Слободан Рељић: О „будућности наше деце“ и европској небудућности

Ова генерација политичара се дубље клања Ангели Меркел и неком америчком сенатору који не разликује Сирију од Србије него патријарху. Њима је дан са Мекејном дан испуњен целомудреношћу, а Савиндан досадни празник на који морају да иду на свечану академију

Слободан Рељић (Фото: Милан Тимотић/Печат)

Најтеже је говорити о очигледним стварима. Рецимо о чињеници да је признавање Косова и Метохије, по диктату Запада, од власти у Београда ван здравог разума за све Србе и државу Срба – Србију. Али, нажалост! Ми живимо у времену и друштву где је то – дилема над дилемама. Питање бити или не бити.

Од свега је најсуморнија аргументација која се користи. Поништавају нам прошлост, укидају садашњост и обећавају бесловесну будућност на најбестиднији начин. Помињу – децу. Знају и они – говорим о генерацији некритичких еврофилских политичара које не смештам ни у једну партију, ни у позиција ни у опозиција – да то није ни по Уставу, ни по законима, ни по чојству, чак ни по ситним ћифтинским добитима, али је добро за „будућност наше деце“.

Шта да кажете на то? Како да одговорите на подметање које се убада у најживотнији људски инстинкт самоодржања, а као доказе узима магле даљина и химере емоција?

Прво, шта ти људи мисле о својој деци кад изговарају такве ствари? Не би се рекло да мисле ни да су способни, ни паметни, ни учени, ни потенцијални ковачи своје судбине.

Друго, ако се држимо те логике – Па то је чиста пропаст! Ако су наша деца тако неспособна, па ништа ми њима не можемо оставити што им неће бити отето. Јер никад неће бити идеалне будућности у којој ће слабићи и празноглавци бити успешни као здрави ратници и паметнице. Стари Кинези су говорили да се деци не даје риба, него се деца оспособљавају да – лове рибу.

Не будимо лицемери! Добро оспособљена деца ће знати боље да бране Косово него ови њихови слуђени родитељи. Јер, погледајмо, широм отворених очију, ко то тако ауторитарно брине о будућности, па још, „наше деце“.

Ко су они који брину о деци ако Косово остане у Србији?

Та генерација је, каква год да мерила узмете, далеко и иза својих родитеља. Из неког историјског прегледа они ће бити случајни пролазници у драматичном времену, пре неког ко ће се однекуд из народне дубине појавити и умети да чита „знакове времена“. Дакле:

  1. То је генерација оних чије се привређивање најбоље може описати као бећарска економија. Продај све. Фабрике, путеве, централе, рудна блага, банке… Све под земљом, на земљи и у ваздуху. Људе најјефтиније. А ако неће да их узму, плати да их узимају да робују. Важно је да је инвеститор страни, а ти да обезбедиш законе да твоја деца раде као робови. На крају продаш и воду – и питку и бањску. И ваздух, али то полако. Библија тог привређивања је Вашингтонски консензус, који после распродаје свега (може и за један долар читав комбинат, само да се прода!) проповеда економско такмичење у коме ће им њихова црква, у којој се моле доларском богу, обезбедити да верују да су срећни само ако сигурно губе све утакмице. А Фридом хаус ће да стално објављује како напредујеш на табели добитничких губитка. Никад не мисли да треба да чуваш своје паре у својој банци. Најбоље је кад су наше паре код њих. Заборави Орвела: јер у неолибералном капитализму мораш научити да што мање имаш то си богатији. Наши политичари су људи које су увели у воз који иде у супротном правцу и онда их ММФ још подучава како да возе што брже. И док они јављају како напредују, реалност носи своје. Тако је нама наша транзиција, како је показало истраживање Бранка Милановића, донела припадање Четвртом свету. У злом добу комунистичком, у коме су живели родитељи генерације политичара који се данас мењају на месту машиновође српске локомотиве, ми смо били на врху таласа земаља у развоју, пред Другим светом – а то је богати свет. Одмах иза Првог света најбогатијих. Нама су ММФ, Светска банка, Европска унија и остали наши велики учитељи и донатори помогли да се нађемо у Четвртом свету. Иза тога нема. Тама и мрак. Али бећар ту не стаје. Идемо даље.
  2. То је генерација чији се политички систем може описати као колонијална демократија. Изабрани политички лидери се верификују у амбасади Империје, а они се хвале као их Империја воле и поштују. Викиликс је показао како изгледа понашање тих народних изабраника кад оду на канабе код неког скота или смита или како се већ зваше ти прокуратори. Онда, су ту и други из тог дипло-чопора. Да запрете, а ако треба и демократски угризу. До јуче су хтели да вас убију, бацали су осиромашени уранијум на „нашу децу“ а данас их морате звати – пријатељи.
  3. То је генерација која је међународни положај своје земље претворила, баш у оно на шта је Јосип Броз упозоравао као најгоре, у монета за мала поткусиривања. Нема потребе да Броза узимамо као Сун Цуа, али то за монете је био у праву. А можда то и јесте научио из Сун Цуових „умећа ратовања“ док је обучаван у московском хотелу „Лукс“. Све у свему, потрошена је и та џебана у којој су Броз и њихови родитељи могли бити „криви за све“.

