Сазван Свети Архијерејски Сабор СПЦ

Радни део заседања Сабора почеће такође у Пећкој Патријаршији после свете архијерејске Литургије 30. априла 2018.

Сабор СПЦ

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве свечано ће започети своје редовно заседање 29. априла 2018. године светом архијерејском Литургијом и призивом Светог Духа у храму Светих Апостола у Пећкој Патријаршији.

Радни део заседања Сабора почеће такође у Пећкој Патријаршији после свете архијерејске Литургије 30. априла 2018. године. Исто ће бити настављено 1. маја 2018. године у Патријаршијском двору у Београду.

(Сајт СПЦ, 17. 4. 2018)

Advertisements


Категорије:Вести над вестима

Ознаке:, ,

1 reply

  1. У Бога се уздајући,

    ми Срби православни да се саберемо као Заједница… а муслиманима исто желим између себе да, они, учине… е, онда међу нама Истина, ако нас Бог умудри да своју слободу искористимо ваљано

    +“Бог ће помоћи, ако буде имао коме“, говорио је блаженопочивши патријарх Павле

    … ако не, ћераћемо се, навикли смо

    Час је, „ко је вјера а ко невјера“. Вере Православне.

    Да чујемо архимандрита Рафаила Карелина,

    …“ми не говоримо о вери – „и ђаволи верују и дрхте“ (Јак. 2,19)…“

    …“Хтели бисмо да укажемо и на још једну „диверзију“ ђавола: његов план да подрије Православље изнутра.

    Духовна знања имају своју специфичност. Вера се не може по-истоветити са било каквом силом или способношћу човечије душе, био то разум, емоција или воља. Религиозна свест дубоко се разликује од њих, обухватајући их и испољавајући се преко њих она остаје у исто време особити гносис човека. Вера је сама онтологија човекове душе. Вера тражи укључивање у њу целокупне човекове личности. Када говоре да је вера област човековог срца, то не треба заборављати да Свети Оци срце нису схватали као емоционалну сферу човека, како ту реч схватају у наше време, већ као јединство сазнајних моћи, онај центар из кога потиче наша мисао, где се рађају жеље, доносе одлуке, које се потом у подручју свести усвајају већ као реч, емоција и императив за деловање.

    За религиозни гносис неопходно је очишћење душе од греха и страсти, које слично корозији разбијају и разједају моћи душе. Очишћењем срца способност човека за духовну спознају неизмерно се увећава.

    Баш зато у древној Источној Цркви богословље је сматрано за наставак литургике и библиологије, а образовање стечено у духовним академијама повезивало се са укључивањем у манастирски живот и изграђивало се као здање на темељу аскетике. Богословље (област сазнања) и заповести (област воље) узајамно су се прожимали и пребивали једно у друго. Богословље је било светост изражена речима, тајна изведена из дубине ћутања на периферију човековог језика.

    Због тога је код Светих Отаца могуће наћи овакав афоризам: „Ко се истинито моли тај је богослов, а истинити богослов је онај који уме да се моли„. Религија чистог разума је породила схоластику, религија пуких емоција – адогматски пијетизам, религија чисте воље – плитки морализам. Сва та три вида „религиозне аналитике“ постала су духовни сурогат.

    Православна Црква је првенствено Црква духовних сазерцања, храмовног богослужења и унутрашње молитве. Литургика, мистика и аскетика јесу дисање хришћанског Истока. Учење о унутрашњем животу подвижника Источне Цркве је уникално учење. У другим конфесијама нема и не може бити такве задивљујуће јасноће и дубине.

    Источна Црква је имала, како је већ горе речено, своју традицију у духовном просвећивању и образовању. Училишта су подизана при манастирима и храмовима у намери да се знања стицана у њима усвајају кроз религиозни опит. Образовање се на тај начин налазило у најтеснијој вези са увођењем ученика у духовни живот. Сама предавања добијала су форму дијалога између предавача и њихових ученика.“

    Где ћемо данас тражити истину?“, питао је свој аудиторијум у почетку лекције византијски богослов Михаил Псел. Бог је био пре свега објект религиозне побожности а тек затим познања. Лекције византијских богослова, као и светоотачке проповеди, нису носиле аналитички, већ синтетички карактер. То је била прича о Живом Богу.

    Али, затим ту традицију замењује еклетички приступ: долази до замене вредности. Знање више није потпора у труду Хришћанина – подвижника над собом, него је самоциљ, некакав аналог земаљске моћи коју цени свет. И будући да је у области световних наука и философије Запад имао разрађени систем схоластике и казуистике, то су владари Истока, као да су били очарани тим интелектуалним „богатством“, стали да потпомажу преоријентацију духовног образовања на Истоку и у богословље је продро западни метод аналитичког мишљења.

    Причу о Живом Богу заменило је разматрање свој става Божанства. Знање човека о Богу смештена су у квадратиће ишпартаног листа хартије. При том Божанска својства разматрана су аналитички, једно одвојено од другог. Бог као Личност ишчезао је у тој аналитици, огољена реч о својствима Бога постала је сувопарна и хладна.

    Тамо није било Бога „Ко-ји“, тј. Бога Живога и Лич-нога. Њега је заменила некаква сума знања о Богу (безгранични Бог раставља се на делове и од њих се саставља скуп), као имаоцу одељених својстава и атрибута, сума која одговара на питање „шта“. Лекције су држане више не као дијалог, већ у форми монолога. Док је за предавање богословља у византијској традицији педагог морао да буде ерудита, то је за предавање схоластике био довољан специјалиста који би ујутру могао по одређеном плану прочитати лекцију састављену претходног дана или чак мање од тога: да научи странице из уџбеника, преприча их студентима и затражи адекватан одговор.

    Византијско образовање поучавало је у првом реду православном начину мишљења. Западно је давало скуп знања у коме није било целовитости него само делова. Карактеристично је да и трактат Томе Аквинског, који представља врхунац западног богословља, носи назив „Сума теологије“.

    По нашем мишљењу увођење у систем православног образовања схоластике као метода обуке увезеног са Запада, имало је најтрагичније последице. Целовити религиозни гносис, заснован на духовном опиту замењује се гносисом разума. После богословља и друге дисциплине у духовним школама прешле су на језик сувог рационализма, претендујући на световну научност.

    До чега је то довело? Знамо да су почетком XX века семинарије попунили кадрови револуционара. И овде ствар није само у личностима тих одступника од вере, њиховим појединачним особинама, него и у томе што им духовна школа није помогла да нађу Живога Бога, а абстракције, чак и богословског карактера, отргнуте од срца могу без особитог труда да буду заборављене или одбачене. Због тога сматрамо да је и модернизација духовног образовања по западном обрасцу, која не узима у обзир традицију и специфичност Православља, настала такође под утицајем тамних сила.

    Разум је узурпирао место које припада срцу, и, оставши без срца, нашао се без Бога…“

    http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/skriveni_demonizam_savremenosti.htm

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s