Олег Бондаренко: Једна од грешака руске политике била је подршка издајнику Ђукановићу

Бондаренко је обрнуо наглавачке питање некадашњег руског амбасадора у Београду Алексеја Конузина – ако Американци понекад могу да буду већи Албанци од Албанаца, и већи Хрвати од Хрвата, зашто Руси некада не би могли да буду већи Срби од Срба

Олег Бондаренко

У Београду, 7. и 8. марта, приређена су два предавања руског политиколога Олега Бондаренка. Бондаренко је говорио на Правном факултету у Београду на тему „Русија и Балкан у контексту новог хладног рата“ и у Свечаној сали Института за Европске студије где је тема предавања била „Русија и нова европска десница“.

Предавање на Правном факултету коорганизаторски су уприличили Институт за европске студије, Форум романум и СКК „Деспот Стефан Лазаревић“ док је друго предавање самостално организовао Институт за европске студије.

На предавањима Олега Бондаренка публика је имала прилику да чује драгоцене увиде о руској међународној политици, руским односима са низом европских држава и (што је и посебно важно) са Сједињеним Америчким Државама. Београдска политика била је у прилици да чује одмерена и промишљена сагледавања руске политике према најважнијим светским збивањима и уопште савремених међународних односа.

Нисмо превише често сведоци да чујемо из Русије, у нашој средини, гласове који истовремено недвосмислено истичу пропусте и потешкоће руске политике али ни не западају у помрачину дефетизма. Један такав глас био је Модест Колеров, који је говорио 2013. године на Филозофском факултету у Београду. Његово тадашње предавање представљало је разбијање у парампарчад многих овдашњих флоскула и подразумеваних неразумевања руске позиције. Он је, додуше, био нешто песимистичнији но Бондаренко и верујем да поједине разлике – барем када је у питању однос према руско–српским односима – указују и на важне промене у руској политици.

На оба предавања поздравну реч је изговорио Миша Ђурковић, директор Института за европске студије. Бондаренко је говорио на српском језику а тамо где би запело помоћ су пружали Стеван Гајић, политиколог са Института за европске студије, и добри људи из публике и организације који говоре руски језик. Оба предавања била су добро посећена. Прво, додуше, можда нешто слабије него што би био случај да се истовремено, у просторијама исте академске установе, није одржано предавање „Не(признање) државе Косово“ Хосе Умберта Кастра Виљалобоса, некадашњег отправника послова амбасаде Мексика у Србији.

Олег Бондаренко и Миша Ђурковић

У првом Бондаренковљевом предавању доминирале су две кључне теме: генеза садашње међународне ситуације коју Бондаренко оцењује као „хладноратовску“ којој је посветио већи део свог излагања и положај Балкана у „новом хладном рату“. Бондаренко се врло вешто кретао од општих тема до конкретних политичких догађаја на Балкану којима је илустровао светска гибања.

Бондаренко је политиколог, налази се на челу Фонда прогресивне политике. Ради као политички консултант и колумниста више руских листова. Учествовао је у двадесетак политичких кампања и у „руском пролећу“ у Украјини 2014. године. Он је, како је навео, persona non grata у Пољској пошто према процени ове Владе представља претњу по националну безбедност Пољске. Због овога је Бондаренку немогуће да ступи на територију Европске уније.

Према Бондаренковљевом суду садашње међународне прилике треба разумети као нови хладни рат између Запада са једне и Русије са друге стране. Ова ситуација се разбуктала када је Русија почела да предузима прве суверене кораке у међународним пословима. Бондаренко је оценио да је у Русији после суноврата Совјетског савеза постојала „велика жеља за реваншом“. Политички актери, скрајнути током ране постсовјетске ере, навео је Бондаренко, постали су почетка 21. века део политичког и интелектуалног мејнстрима (попут Едуарда Лимонова).

Бондаренко је навео да је главни непријатељ Русије НАТО и да је његов смисао ограничење Русије где год је то могуће као и уништење руских савезника. У овом контексту, по суду Бондаренка, треба разумети и антисрпску политику НАТО.

Бондаренко је истакао да је руско деловање после државног удара у Кијеву било реактивно на дешавања која Русија није контролисала. „Повратак Крима био је могућ само због реакције тамошњих Руса“, оценио је Бондаренко. Ситуација на истоку Украјине је према његовој оцени била другачија и због тога, „нажалост“, Донбас није слободан.

Он је дешавања у Украјини проценио као руске суверене потезе који су означили увођење у нови хладни рат. С друге стране, ситуација у Сирији је представљала прву међународну кризу у којој Сједињене Државе нису имале одлучујућу реч код њеног разрешења. Путин, рекао је Бондаренко, је говорио о новим оружаним комплексима због ситуације у Сирији – како САД не би искористиле време избора у Русији и период конституисања нове администрације „када се ништа не ради“. Подвукао је Путинове речи да је ово оружје ту да заштити од опасности и Русију и „све руске савезнике“. Проценио је да ће на предстојећим руским председничким изборима многи гласати за Владимира Путина и поред економских тешкоћа које су реалне јер је вратио кредибилитет Русије у међународним односима.

