њима су ухапшене или побијене. Остали су стављени под званични ланац војне команде, или на други начин кооптирани у систем. Ретки руски националисти који су дошли да се боре на украјинској страни у нади да ће изградити „укронацистичку“ државу нису решили ни основна резиденцијална права, а многи су депортовани назад у Русију, у топло наручје центра за борбу против екстремизма ФСБ-а. (нажалост, ни Русија није боља по овом питању, јер нам сваки час пристижу вести о неком руском патриоти малоруског порекла који због баналних правних препрека бива депортован назад у Украјину)
    Мајданисти су принуђени да организују ритуалне геј параде у Кијеву и Одеси, хвалећи „различитост“ и мултикултурализам, а њихове хвалоспеве о заустављању емиграције се лако могу побити простом чињеницом да је просечна плата у Киргизији већа него у Украјини.
    Према томе, ни неолиберали, ни украјински националисти немају чему претерано да се радују, иако Руси за сада остају највећи губитници.
    Све ово треба имати на уму током предстојеће анализе украјинских тријумфа.

Економија

Украјинска привреда је у периоду 2014-2015. пала за читавих 16%, чиме се свела на ниво од 60% у односу на најбоље дане Украјине Совјетског Савеза. Током 2014. једнак број станова се изградио у руској Краснодарској области, која броји 5,2 милиона људи, и целој Украјини од 43 милиона душа.
Истовремено, Украјина је по неславној статистици најниже плате у Европи претекла Молдавију, и постала „снежни Габон“, како ју је Сакашвили тада назвао.

Ипак, неколико битних зачкољица кремаљски пропагандисти никако да помену:

  1. Највећи део украјинског економског пада, нажалост, отпада на високоиндустријализовани Донбас. За разлику од тога, запад државе је прошао тек благу рецесију.

Према томе, радовање економским потешкоћама Украјине своди се на радовање економским потешкоћама њеног најрусофилнијег дела.

  1. Ово се јасно одражава на животни стандард у Доњецкој и Луганској републици.
    Према наводима доњецког Министарства финансија, током протекле године просечна плата је порасла за завидних 22%, што се уз руске субвенције не чини немогућим. Међутим, раст је остварен са веома ниске основице.
    Просечна плата у Доњецку износи 177 долара, наспрам украјинског просека од 276, или руског од 650. Она је нижа од просечне плате у Узбекистану и Киргистану, а од бивших совјетских република, за њом заостаје једино Таџикистан.
    Такође, треба имати на уму да је урбанизована и индустријализована територија под контролом ДНР-а пре рата надмашивала украјински просек зараде за око 15%, заостајући једино за Кијевом.
    Сада, међутим, делови Доњецке области под украјинском контролом, иако ратом разорени и пресечени линијом фронта, бележе већу просечну плату (293 долара) не само од ДНР-а, већ и од остатка Украјине (за десет посто).
    За то време, територија под контролом Новорусије је од најбогатијег дела Украјине постала њен најсиромашнији део, са нижом просечном платом од раније најсиромашније Тарнопољске области (тренутно на 210 долара).
    Показатељи за Луганск тренутно нису доступни, али они могу да буду само лошији него за Доњецк, будући да је луганска област и пре рата била много ближа украјинском просеку, и да ЛНР на бандитски начин води озлоглашени Плотницкиј.

За крај, пренећу вам једну личну анегдоту која потврђује да се никаква привредна нормалност не може очекивати у стању у ком се ЛНР и ДНР тренутно налазе.
Почетком јануара текуће године, требало је да туристички посетим Доњецк. Међутим, наша тура је отказана јер је водич морао хитно да се посвети тада искрслом проблему размене ратних заробљеника с Украјином.
Уколико је најосновнији туризам подложан проблемима државе која се налази на линији фронта, онда само можемо да замислимо како се иста ствар одражава на озбиљније пословање и крупнији бизнис.

  1. Иако се период од 2014. до 2015. тешко може назвати пријатним за Украјину, он ипак не може да се пореди с економском депресијом деведесетих година прошлог века.

    Овај графикон показује упоредне резултате анкета о животном стандарду грађана у Украјини од 1998. до 2016. године.
    Украјинци су много сиромашнији од Руса. Док у Русији 35% испитаних пријављује потешкоће с набавком хране и одеће, у Украјини то чини 70%. 18% Руса може да лагодно инвестира у домаћинство, док исто важи за свега 4% Украјинаца.
    Ипак, оваква ситуација није претерано катастрофична у поређењу с украјинском недавном историјом.
    И током кризне 2016. године животни стандард у Украјини није био нижи него почетком прве деценије 21. века, што ће рећи знатно виши него деведесетих година прошлог века, када се преко 90% Украјинаца жалило на недостатак основних животних намирница.

