Kритички приказ књиге Петрита Имамија „Срби и Албанци кроз векове“

Тротомно издање „Срби и Албанци кроз векове“ (Извор: Б92)

Крајем фебруара ове године невладина организација „Фондација за отворено друштво“ поклонила је библиотеци града Београда 38 комплета тротомног дела драматурга Петрита Имамија под називом „Срби и Албанци кроз векове“, чији је издавач Самиздат Б92. Према речима донатора, у оквиру исте акције ће укупно 250 комплета ове књиге бити подељено регионалним, универзитетским и градским библиотекама широм Србије.[1] Наведено је да је циљ акције „стимулисање унутрашњег дијалога о односима Срба и Албанаца“.

Петрит Имами је драматург и сценариста из Београда, од 1996. запослен као редовни професор на Факултету драмских уметности. Књигу је, како каже, „написао из жеље да спозна односе између два народа, као и да утврди шта их је зближавало, а шта удаљавало“. То је сасвим легитимно право Имамија, међутим, издавач је ово дело најавио као историју односа Срба и Албанаца, док представник Самиздата Веран Матић говори о књизи као „прегледу историјских чињеница“. Иза акције дељења 250 бесплатних примерака библиотекама јасно се види намера издавача, али и Соросовог фонда да се ово дело наметне као научна публикација – приручник који треба да служи као основа изучавању историје српско-албанских односа.

Стога се најпре поставља питање базичне компетентности једног драматурга да се бави историографским и етнолошким истраживањима. Имами ни у једној од три тома књиге није користио архивске документе (барем их нигде не наводи), већ је писао на основу литературе и штампе. То је нарочито спорно ако се има у виду да се у књизи налазе бројни подаци за које је неопходно да постоје чврсти материјални докази, како би могли да се сматрају веродостојним.

Ненаучни приступ теми посебно долази до изражаја у трећем тому књиге, где аутор покушава да докаже албанско порекло што већег броја становника Балкана, улазећи неретко и у колизију са историјским чињеницама (тврдња „црногорска племена из Седморо брда су до 17. века била римокатоличка“[2]). Поред тезе о албанском и римокатоличком пореклу брдских племена, Имами истиче и наводно албанско порекло вожда Карађорђа, док и у бројним другим поглављима тротомног комплета долази до изражаја фиксација на доказивање албанског порекла многих личности. Тако је из сведочанства Стипе Шувара о разговору са Али Шукријом 1988. године, Имамију највише засметала Шуварова тврдња да је Шукрија пореклом Турчин. Имами је одмах у следећем пасусу „доказао“ да су Шукрије заправо „били Албанци, који су у 17. веку прихватили турски језик и турско национално осећање“[3].

Игор Вукадиновић

Имамијев романтичарски приступ у првом и другом тому књиге, која се бави савременом историјом, прераста у грубо прекрајање историје, засновано на провереном и подмуклом методу селекције чињеница по двоструким аршинима. Тако је, на пример, фашистичким злочинима над Србима у Другом светском рату непосредно посвећено укупно две реченице, док се о лошем третману Албанаца у Краљевини СХС/Југославији детаљно говори на више десетина страна. Имами је више пажње посветио плану за исељавање Албанаца у Турску, који никада није спроведен, него систематском и планском етничком чишћењу једне популације од стране фашистичког режима током Другог светског рата.

Одсуство научног приступа теми видљиво је и у структури поглавља. Иако је назив дела „Срби и Албанци кроз векове“ – а прва два тома хронолошки покривају целокупан период историје Срба и Албанаца – чак 370 страница другог тома је посвећено периоду од успона Милошевића 1987. до 2017. године. Дакле, периоду од последњих тридесет година је посвећено скоро једнако пажње колико целокупној дотадашњој историји српско-албанских односа, што делимично обесмишљава назив дела.

Нарочито је оскудан и недовољно покривен период Другог светског рата и непосредно након њега, када је и формирана аутономија о којој Имами детаљно и темељно пише у периоду 1987–2017. Аутор је, као додуше и многи српски историчари, превидео чињеницу да је Југославија била прва држава у Европи, ван Совјетског Савеза, која је у 20. веку дала територијално-политичку аутономију националној мањини, заокруживши територију на којој је та национална мањина чинила већину.

Имами проучава „етнички састав Косова“ у 19. веку, превиђајући да су границе тог субјекта формираног 1945. године управо и одређене тако да се поклапају са територијалном распрострањеношћу Албанаца у Србији (од петнаест срезова Србије у којима су Албанци чинили већину, свих петнаест је ушло у састав АКМО).

Већ сама чињеница да су Албанци у Србији имали оно о чему су Срби у Хрватској, Мађари у Словачкој или Турци у Бугарској могли само да сањају – територијално-политичку аутономију (мада су чинили већи проценат становништва у тим државама него Албанци у Србији у тренутку давања аутономије) – обара распрострањени мит о „Ранковићевом угњетавању Албанаца“, који ни Имами, као ни други пре њега нису могли иоле озбиљније да аргументују.

