Радован В. Пантовић: Петнаест година од убиства Зорана Ђинђића – неишчитан „тестамент“

Интелектуална елита Србије још није смогла снаге, умећа и храбрости да читав политички подухват Зорана Ђинђића критички сагледа, размотри и протумачи. А то је први услов да се једна политика позиционира у историјску перспективу, учини употребљивом и трајно корисном за друштво

Зоран Ђинђић (Фото: Ројтерс)

Као први српски посткомунистички премијер Зоран Ђинђић је три месеца после инаугурације, у пролеће 2001-е, припремио скицу за „договор о државним циљевима“. На петооктобарском ентузијазму претпоставио је да је постигнут национални консензус о демократској будућности земље. С обзиром да је економија била у „очајно болесном“ стању као најважнији задатак поставио је „радикалне економске реформе“ а као њихов предуслов подстицање „новог социјалног консензуса“ о заједничком циљу и самоодрицању. Као трећи важан транзициони услов замислио је моралну обнову, промовисање друштвене дисциплине, „аскетизма“ и рациа. Из његовог амбициозног и оптимистичког социо-политичког концепта проистицало је да би Србија за три године ( до 2004-е) требало да постане кандидат а до 2008-е године члан Европске уније. И није се штедео, заврнуо је рукаве и кренуо у посао. Држао се сопствене девизе да „невероватно није немогуће“. Филозофски убеђен у сопствену визију истог пролећа је кренуо на турнеју „Србија на добром путу“. Ишао је од града до града и на организованим и спонтаним скуповима међу грађанима ширио веру и просветитељски оптимизам. Веровао је у снагу, сналажљивост, способност и вољу народа да у једном даху истрчи пропуштене деонице и ускочи у вагон обећане европске перспективе.

Можда му није био познат став колеге, немачког филозофа и професора универзитета у Констанцу (где је Ђинђић докторирао 1979-е године ) Ралфа Дарендорфа о „динамици пост комунистичких промена“. Дарендорф је непосредно после пада берлинског зида изнео тезу о „три шестице“ посткомунистичке транзиције. Колективну егзалтацију источноевропских друштава настајао је да уравнотежи објашњењем да се либерални, демократски устави могу донети за шест месеци, да се демократске институције могу поставити за шест година али да ће за одрживе промене, достизање европских стандарда и услова живота понегде требати и шест деценија. Могуће је да је Дарендорф био песимиста и да би Зоранов несвакидашњи оптимизам, амбиција и самоувереност показали да „невероватно није и немогуће“ али непојмљиви друштвени и историјски процеси нису нам дозволили да то сазнамо. Снајперским хицем из заседе тачно пре петнаест година Србија је успорена и заустављена надомак жељеног убрзања. Политички наследници Зорана Ђинђића нису се показали достојнима његове политичке визије, осећаја за јавну ствар, националне послове па и својеврсну етику макар она била опседнута макијавелистичким циљевима, средствима и успесима. Игнорисање његове политичке оставштине, издаја демократских принципа урушила је до непрепознатљивости странку коју је оснивао и подигао на парламентарни пиједестал и у којој није видео „само средство за освајање власти“ већ „мотор за реформе и модернизацију Србије“. Да парадокс буде већи његове идеје, опредељења па и стил данас рециклирају и баштине бивши политички противници.

Истовремено, интелектуална елита Србије још није смогла снаге, умећа и храбрости да читав политички подухват Зорана Ђинђића критички сагледа, размотри и протумачи. А то је први услов да се једна политика позиционира у историјску перспективу, учини употребљивом и трајно корисном за друштво. Тим пре што се преко политичке биографије, личности и судбине Зорана Ђинђића преломило читаво једно доба које сведочи о нашим грешкама, слабостима и обманама али и о националним потенцијалима, путевима и могућим излазима.

Истина за петнаест година појавило се двадесетак књига о Зорану Ђинђић али политичка филозофија премијера за њих је остала луксуз. Ниједна није отишла даље од зборника сећања, записа, афоризама или у најновијем случају документарне прозе („Портрет политичара у младости“, аутора Драгана Лакићевића Лакаса, Архипелаг, 2018). Политички тестамент Зорана Ђинђића и даље је „неишчитан“, као и његово убиство уосталом.

(Слобода, 12. 3. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:,

6 replies

  1. Политички тестамент зорана ђинђића неишчитан јесте и такав остаје, из једног разлога – то је празан лист са печатом издајника у дну хартијске белине. Нема се ту шта читати, ишчитавати, учитавати, тумачити измеђ’ редова, може се, дакако, спочитавати зла и подла издајничка, тестаментирана мисао, реч и дело, још једног у низу комуњарских премијера у несрећној историји Србије, но уснуо је у Господу, печат издаје на дну листа Господ ће милосрђем својим канда и избрисати. Србији остаје незарастао ожиљак ђинђићеве јефтине, малограђанске, колонијалне и издајничке, преварантске и пљачкашке владавине, којом је поравнао пут вучићу…Нешто као она ђинђувица која је ранила ресицу ушне шкољке, а место које ће вучић метнути лустер – минђушу од које ће цело уво отпасти…

