Зоран Чворовић: Грозничава потреба неких архијереја СПЦ да модернизују црквену праксу и свест народа

Покушаји оцрковљења свакодневног живота (у складу са националном црквеном традицијом) долазе у противречност са интелектуалном модом „шмемановштине”

Зоран Чворовић

(Руска народна линија, 3. 4. 2018)

Настављамо разговор са нашим сталним сарадником доктором правних наука (Универзитет у Крагујевцу, Србија), правним историчаром, чланом Правно-политичког савета АП Косово и Метохија – Зораном Чворовићем.

Павел Вјачеславович Тихомиров: Зоране, у једном од претходних разговора ја сам већ указао на то да се нама Русима чини да у српској црквеној свести постоји нека врста располућености. С једне стране, све у СПЦ указује на темељну улогу спољашњег култа, који је помогао да се сачува суштина. Уосталом и Светосавље је највећим делом, заправо, искуство оцрковљења живота. С друге стране, не може да не упадне у очи интелектуална мода „шмемановштине”. То није обична располућеност, већ шизофреност, јер једно искључује друго.

Зоран Чворовић: Та шизофреност која је својствена данашњој религиозној свести Срба, морала је да остави свој траг и на предлогу новог Устава СПЦ. Инсистирање појединих епископа да се нормативни текст једног црквено-правног акта, који се искључиво тиче устројства помесне Цркве, непримерено оптерети еклисиолошким учењем, једино може да се објасни суженом револуционарном свешћу појединих српских епископа који имају грозничаву потребу да за свог архипастирства у потпуности модернизују наслеђену црквену праксу и свест српског народа.

Обраћање Предању је одувек било проверени начин да се оцени исправност неког новог учења, у овом случају афанасијевско-шмемановске евхаристијске еклисиологије. Све док је Предање живо никаква новачења не могу да присвоје ауторитет ортодоксије и ортопраксије. Тек када револуција успе да потпуно уништи „стари режим”, обезбеђује се конвалидација почетне нелегалности.

Михаил Михајлович Иванов: Ако разматрамо друштвено-политички аспект, онда се у Србији запажа приближно исто оно што и у Русији: док се Црква прихватала као савезник у борби против комунистичке идеологије, либерали су толерисали све оно што се може назвати нормом црквености, а што је својствено традиционалном православном погледу на свет.

Када је завршен обрачун са остацима совјетског система, у очима поборника тржишно-либералне идеологије Црква се више није доживљавала као тактички савезник, већ као стратешки непријатељ. Зато што се према идеологији потрошачког друштва црквени поглед на свет јавља као систематска алтернатива.

Зоран Чворовић: Док је трајао политички обрачун са режимом Слободана Милошевића, у коме су на страни прозападне опозиције активно учествовали неки од најутицајнијих епископа СПЦ, покушаји замене светосавског Предања модернистичком идеологијом остваривао се искључиво у оквиру „унутрашњег живота” СПЦ. Реформа богослужбене праксе и реформа (богословског) образовања могле су да буде видљиве само релативно малој групи оцрквљених људи, који учествују у литургијском животу Цркве.

При том, значаја Св. Предања могли су углавном да буду свесни само они који су сачували своју црквеност током деценија комунизма, а не и новокрштени који су почетком деведесетих масовно прилазили Цркви.

Павел Вјачеславович Тихомиров

П. В. Тихомиров: Да, у Српској цркви се јасно запажа супротност у ставу који влада међу нефитима (онима који су пришли Цркви после пада комунизма) и онима који су васпитани у непрекинутој црквеној традицији.

У том смислу ситуација је код нас у Русији унеколико другачија. То најбоље примете Срби који се упознају са стварношћу нашег црквеног живота. Добро памтим утисак који је понео наш заједнички пријатељ Ранко Гојковић из контаката са православним људима из Русије и Украјине.

Код нас је безначајно мали проценат људи васпитан у непрекинутој црквеној традицији, сви ми, постсовјетски људи, у највећој смо мери неофити.