Насупрот свему овоме, Крим је под руском влашћу доживео процват, уз двоцифрен привредни раст којим се убрзано приближава развојном нивоу богатих држава – и све то упркос западним санкцијама. Имајући у виду да се у Донбасу налазе озбиљни индустријски потенцијали, његов раст би могао да буде само већи, да је попут Крима заиста укључен у састав Русије.

Финансије

Један од најчешћих аргумената које употребљавају пропоненти Путинове „шаховске партије“ је наводна неизбежност украјинског банкрота.
Међутим, ако је тако нешто и било могуће током 2015. и у нешто мањој мери 2016. године, сада се, у 2018. таква могућност повлачи на саму маргину.
Јавни дуг Украјине тренутно стоји на 77 милијарди долара, једва нешто више од 73 милијарде колико је износио на почетку сукоба пре четири године.

То га држи на неких 74% БДП-а, што је значајно више од нивоа од 40% из 2013. године, али и значајно испод врхунца од 82% који је достигнут у периоду 2016-2017.
Будући да је украјински буџет постао уравнотежен, а привредни раст остварен, можемо очекивати да се у наредним годинама проценат дуга спусти у „безбедан“ оквир од 60% БДП-а, какав је у већини земаља у развоју.
Девизне резерве Украјине су порасле са 5 милијарди долара на почетку 2015. на скоро 20 милијарди почетком 2018. Тиме се покрива 5 месеци увоза, наспрам препорученог минимума од 6 месеци.
Власници највећег дела украјинске привреде су сами Украјинци, што држави омогућава да води независнију економску политику. Ово се често не манифестује на најбољи могући начин, јер председник кочи правосудне и економске реформе, као и анти-корупционе иницијативе.
Све ово Украјину не чини финансијском силом. Њен кредитни рејтинг је испод нивоа препорученог за инвестиције, али уколико не дође до нових великих потреса, ни банкрот не изгледа као реална могућност.

Демографија

Постоји теорија завере која тврди да је становништво Украјине за око 10 милиона душа мање него што званични статистички подаци кажу.
У стварности, она се не разликује од мантре западне пропаганде о „умирућем руском медведу“.
Увек сам тврдио да се, уколико се конкретно не докаже супротно, руским статистикама може веровати. Да бих био конзистентан, исто ћу поступати и према украјинским статистичким подацима.
Наравно, ово не значи да је демографија Украјине нешто чиме се та земља може похвалити. Стопа фертилитета је са ниских 1,47 у 2016. години пала на 1,40 у 2017. (У Русији она износи 1,76 односно 1,62)

Међутим, ни овде нема никаквог разлога за руско славље, јер док је цела Украјина у великом демографском паду, он је најочигледнији у источним, проруским областима.
Као и на пољу економије, неосовјети међу Русима и овде славе у првом реду пропаст сопственог народа.


Донбас је, истина, увек имао нижу стопу фертилитета него остатак Украјине (1,32 наспрам 1,51 за остале области у 2013. години), али се она сурвала на територији под контролом ДНР-а и ЛНР-а након 2014.
Према подацима које објављује сама ДНР, у 2017. на њеној територији забележено је 11 800 живорођених, наспрам 33 636 умрлих. За становништво од 2,3 милиона, ово значи наталитет од 5,1 промила, уз морталитет од 14,6 промила, односно негативни природни прираштај од 1% годишње. Он је, за целу доњецку област, у 2013. као последњој години „нормалног стања“ био скоро дупло блажи.

Као ни у погледу просечних плата, ЛНР не објављује ни демографске податке, али они тешко да могу бити бољи него у случају ДНР-а.

Не само да се економско и друштвено тежиште живота у Украјини помера ка западу земље, већ исти тренд прати и демографија.

У међувремену, Крим је бележио раст природног прираштаја, приближавајући се руском просеку од кога је тренутно за свега 0,5 промила нижи.

Војска

Ако је постојало идеално време за руску инвазију Украјине (мимо страхова и фантазија западне-украјинске пропаганде), то је био април, или најкасније август 2014. године.

У међувремену, украјинска војска је постала значајно снажнија. Нарасла је са око 100 000 углавном безвредних трупа на 250 000 бораца способних да изведу тактички сложене операције.