Иначе, ова генерација наших политичара својим квалитетом сматра то што нису ништа – ни либерали, ни комунисти, ни националисти ни интернационалисти; зато без икаквих моралних проблема до подне могу да буду амерички извршиоци, поподне егзалтирани германофили, а кад падне нојца црна – русофили.

Зато се њима не чини као проблем да се одричу дела по дела Косова и Метохије, ако им обећавају формуларе за попуњавање поглавља – о евентуалном уласку Европску унију. Тим ликовима – ЕУ је тај добитак за који би предаја Косова и Метохије имала смисла! Нормално биће, ипак, осети неку дубинску мучнину пред том анти-христовском аргументацијом. Даш себе за „светлу будућност“, да би стигао у Недођију као Нико и Ништа. С лажном вером да ће Нико и Ништа тамо бити Неко. Што није Никад било.

 

У нормално време, кад се говорило да би неко „продао веру за вечеру“ била је то пресуда. Дело недостојно човека. Данас, у основи мејн-стрим политике у Србији вера је роба око које се нико неће снебивати! Ваљда, кад смо продали све, што не би и то мало вере за шаку евра.

А, наши владари се понашају као да су и променили – веру. Они проповедају о ЕУ као о небу! Рајска башта. Пут без алтернативе! До скора само небеско царство није имало алтернативу. Ова генерација политичара се дубље наклања Ангели Меркел и неком америчком сенатору који не разликује Сирију од Србије него патријарху. Њима је дан са Мекејном дан испуњен целомудреношћу, а Савиндан досадни празник на који морају да иду на свечану академију, али није добро да се пропусти сними те телевизија.

Али, будимо реални. Тај слој који нас држи на том „путу без алтернативе“ је само покорица над српским друштвом. Неколико процената становништва, с широм родбином и пријатељима. Они стају у инстант-позападњачену политичку елиту, посивело вестренизовано јавно мњење и хорду лаке НВО-коњице која је утемељена западним парама доношеним у коферима из Сегедина а данас пребачена српској држави на издржавање. Њихове мантре више немају ни привлачну моћ, ни контакте с реалношћу. Нема ту ни мудрости и ни постојаности. Ко је у њиховом Пантеону глас који се чека да би се било које друштво оријентисало у овом преломном времену? Ангела Меркл, којој једна Алтернатива која је колико јуче настала у Немачкој, држи нож под грлом? Емануел Макрон који личи на Де Гола као врабац на орла? Добри Доналд Трамп који води беспоштедни рат с „дубоком државом“ у земљи која је лидер либералног света? Ко се још у свету икад хвалисао с „дубоком државом“? Сем либерала? Шта би Џон Стјуарт Мил рекао за ове „домете“ либерализма?

А наша политичка елита (зваћемо их тако, иако их и овако обезглављени Запад и овако погубљени западни лидери и даље држе за usful idiots) и даље уздигнута чела ступа у Европску унију. Народ све више ћути над комплексом ниже вредности својих великаша.

Док нас „пљачкашка цивилизиција“ (Торстен Веблен о западном капитализму) растројава и сиромаши ми се држимо лажних статистичких метода по којима – „и пад је лет“. Тако, гледамо чудо невиђено: што је разоренија наша привреда, то је код нас мања стопа незапослености. Што више младих људи бежи из наше беде да попуњава немачке испражњене делатности, то је стопа раста нашег БДП већа.

Али, што се више среће и прогреса на нас излива са екрана, ми постајемо свеснији да пут у Европску унију, ето, без сумње није повезан са путем у „бољи живот“. Стварност је циничнија и смешнија него у оним старим телевизијским хумористичким серијама које нам стално репризирају, али – наша политичка елита се не да ометати. Они су све озбиљнији.

