Читав тај крај је пребогат историјом, културним споменицима и чудесном природом, што је све нажалост нашем народу недовољно познато

Миша Ђурковић (Извор: Печат)

Моји Ђурковићи су по књигама 1796. године из старе Херцеговине стигли у село Тоболац које се налази између Крушевца и Трстеника, на четири километра од Стопање. Ја сам одрастао у Крушевцу и иако сам одатле отишао пре скоро три деценије, ове крајеве и даље доживљавам као своје. Сам Тоболац је с једне стране окренут Морави, а с друге се већ налази на обронцима Жупе. У њему се налази извор киселе воде Мивела, а на два километра од наше куће налази се прелепи манастир Велуће који потиче с краја четрнаестог века. Читав тај крај је пребогат историјом, културним споменицима и чудесном природом, што је све нажалост нашем народу недовољно познато.

Протекле ускршње празнике искористили смо тако што смо децу повели на петодневну турнеју са намером да им бар део тога покажемо. И њима, али и мени је то било фантастично искуство, па ћу покушати да наговештај овог богатства поделим са читаоцима и пробам да их заинтересујем да почну да обилазе ову лепу, природно богату, али доста запуштену земљу.

Манастир Дренча

Велики петак провели смо готово читав дан на путу. Прешли смо на леву обалу Западне Мораве где су позната села попут Ћосићеве Велике Дренове или Радошеве Медвеђе. Лепим путем стиже се брзо до Љубостиње. Ту почивају мошти кнегиње Милице и Јефимије, аутора „Похвале кнезу Лазару“. Црква је започета годину дана пре Косовског боја, а градио је чувени Раде неимар. За њу су везане невероватне приче, од којих је најзанимљивија она о благу кнеза Лазара које је у преградном зиду лежало скривено скоро четири века док Турци нису запалили цркву и случајно га пронашли. Лазарева круна је тако завршила у Истанбулу.

Затим смо кренули ка Студеници. Успут  је чувени град Маглич, који се види са Ибарске магистрале, али нажалост не може да му се приђе. Једини пешачки мостић који води до њега, затворен је као несигуран?! Студеница је наравно прича за себе, посебан универзум са своје три цркве, осам векова, оригиналним фрескама, моштима Св. Симеона, његове Анастазије и Стевана Првовенчаног, и рашком школом као синтезом стилова византије и романике. Након ње дан је заокружила краљевска Жича са својих седам улаза и сјајном историјом.

Жича и Маглич

Док за ове велике институције људи макар знају, за два фантастична духовна, архитектонска и културна споменика из тих крајева слабо ко је чуо. На пар километара од Александровца налази се манастир Дренча. Подигнут је око 1382. године када је Крушевац био престоница Србије и као и Велуће карактерише га специфичан моравски стил. Подигли су га монах Доситеј, трећи игуман Хиландара и његов син Данило, будући пећки патријарх.

Из године његовог настанака потиче и Лазарева повеља по којој се као метох овог манастира помиње манастир Наупаре, смештен у крушевачком истоименом селу подно Јастрепца. Овај манастир је нешто старији. Сматра се да је грађен у време кад и Лазарица и карактерише га чудесна камена пластика, а посебно огромна розета на западној страни. Црква је више од сто година била без крова, а њену обнову наредио је Милош Обреновић 1835, о чему сведочи табла изнад улаза написана на предвусковском језику.

Од природних лепота треба издвојити шумовити Јастребац који се након деценија запуштености полако обнавља. Велико језеро је поново пуно воде, постоје разни планови за нове садржаје, али је сама природа и без тога изванредно атрактиван за пешачење и истраживање. Посетили смо и Врњачку Бању која изгледа прилично уређено и препуна је туриста, а изнад ње је такође атрактивни Гоч.

Јастребац са црквицом Преображења и манастир Наупаре

За крај бих издвојио причу о жупском вину. И ми још увек имамо мали виноград у коме се у складу са локалном традицијом гаје црни прокупац, црвени дренак и бела и црна тамјаника. Кад су године добре, вино и ракија и са нашом примитивном технологијом умеју да буду изванредни, јер је жупско виногорје заиста „Богом дано“. Отуд ме је веома обрадовало кад сам пре петнаестак година видео да се из Жупе помаљају прва квалитетна брендирана вина. Врата је отворио покојни Милун Раденковић чији се барикирани примерци Цариграда данас продају као архивска вина. Уследили су, међутим, и други и данас жупски пут вина обухвата око шездесет регистрованих винарија од којих су четрдесетак веома активне. Сви познаваоци су већ чули за Будимира, Милосављевића, Миљковића, за Ивановићев прокупац, а куриозитет је да у малом селу Тржац, пет километара од Дренче, раде чак три врхунске винарије. Ту су Минић, Живковић и Спасић чија је Тамјаника постала један од најјачих винских брендова са ових простора. Током овог пута имали смо задовољство да два сата проведемо у његовом објекту и у новом дегустационом подруму, пијући чак и изванредне још нефлаширане сорте из 2017.

Занимљиво је да сада почињу да развијају и вински туризам. Минић је направио мало етно село, а Спасић завршава апартмане.

Милан Спасић и Миша Ђурковић

Током ове мале турнеје уживао сам показујући деци како богату и лепу земљу имамо. С друге стране видели смо силне проблеме, много тога запуштеног и неуређеног, но горе од свега је што се види како се земља празни без народа. Свака друга кућа по селима је запуштена, продаје се као и бројни плацеви успут…

Научни саветник Института за европске студије

Фотографије: ФБ страница Центра за конзервативне студије

(Политика, 12. 4. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Жупа, Мишa Ђурковић, Србија