Један део оних који су пришли Цркви деведесетих година искрено сматра да је неопходно да се све у црквеном поретку врати на стање у коме је било пре револуције, док су други убеђења да не смемо да поновимо грешке из синодалног периода (период од 1721. до 1917. година када је Руском црквом управљао Синод, као орган једног од државних ресора. Од 1701. до 1917. године РПЦ није имала ни патријарха). Зато је од животне важности да се стваралачки преиспита историјско искуство. Нема сумње да се понекад  у таквом преиспитивању одлази исувише далеко. Тренутно у Руској цркви не постоји, условно говорећи, неко заједничко гледиште које би било својствено неофитима. Међу нашим неофитима има оних који се управљају према XIX веку, али има и оних који сматрају да XIX век не може да служи као образац за подражавање.

А код вас су се, изгледа, формирале различите црквене културе. Пропагатори модернистичких тежњи су они црквени и јавни делатници који су Цркви пришли деведесетих година XX века.

Зоран Чворовић: У то време, деведесетих година прошлог века, епископи-модернисти нису излазили пред јавност са ставовима којима би се ниподаштавло Св. Предање и све специфичности вековне српске црквене праксе, односно Светосавље као православно хришћанство српског стила и искуства.

Јасно је да поједини епископи, који су узели учешће у борби прозападне опозиције против Слободана Милошевића, нису могли себи да дозволе да у ту борбу уђу без Светог Саве, јер се Слободан Милошевић у једном значајном делу млађе бирачке популације поистовећивао, и то добрим делом с разлогом, са комунизмом и југословенством. Одмах да кажем да је прозападна опозиција, много више него Милошевић, била лишена било какве националне свести. При том се таква политичка борба распламсавала у условима рата који је Запад водио против Срба у РСК и РС.

Код епископа који су ушли у политичку борбу против С. Милошевића, геополитичка свест била је конзервирана на нивоу 1945. године. Милошевић је за њих био симбол титоизма, а у опозицији су видели снагу кадру да обнови српску државност. Таква архаична геополитичка свест је била гарант да ће део клира СПЦ бити инструментализован од стране прозападне опозиције, којој је у првој фази деловања преко била потребна национална симболика, коју су јој обезбеђивали поједини епископи.

Михаил Михајлович Иванов

М. М. Иванов: Шта се догодило после обарања Милошевића?

Зоран Чворовић: Одмах после петооктобарског преврата, почев од 2002. године, поједини богослови-модернисти и поједини епископи су почели су и јавно да излазе са радикално обновљенским идејама.

При том су модернисти потпуно узели под своју контролу све установе које се баве богословским образовањем, од Факултета до средњих школа.

Млади свештенослужитељи, формирани под утицајем ових учења, изгледају као ништа мањи поборници либерално-тржишног идеолошког мејнстрима од типичних младих представника менаџерске класе.

П. В. Тихомиров: Да ли је могуће да су сви млади клирици, без изузетка, у потпуности лишени оног осећања које се код нас у Русији назива „за државу ми није ништа тешко да учиним”?

Зоран Чворовић: Свакако да нису сви такви. Међутим, клирици модернисти који имају још увек жив нерв за национално питање, показују се неспособним за националну борбу. У њихову свест је уграђено толико филтера, толико „унутрашње цензуре”, која је проузрокована идејама религиозне и сваке друге толеранције, па све то неминовно утиче и на квалитет њихове борбености.

П. В. Тихомиров: Алтернатива?

Зоран Чворовић: Повећава се број противника црквене модернизације. Али се, на жалост, суочавамо са феноменом „ревности која није по разуму”. Расколнички дух и расколничке методе… Једном речју, непостојање целосне црквене свести, формиране на темељу Св. Предања, идеално је тло за ницање како модернистичког духа, тако и „конзервативног” расколништва.

П. В. Тихомиров: Убеђен сам да се у овом питању сваки пут суочавамо са погрешним представама о хијерархији вредности. Не постоји јасна представа о томе шта у духовном животу човека има значење крајњег циља, а шта средства. Конзервативци придају сувише значаја спољашњим формама, заборављајући на час да суштина спасења није у томе „да се по сваку цену трудимо око једног слова”.

Насупрот томе, они који су склони да се критички односе према свему што им делује као окамењивање вере, пракса показује да с таквим одушевљењем приступају послу „рушења идола” да „заједно са водом одбацују и дете”.

Па углавном остају празних руку.

Са руског посрбио: Зоран Чворовић

Advertisements

One thought on “Зоран Чворовић: Грозничава потреба неких архијереја СПЦ да модернизују црквену праксу и свест народа”

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s