Олег Бондаренко и Стеван Гајић

Према наводима Бондаренка не треба да изненади ако ове године дође до новог разбуктавања сукоба на истоку Украјине али да Русија има одговор на овакав развој ситуације и да се неће поновити грешке из претходних година.

Бондаренко сматра да су санкције које су уведене Руској Федерацији дугорочан поремећај односа између Русије и Запада и да могу да се устале као подразумевани део њихових међуодноса. То представља знатне потешкоће али и прилику у развоју нових производних капацитета.

Када је по среди Балкан у ново хладноратовско доба Бондаренко је казао да овај простор представља „полигон борбе између Русије и Запада“. Према његовој процени Европска унија је у документу „Балкан 2025.“ истакла своје стратешко опредељење у вези са Балканом но, остаје упитно колико је ова стратегија утемељена. Подвукао је да не верује како Србија у садашњим границама икада може да постане чланица Европске уније.

Бондаренко је навео да честе тврдње како Русија нема јасну стратегију за Балкан нису неутемељене. „То је вероватно великим делом тачно“, осврнуо се критички руски политиколог.

Према његовој оцени Србија је „главни руски савезник у Европи“ – она није увела Русији економске санкције, учествује као посматрач у појединим телима Евроазијског савеза и један је од потенцијалних партнера за већу економску сарадњу.

Када су посреди друге државе на Балкану Бондаренковљеве процене су доста суморније: македонска политичка ситуација је у стању пометње; у Турској се гради гасовод и први крак тог енергетског пројекта треба да задовољи потребе Турске, но где ће одатле ићи нови крак остаје још увек упитно. Коментаришући прилике у Македоније Бондаренко се зачудио због чега је македонска Влада укинула безвизни режим за грађане Руске Федерације – међутим, он је истакао како ово недвосмислено сведочи каква је политика Зорана Заева, с обзиром да Русија и Македонија немају ниједно отворено питање билатералних односа и да је њихово погоршање, по свој прилици, условљено притисцима са стране.

Што се тиче српске позиције Бондаренко је подвукао да је кључно опредељење: да ли сарадња са Русијом или са Европском унијом обезбеђује бољу заштиту српских националних интереса. „Сваки српски политичар некад ће одговорити ‘не’ и то ће отворити процес дестабилизације“, нагласио је Бондаренко. Цитирао је речи Стевана Гајића да Србији у таквим околностима преостаје да буде „нови Калињинград на Балкану“.

На другом предавању Бондаренко је превасходно говорио о идејним основама на којима је постигнуто сагласје и врло ограничена практична сарадња између „нове деснице“ у Европи и Руске Федерације. Он је, што је посебно важно, нагласио и у чему се састоје ограничења те сарадње.

Према његовој оцени промене у европској политици одиграваће се веома споро пошто је данашња европска елита веома везана за Сједињене Државе и она неће допустити да лако изгуби своје позиције. Илуструјући очекивано кретање европске политике на примеру Немачке он је истакао да и поред тога што је Ангела Меркел некако успела да оформи нову владу, њено бирачко тело ће се због тешких компромиса све више кретати ка десно, где као политичка опција јача Алтернатива за Немачку.

Олег Бондаренко

Као темељно ограничење руског утицаја, чак и међу европском десницом, Бондаренко је истакао недостатак јавне државне идеологије. У прво постсовјетско време тог идејног опредељења није било ни у назнакама. Сада, како је рекао, у време Владимира Путина барем имплицитно можемо да уочимо обрисе руске државне идеологије. У питању је идеологија „нове конзервативне интернационале“, нагласио је Бондаренко.

Њени основни постулати могу се препознати као одбрана мултиполарног света, право самобитног одлучивања сваке државе о њеној судбини и одбрана традиционалних, конзервативних и хришћанских вредности. Ова идеологија, поновио је, ипак није јасно артикулисана и то представља проблем како у унутрашњој политици тако и у спољној. Без јавне државне идеологије једна велика сила не може да дâ усмерење унутра званичницима, службеницима и грађанима и споља својим потенцијалним савезницима.

Бондаренко објашњава ову ситуацију предполитичком каријером Владимира Путина. „Обавештајац никада не може да каже шта он у ствари мисли и чему тежи. Руска јавна политика и руска јавна стратегија постале су тајне“, подвукао је Бондаренко.