    Свиђа ми се

  2. О Зорану Ђинђиђу нисам много знао. Тек, много касније, кад сам видео да на кормило Србије стижу излизане особе из деведесетих, почео сам да схватам колико је Србија изгубила његовим нестанком. Данас је изашла књига “Портрет политичара у младости” у издању Архипелага. Писац је Драган Лакићевић Лакас, Зоранов друг из младости. Ево како он види Зорана :

    “ . . . Jedanput sam Zorana, opisujući njegovo gimnazijsko školovanje, uporedio s mladim Ahilom. Kao i antički junak, bio je borben, ambiciozan, hrabar, neprestano u akciji, stremio je za priznanjem, za slavom i divljenjem. Sada vidim da su, zapravo, ceo njegov život, pa i tragična sudbina, već na neki način bili zapisani u ovom drevnom mitu. Nije slučajno što grčka drama započinje onim što suđaje prorokuju glavnom junaku. Povest kaže da je Ahil bio sin boginje Tetide i tesalskog kralja Peleja. Kada se rodio, proročice su rekle da će on nadvisiti i nadjačati svog oca. Majka ga je, u želji da joj sin bude što snažniji i neranjiviji, mazala ambrozijom i hranila utrobom divljih životinja. Kasnije, kada je poodrastao, na Pelionu ga je podizalo i vaspitavalo mitsko biće, kentaur Hiron. Kada je izbio najveći međuhelenski sukob drevnog doba – pohod Ahajaca na Troju – proročice su poručile Ahilovoj majci da će njen sin, ako ode u rat, postati najveći i najslavniji junak svih Helena. Tu počast i besmrtnu slavu moraće da plati vlastitim životom . . .” (позајмљено из ДАНАСа)

    Свиђа ми се

  3. @ Игор М. Ђурић

    Разумљиво, не слажемо се у свему, али је Ваш блог, не само овај чланак, врло интересантан, драго ми је да сам га „упознао“ у интернет прашуми.

    Свиђа ми се

  4. Оно што се Ђинђићу не може оспорити је изузетна енергичност. Уз коју је, колико разумем ствари, ишло уверење да је проблеме могуће решити брзо, олако, без темељнијег разумевања ствари. Очито да је практична владавина била нешто друго у односу на флоскује које су му добро ишле од руке (много боље него Александру Вучићу, њему ни флоскуле не иду како треба).

    Међутим, не треба занемарити неке волунтаристичке потезе током нешто више од две године власти. Показало се да исхитреност и макијевалистички волунтаризам нису добар рецепт за справљање демократских институција.

    Свиђа ми се

  5. Март месец је црно доба ѕа Србе и Србију: НАТО злочиначка удруга поче кукавичко бомбардовање 99-те, одстрелише Премијера Србије као глиненог голуба 2003-ће, изгоре 3/4 Хиландара 2004-те, после неколико дана шиптари похараше окупирани КиМ (4000 људи истераше из домова а 20 убише), на годишњицу одстрелбе Премијера отроваше бившег Председника у хашкој робијашници 2006-те (промашише за један дан!). Овог марта, изабраше поново Србљи своје вође, а Синод СПЦ одлучи да истовремено обнародује нови Устав е да би се прилагодила организација СПЦ сходно новим политичким околностима. Богу хвала да је само један март годишње.

    Помолимо се да душама, горе-поменутих,упокојених, Господ (у чију правду и човекољубље верујемо и у чију милост се надамо) подари спасење.

    Него, на тему неишчитаног тестамента З.Ђ. као прво, кукавнно неинформативан горњи текст. Нема ту скоро ничег доброг да се каже, а и бајате би биле најважније вести — још пре 19 година су западни пропагандни центри објавили списак онда виђенијих Срба који су отворено призивали бомбардовање своје земље, име З.Ђ. је било међу њима, и то говори више од било каквог тестамента. Ако се и прихвати да је у почетку своје ”владавине” можда имао здраве намере по питању неких националних интереса, као политички неук и лаковеран, чинио је све саобразно диктату окупатора, и тиме одрадио пројекте погубне по економију и суверенитет Србије, а номинално се за-лажући за исте. Ипак, схвативши да је после (по Србију) поразних уступака брутално изигран, а верујући у своју илузију о западној демократији, јадничак је покушао да повуче црвену линију у песку у вези са статусом КиМ-а. Био је одстрељен експресно и тако одбачен као прљава, искоришћена (и окрвављена) рукавица и потенцијално лево сметало. Међутим, и као мртав је послужио сопственим егзекуторима, луткарима иза сцене, који су кривицу за ловачки одстрел свалили, између осталих, на ЈСО, са резултатом да је ова била расформирана, и приде у процесу са много домаћих подизвођача, као кула од карата, урушена и цела државна безбедносна инфраструктура. Сад је и то бајата прича, а и сувишна, јер ни државу више немамо. Само лешинари облећу око израњављеног тела земље Србије, чекају свој тренутак, док хијене откидају комаде живог меса. Остаје још да јој ишчупају срце. Завршне припреме су у току.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s