Војислав М. Станојчић: Шездесетосмочасовно ванредно стање (а о пуњеним лигњама и да не говоримо)

У предизобрној тишини и електронске и штампане „Вучићанке“ остају без пригодних прилога у славу човека који ради 16 сати дневно како би Србија што брже напредовала на свом европском путу и безбројним странпутицама

Извор: Shutterstock/Информер

Тешко је претпоставити да странци могу да схвате осећај који обузме грађане Србије сваког пута када у земљи настане ванредно стање пред изборе, односно када наступи обавезна предизборна тишина од скоро три дана (тачније, 68 часова). Од четвртка у 24 часа па до недеље у 20 медији су затворени за све приче о реформама које сустижу и престижу једна другу (а да се ниједна не заврши како треба), не чују се вести о сталном порасту наше привреде или о све већем поштовању које страни политичари указују нашој земљи (посебно њеном неуморном председнику), а нема ни обавезног ружења политичких противника Малог Алека, ни његових свакодневних минхаузенијада и продаје конзерви са маглом; ућуте и многобројне удворице којe се надмећу у понављању његових празних обећања. И електронске и медијске Вучићанке остају без пригодних прилога у славу човека који ради 16 сати дневно како би Србија што брже напредовала на свом европском путу и безбројним странпутицама.

Срећом, ванредно стање у Србији има сасвим јасне узроке и одређено трајање, па се већ у недељу у 20 часова, одмах по затварању бирачких места живот враћа у уобичајену колотечину, док Мали Алек и све његове удворице настављају тамо где су стали у четвртак. Певају хвалоспеве себи и исмевају своје поражене политичке противнике.

Месецима пре 4. марта 2018, а посебно у дане који су непосредно претходили овим изборима, скоро сви и штампани и електронски медији посвећивали су највећу могућу пажњу листи оних који воле Београд, показивали изразиту наклоњеност СПС-у, а готово сасвим запостављали остале странке. У самом финишу предизборне кампање појавио се и списак хиљаду наших истакнутих личности из области културе, науке и спорта које подржавају листу под бројем један. Листови одани Малом Алеку објављивали су имена подржавалаца неколико дана. Остала је, ипак, мала недоумица у вези са овим списком. Његови састављачи – ваљда у журби – једног Владимира означили су као кошаркашицу, док је један Миодраг испао рукометашица.

Извор: Б92

Иако веома заузети својим свакодневним предизборним делатностима , хумани напредњаци нису заборавили да некако баш уочи избора једном броју грађана поделе пакете са храном и средствима за хигијену са нескривеним очекивањем да ће они четвртог марта на биралиштима исказати своју захвалност листи број један која воли Београд.

Чим је престало ванредно стање и појавили се први резултати избора, Мали Алек је почео да убедљиву победу слави уз шампањац и подсмевање пораженим политичким противницима. Кад би био у стању да упореди безбројне финансијске и остале предности које је током предизборне кампање имао у поређењу са опозицијом схватио би да је његов подсмех исто толико оправдан као и када би се Болт хвалисао што је стигао на циљ пре неког спринтера са повређеним стопалом или краћом ногом.

Избори одржани 4. марта у Београду, Бору, Аранђеловцу и Севојну омогућили су грађанима Србије и да сазнају које је најомиљеније јело Малог Алека. Наиме, дан после избора, у понедељак ујутро његов отац Анђелко донео му је у канцеларију шерпицу са пуњеним лигњама. Мали Алек то јело највише воли, па му је мама Ангелина спремила пуњене лигње (а то је и њен куварски специјалитет) да не остане гладан. И то није све. Господин Анђелко Вучић није у овим победоносним данима био само обичан разносач хране, већ и озбиљан политички аналитичар који од сина није крио како није очекивао да ће остварити такве резултате. „Кад си освојио у Земуну 51 одсто”, рекао је тата Вучић, „мислио сам да од тога боље не може, али ти сада пуцаш на 60 одсто, што је постало нормално”.

Можда је заиста, како тата каже, то постало нормално, али није све тако глатко у животу. После очеве подршке коју је Мали Алек несебично поделио са грађанима Србије, морао је и да им се пожали на РТС. На који се баш наљутио. Његовом члану Председништва СНС-а, Горану Весићу (замислите само!), утишавали су тон приликом гостовања у емисији Упитник. За Малог Алека је то директан политички напад, па је запретио да неће да гостује на РТС-у док се не потпише уговор према коме нико неће смети да му смањује тон. (Као да би се ико усудио да то њему учини!).

Анђелко и Александар Вучић (Архивска фотографија: Новости/Корени)

У наставку се пожалио грађанима Србије како њега мрзе, али да се он нимало не устручава да каже шта мисли, и зато је огромна мржња. (Ко га је разумео шта је хтео да каже, нека помогне и другима да то схвате.)

Још једни избори тако прођоше. Градска изборна комисија Београда најпре је одбила свих 77 приговора на нерегуларности уоченим на биралиштима, да би затим објавила да се избори понављају на четири места у општини Палилула. Неким чудним случајем само тамо где је победила опозиција. Међутим, из предизборне кампање вуче се још један реп. Доктори наука из Научног института за ветеринарство Србије тужиће СНС, јер су им – без њихове сагласности – имена унета на списак “Хиљаду за Вучића”. Они су одмах по појављивању списка захтевали да буду избрисани, али како се то није догодило, доктори су најавили су да ће задовољење за штету нанету своме угледу потражити на суду.

Живи били па видели хоће ли то заиста и учинити, али и уколико напишу тужбу, вероватно ће бити веома тешко да се нађе суд који је за њу надлежан; или ће се, чак и да се то деси, случај бескрајно развлачити – не само до следећих редовно-ванредних избора у Србији.

Advertisements

2 thoughts on “Војислав М. Станојчић: Шездесетосмочасовно ванредно стање (а о пуњеним лигњама и да не говоримо)”

  1. Не, не, Станојчићу, мало си побркао дневно радно време Вољеног Вође! Он ради 25-26 сати дневно; уз то устаје сат раније!!!

    Матија Бећковић:
    Сад има да нас нема,
    И нека нас нема,
    Доста нас је и било,
    А таман нас има, као да нас нема,
    И да нас је мање, било би нас много!

    П.С. Сећање на великог барда српског новинарства – Предрага Милојевића

    Свиђа ми се

  2. Врло добар чланак, фина слика избора у Србији

    Г. Станојчић констатује : “Месецима пре 4. марта 2018 . . . скоро сви . . . медији посвећивали су највећу могућу пажњу листи оних који воле Београд . . . а готово сасвим запостављали остале странке”.

    Сасвим тачно. Свакодневно читам “најстарији дневни лист на Балкану” и с тугом и неверицом откривам до које мере се он подастро тројки Вучић-Дачић-Вулин. Као да у редакцијама ТАНЈУГА и ПОЛИТИКЕ седе службеници СЛУЖБЕ задужени и плаћени да сваког дана напишу две-три шећерлеме о њима.

    Улогу СЛУЖБЕ у Србији је својевремено згодно представио један њен службеник – Јовица Станишић : “Какви избори, какве странке и парламент ? Све је СЛУЖБА. Она је у Србији једини континуитет”.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s