О томе какав је био положај Албанаца у Србији и Југославији након 1945. најбоље говори судбина српских избеглица којима је забрањен повратак у домове са којих их је окупатор протерао и судбина службеника фашистичког апарата који су касније заузимали високе позиције у новој социјалистичкој држави. Иначе, забрана повратка српских избеглица на Косово (претпоставља се да се од око 90.000 протераних Срба, половина није вратила на своја огњишта због систематске опструкције комунистичких власти) представља историјски преседан да држава чланица антихитлеровске коалиције спречава сопствене грађане да се врате у домове из којих их је окупатор протерао. Југославија је тиме директно прекршила споразум УНРРА који је потписала 9. новембра 1943. године, према којем је била у обавези да по ослобођењу територије од фашиста, обезбеди повратак свих избеглих и расељених лица.

Имами се дотакао овог питања у свом раду, али тако што је сам чин писања о забрани повратка избеглицама представио као доказ „српског шовинизма и ширења мржње према Албанцима“ од стране појединих српских интелектуалаца крајем осамдесетих година[4]. Дакле, не само да није покушао да објективно сагледа значај, околности и последице забране повратка избеглицама, него је унапред само бављење том темом етикетирао као „српску пропаганду“.

Други том

Иако су у периоду од 1945. до 1968. Албанци имали сва грађанска права као и остали народи Југославије, укључујући право образовања на националном језику, укључујући територијално-политичку аутономију коју друге националне мањине нису имале, Имами говори о „погоршању положаја албанске националне мањине“ током педесетих година, а као „аргумент“ за ову неодрживу тезу наводи „кампању да се Албанци на попису изјасне као Турци“[5]. Кампања је била толико „агресивна“ да се 1953. године 34.583 становника АКМО изјаснило као Турци, а на попису 1961. та бројка је опала на 25.764. То су углавном били људи који су говорили турски и осећали се као Турци, али су на попису 1948. сврстани у Албанце. Према томе, јасно је да поборници мантре о „погоршању положаја Албанаца 1945–1968“ не само да немају ниједан аргумент за ту тезу, него заправо покушавају да прикрију суштину овог периода историје Југославије – константно институционално јачање албанске политичко-територијалне аутономије у Србији.

Неодржива мантра о „угњетавању“ Албанаца педесетих година користи се како би оно што је уследило шездесетих година, а тиче се разградње државности Србије, у књизи било названо „промена става према националним мањинама“[6].

Уставни амандмани су покрајини дали готово све прерогативе државности које су имале републике (Устав, неповредивост граница, епитет „социјалистичка“ у називу, конституент Федерације). Србија више није имала право да мења статус покрајине без сагласности саме покрајине, али и осталих република у Федерацији (као када би данас за промену положаја Каталоније или Шкотске морале да се сагласе све чланице ЕУ). Квази-историјском конструкцијом да је „Аутономија Косова настала као тековина антифашистичке борбе и социјалистичке револуције, која се својом вољом присајединила Србији“, покрајини је индиректно признато право на самоопредељење, а државност Србије је сведена на слободну вољу њених покрајина.

Имами, као ни многи пре њега, нису видели ништа спорно у овој бруталној суспензији државности једне републике, на коју у демократским условима не би пристала ниједна суверена држава на свету. С друге стране, у делу који описује повратак суверенитета Србије у покрајинама крајем осамдесетих година, он и те како истиче недемократски карактер и злоупотребу партије и медија који су тај повратак пратили.

Имами доста детаљно описује „антиалбанску хистерију“ у медијима који су крајем осамдесетих писали о угњетавању и исељавању Срба са Косова у претходних 20 година[7]. Међутим, када описује стање у југословенским медијима крајем шездесетих година, он не само да не примећује антисрпску хистерију у причи о „Ранковићевом терору над Албанцима“, него и сам подилази тој мантри, дајући јој академски легитимитет. Он описује смене албанских политичких руководилаца због благог супротстављања Милошевићевој политици 1988. године, али нигде не спомиње због чега су и на који начин Добрица Ћосић и Јован Ђорђевић смењени са свих партијских функција 1968. године.

Конференција поводом донирања књига (Фото: ФоНет/Фонд Б92)

Имами је за писање књиге консултовао литературу како на српском, тако и на албанском језику, што представља предност у односу на већину других истраживача. Ипак, због одсуства историографских начела објективности, непристрасности и поткрепљености података поузданим изворима, ова књига не може служити као поуздан приручник за изучавање историје Срба и Албанаца. Она у суштини представља албанско становиште и виђење српско-албанског спора, које Фондација за отворено друштво својим донацијама српским библиотекама настоји да у што већој мери рашири по Србији.

Соросова фондација на тај начин жели додатно да припреми терен за мирење српског јавног мњења са нелегалном сецесијом дела територије Србије.

Аутор је историчар и докторанд на Филозофском факултету у Београду

[1] https://www.danas.rs/kultura/fondacija-donirala-delo-srbi-i-albanci-kroz-vekove/

[2] Petrit Imami, Srbi i Albanci kroz vekove, tom III, Beograd  2016, 234.

[3] Petrit Imami, Srbi i Albanci kroz vekove, tom II, Beograd  2016, 117.

[4] Petrit Imami, Srbi i Albanci kroz vekove, tom II, Beograd  2016, 111.

[5] Petrit Imami, Srbi i Albanci kroz vekove, tom II, Beograd  2016, 30-31.

[6] Исто, 35.

[7] Petrit Imami, Srbi i Albanci kroz vekove, tom II, Beograd  2016, 108.

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Џорџ Сорос, Албанци, Игор Вукадиновић, Петрит Имами, Самиздат Б92, Срби