Очишћена од „русофилних“ елемената, губитак доброг дела наоружања из совјетског периода надокнадила је како новостеченим ратним искуством, тако и баналном чињеницом да је војни буџет повећан за читавих 5 пута.

Укупна војна потрошња је између 2 и 4 пута већа него пре почетка сукоба, чак и када се урачуна мајданом изазвана економска криза. Русија би, наравно, без проблема могла да здроби Украјину у конвенционалном војном сукобу, али уз много веће проблеме од оних који би пратили неометани продор до Дњепра четири године раније.

Важније од свега овога јесте чињеница да је Украјина сада у потпуности засенила војну снагу Новорусије. Њена сила, која броји не више од 40 000 војника, остала је без доброг дела идеалистички надахнутих бораца из 2014. и полако подлеже ниском моралу. Руски војни аналитичар Александар Жучковски, који је учествовао у њеном стварању, процењује да би новоруска армија могла да се одупире евентуалном украјинском удару не дуже од седам дана, без помоћи Русије.

Мајданистички сан о понављању операције „Олуја“ би, без руске интервенције, већ сада могао да постане стварност.

Изградња новог националног идентитета

Украјинска криза је означила потпуни слом руске меке моћи.

„Русија је у украјинску привреду током последњих 20 година уложила 200 милијарди долара, а Америка у ‘развој демократије’ 5 милијарди. Чини се да нисмо паметно улагали. Важна лекција.“– Алексеј Пушков, посланик Јединствене Русије

Свеукупно посматрано, „русофилно“ расположење се у Украјини смањило стандардном девијацијом.
Проценат становника те земље који желе државно јединство с Русијом је пао са 16% на 3%.
43% Украјинаца сада прижељкује улазак у НАТО, наспрам 15% од пре 2014.

Проценат Украјинаца који имају позитивно мишљење о Русији је пао с 85% на 40%.

Иако је Крим увек био најрусофилнији део земље, он се није драстично разликовао од Доњецка и Луганска, који се по том питању, опет, нису пуно разликовали од остатка Новорусије.

Након анексије, подршка прикључењу Русији је на Криму скочила са 40% на 90%. Упркос одсуству јасне Путинове подршке, већина становника ДНР-а и ЛНР-а подржава јединство с Русијом.

На основу овога можемо закључити да би запоседање читаве Новорусије пратила и већинска подршка становништва, од 50-60% у најмање русофилној дњепропетровској области, до преко 80% односно 90% у Одеси, Харкову, Доњецку и Луганску.

Насупрот томе, сада имамо изражен пад русофилног осећаја у читавом остатку Украјине, при чему свега 5% становништва оног дела Донбаса који није под руском контролом прижељкује уједињење с Русијом.

Уколико су ове промене трајне, прикључење ових области Русији постаје немогуће захваљујући Путиновој неодлучности и колебању током кризе 2014. године.

Према прошлогодишњим истраживањима, 90% становништва дела Донбаса под украјинском контролом жели да остане део те државе. У ДНР-у и ЛНР-у, тај постотак је дупло мањи.

Седамдесет процената становништва украјинског Донбаса не верује Путину, наспрам 20% руског дела.

Руралнија структура становништва и већи удео етничких Украјинаца не могу да објасне овакве разлике. Њих је створила руска, односно украјинска пропаганда.

У међувремену, наставља се интензивна украјинизација деце школског узраста.

На пољу вере, Украјинска Православна Црква отима имовину Руске Православне Цркве, а све што потоња ради у одговор је објављивање јалове пропаганде која се граничи с лажним вестима.

Ништа од овога не треба претерано да нас чуди, кад знамо ко управља иницијативама руске меке моћи:
Шеф париског одељења Росотрудничества (први проблем: ради се о речи коју не-Словени не могу да изговоре) стицајем околности је Јекатерина Солоцинскаја, бивша супруга Димитрија Пескова, портпарола Кремља, постављена на дужност приликом Путинове посете Француској у мају 2017.
Она је ускратила смештај Захару Прилепину, веома популарном руском писцу националистичког духа, под изговором да је реч о „терористи из Донбаса“.

Русија, ипак, није толико непотистичка држава да толерише такав потез, па је дотична морала да поднесе оставку, иако званично из другог разлога – поседовања две непријављене фирме које су куповале непокретности по Паризу (вероватно у циљу промоције руске културе). Најзанимљивије од свега је њено одбијање да потпише писмо оставке под изговором да „има добре везе с Ксенијом Собчак и Рамзаном Кадировим“. Реч је, дакле, о веома неинтелигентној особи (и веома богатој, далеко богатијој од потписника ових редова, тако да можда и грешим у њеној оцени).