Оно што је привлачно у сада тек имплицитној руској државној идеологији јесте што она инсистира да „мањина не може да намеће своје вредности већини“. Ово је очекивано наишло на повољан одјек у неким западноевропским круговима где се вредности мањине агресивно намећу а конзервативни део становништва онемогућава да брани заступа позиције у јавној сфери. Однос према Русији и председнику Владимиру Путину је стога, оценио је Бондаренко, бољи међу грађанима но код друштвене елите. Оно што западне друштвене елите не схватају, а што је Бондаренко духовито уочио, је да Путин и Медведев представљају „највеће Западњаке у руској политици“, да долазе из града у коме је угледање на Запад као на пожељан модел друштвеног уређења и уопште начина живота део општеприхваћеног друштвеног миљеа. „Сви други политичари имају сасвим другачији однос према Западу“, подвукао је Бондаренко.

Он је навео како ова конзервативна интернационала није некакав званични покрет али да се очитава као реална политичка чињеница – тако се, на пример, Марин ле Пен приликом своје посете Москви сусрела са а Матео Салвини, италијански политичар, је тражио да се уприличи такав састанак.

Међутим, Бондаренко је указао да он не очекује ни брзе ни лаке политичке промене у Европи. Западноевропске државе налазе се под снажним, одлучујућим америчким утицајем па чак ни странке „тврде деснице“ не могу да буде катализатор некаквих брзих заокрета. С тим у вези навео је неколико упечатљивих примера: посведочио је да неки његови пријатељи, немачки новинари и интелектуалци, не могу у јавном простору да објаве ништа што је афирмативно о Русији јер би тиме ризиковали изопштење из јавног простора; за рођендан Владимира Путина прошле године у граду у Немачкој где је он службовао уприличена је прослава у бару где је дељено бесплатно пиво – нико се из странке Алтернатива за Немачку, која доста добро стоји у Саксонији, није усудио да се одазове позиву на ову прославу иако је она имала превасходно шаљиви карактер; на прошлогодишњих аустријским изборима партија „Слобода“ је остварила добар резултат и добила је стога неколико министарских места – међутим, и поред тога што је добила место министра спољних послова није било ни назнака да може доћи до укидања санкција Руској Федерацији иако су јавно представници ове странке указивали да се не слажу са таквом политиком; на предстојеће председничке изборе у Русији позвани су међународни посматрачи из више земаља – но многи су тај позив једноставно одбили; један грађанин Пољске, бивши народни посланик, годинама је заточен у затвору због тобожњег истовременог шпијунирања за Иран, Русију и Кину, што према Бондаренку, неодољиво подсећа на стаљинистичке процесе из тридесетих година.

Детаљ са предавања

Према мишљењу Бондаренка потребно је да постоји неколико држава спремних за заокрет у односима према Русији како би дошло до било каквих промена. Појединачне државе у садашњој констелацији моћи на Западу немају никакву шансу да донесу позитивне промене.

Оценио је да је после распада Совјетског Савеза занемарен спектар руске меке моћи на левици али да се у садашњим приликама више прилика за политичко деловање налази на десници. Као једно од структурних мањкавости руске „меке моћи“ Бондаренко је оценио то што, за разлику од Сједињених Држава које делују по целом друштвеном спектру, од политичке елите преко академских институција до медија, руска политика се ограничава на сарадњу са Владама.

***

После оба предањава уприличена је и интересантна дискусија. Заправо, неки од најважнијих увида изречени су као одговори на питања публике.

На питање да прокоментарише статус верника Московске патријаршије с обзиром да према изменама украјинских закона украјинска држава у већој мери може да се меша у рад „Украјинске цркве“ Бондаренко је оценио да се Руска православна црква по свој прилици прибојава губитка верника у Украјини ако повуче неки изненадни или неодмерен потез. „Политичари не могу да седе без икакве реакције али Црква може да делује пасивније и да не реагује против ове ситуације“, подвукао је Бондаренко.

Коментаришући ситуацију у вези са Косовом и Метохијом Бондаренко је обрнуо наглавачке питање некадашњег руског амбасадора у Београду Алексеја Конузина – ако Американци понекад могу да буду већи Албанци од Албанаца, и већи Хрвати од Хрвата, зашто Руси некада не би могли да буду већи Срби од Срба у случају да Србија прихвати фактичку независност Косова неким правно обавезујућим споразумом.

Он је истакао да је руска политика према Косову и Метохији прошла важну генезу. „Данас то није само политика солидарности већ је и наша суверена политика према Косову и ја сам уверен да Русија никада неће признати Косово као независну државу“, подвукао је Бондаренко.

Коментаришући руско–турске односе он је оценио да је у питању пријатељски однос из добре политичке процене и да ће овакви односи потрајати све док је Реџеп Тајип Ердоган на власти у Турској. „Зато се надам да ће Ердоган још дуго бити на власти.“

Што се тиче руске балканске политике Бондаренко је као несумњиво истакао да су чињени бројни пропусти – „једна од грешака руске политике била је подршка издајнику Милу Ђукановићу“. Он је изнео мишљење да се ситуација у Црној Гори неће значајно побољшати све док се не обнове пријатељски односи са Русијом.

Милош Милојевић

Фотографије: Институт за европске студије

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s