Имајући све наведено у виду, није ни чудо што се Русија новим украјинским законима о језику одупире с мање успеха него што то чини, на пример, Мађарска.

Свеукупност Путиновог неуспеха

НАТО војници марширају централним кијевским булеваром у августу 2017 – прикладан симбол руског неуспеха

Украјина је још увек веома сиромашна и нефункционална држава, али се чини да јој самопоуздања не мањка и да се налази на путу одрживог опоравка.

Мајдан се одвио упркос вољи већине народа, а успех му је омогућила фолс-флег операција позната и као кијевски Снајпергејт, о чему нова сазнања добијамо сваког месеца. Али, данас више нико о томе не брине. Више није важно.

Украјини је одобрена набавка оружја. Кремљ је 2014. био неодлучан плашећи се новог Хладног рата са Западом, али се све више чини да ће до тога свеједно доћи. Неостаљиниста Николај Стариков је 2014. причао страшне приче о нуклеарном рату у случају руске интервенције у Украјини, а недавно смо се нашли на ивици таквог сукоба због удаљене Сирије. „Хајде да уђемо у нуклеарни рат, не због сопственог народа, већ због једне рафинерије нафте у блискоисточној рупи од државе“, сатирично су говорили руски родољуби.

Док је 2014. читава Новорусија била зрела за узимање, сада се чини да ће Русија бити срећна уколико дугорочно задржи мањи део Донбаса.

Пре анексије, на Криму је било стационирано 20 000 украјинских војника, које је касније разоружао сличан број руских трупа. Једина јединица која је пружила отпор била је састављена од Галичана, а вођена америчким војним инструкторима. Но, и она је савладана без крвопролића. Јасно је да је узимање Крима била пажљиво планирана операција Кремља одобрена с највишег нивоа. Ипак, треба нагласити да ни око ње није постојало јединство мишљења, при чему је Сергеј Шојгу наводно био највећи противник таквог курса.

И у осталих осам области Новорусије тешко да је било више украјинских војника. Њих су једнаком лакоћом могли да разоружају „мали зелени људи“. Уместо тога, имали смо историјског ревизионисту Стрелкова који је формирао бригаду у Славјанску, док је нехајни хаос владао Доњецком. Ако је и иза тих операција стајао Кремљ, ради се о најнекомпетентнијем планирању у војној историји. Другачије, уједно и вероватније објашњење каже следеће: Кремљ је играо игру чекања. Уколико би се Украјина сама од себе распала, Русија би свакако запосела новоруске области. Уколико би Украјина преживела, Крим би био уједно и прва и последња руска интервенција. Ипак, Стрелков је пореметио тај план.

Тако је Путин добио прилику да се игра Џорџа Буша млађег на Блиском истоку, и сакупи рејтинг од 80%, и то је све што је за њега важно.

Израел Шамир о таквој стратегији (уз одобравање) пише следеће: „Рат у Сирији је веома битан за Русију, јер јој помаже да скрене пажњу с Украјине. Сирија и Палестина су територије које је још Руска царевина хтела да колонизује пре Првог светског рата, а данас се чини да ће оне потпасти под сферу руског утицаја с оне стране Босфора, поништавајући могућност затварања Русије у оквире Црног мора.

Ово нас враћа на питање Крима, односно, још један његов оглед. Шта би се догодило да није дошло до руске анексије?

Украјина не би била анти-руска као што је данас, али би ипак била окренута Западу. Русија би временом вероватно била избачена с Крима, а проруске партије без шансе да понове историјски успех из 2010. коме је кумовала како економска криза, тако и потпуна дискредитација сила Наранџасте револуције.

И, наравно, Путинов рејтинг би био добрано испод 50% (понижен у Украјини, под економском кризом за коју не може да окриви непостојеће санкције), а Кремљ би се суочавао с могућношћу обојене револуције у свом дворишту.

Далеко од пројекта стварног руског реваншизма, сасвим је могуће да је анексија Крима ништа друго до изнуђени потез повучен у циљу заустављања обојене револуције, по шаблону иначе реактивне и скоро никада активне руске спољне политике.

Чини се да је у томе и успео.

После Крима, Путин је добио додатних 20% рејтинга и ауру „харизматичног лидера“ коју вероватно никада неће изгубити.

Са енглеског посрбио: Новак Драшковић

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s