Не помажу ни најтеже чињенице. Не само да „бољи живот“не долази, већ ЕУ на Истоку Европе – убија живот. И то не симболички. Ово није стилска досетка. Недавно је објављен налаз ОУН о земљама у којима је најугроженији опстанак становништва. Највећи пад становништва на свету имају источноевропске земље: Бугарска, Летонија, Молдавија, Украјина, Хрватска, Литванија, Румунија, Србија, Босна и Херцеговина, Пољска, Мађарска. Апсолутни шампиони! Запад нас је обучио како да нас се рађа све мање, као и у богатијим европским земљама, али онда „наша деца“, због којих ћемо ми дамо Косово, иду тамо да надниче.

ЕУ је гробар Европе. Али, ево нас, дајемо Косово да уђемо у своју гробницу!

Живимо у таквом времену у коме је могућа свака немогућност! Па и да су кад смо најсушаственије угрожени, они који одлучују спремни – или, надамо се, само размишљају! – да „продају“ и наш штит и нашу наду, дух овог народа – Косовски завет. И то – да га угушимо сопственим потписом! Да се обрише неки редић у блесавом Уставу и да се шарне на месту где ти Јункер покаже, а иза ће стајати Ангела, ако преостане, или такав неко. Није ни важно ко. Није важно ни зашто. Можда да се отвори нова Каталонија. Можда. Али за самољубивог евроиунијату, који се можда спрема и да гласа за неки свој егзит, за Србе и западни Балкан важи принцип којег су се бели досељеници држали кад су у питању Индијанци: добар Србин је само понижен Србин!

Нема ту више енигми. Зна се шта нам чине (тога се опсети понекад и наш председник) и јасно је шта је нама чинити.

Косово јесте и мит. Али мит, или српски речено завет, је основа здравља народа. Менталног пре свега. Наш идентитет је наш грудобран. То је изнад сваке уније. Неће ваљда бити да неко стварно мисли да је онај „витез тужног лика“ Јоханес Хан, Србима стварнији од кнеза Лазара. Хана има на нашим телевизијама, па га колико сутра неће бити, а кнез Лазар је довека! Што га више избацујете из уџбеника, његов лик ће исијавати више светлости која се не може сакрити.

Не, ипак, надамо се да „оно“ неће бити! Делује толико блесаво да у здрав разум не може да стане. Али, морамо се бојати, јер није немогуће!

Обратите пажњу, свакодневно се у нашем јавном мњењу чује тужбалица – кад би нам Нешто дали. Бар нешто. Неку коцку шећера. Па да се ми и Тачи сликамо како потписујемо. Може као две Немачке. Како се лепо сетио онај пензионисани дипломата Немац. Ми Срби не признајемо Косово, али нека га у УН. Уосталом, зар Дивац и екипа нису некако тако Косово убацили у Олимпијски комитет. За то се питала Србија. И чинила је ћутећи, а онда се ваљда негда и нешто шарнуло. И ето столице у Олимпијском комитету. Па, шта су Уједињене нације и једна столица мање више. Један убијени мит на кугли земаљској мање-више. Да се ослободе „наша деца“, па да му одиграју после поноћно коло на гробу. Можда и да понесу глогов колац. Како ће тек њих Европа похвалити! Ту ће и ови велики транзицијски успеси пасти у сенку.

Али, вратимо се из „светле будућности“ и српске небудућности у суморно доба данашње. Српски народ се, у векове, показује као самосвестан и одбија да му се „мења свест“. Колико је овуда прошло Габријела и Јункера, а и понеки Хојт Ји! И то силе кад су силе биле, а не ови „остаци остатака“ европске цивилизације. И било је ту увек неке библијске постојаности и моћи. То је из Завета. Библијског, а код нас одомаћеног као Косовског. Као у оном псалму кад су велики вавилонски поробљивачи (велики као данашња Америка!) тражили да се поробљени народ весели свом ропству и одрекне се себе.

Без обзира што су били од веће силе протерани из своје земље они су веровали у повратак својој суштини. Вера је највећа моћ у човеку и народу. Разумели су да њих, наравно, нема без Јерусалима. Биће неке масе, неких путника, неких апатрида, али нема – Њих. И претворили су то у веру. А вера је Завет на жртву без које нас нема, а Завет је трајнији од сваке окупације: /Ако би заборавио тебе, Јерусалеме, нека усахне десница моја!/Нека ми језик прионе за непце, ако се тебе не бих споменуо, ако не бих држао/Јерусалема високо изнад сваке радости своје!/ [Пс, 137, 3–6]

Обични Срби, који нису на узици амбасадора, свој Јерусалим знају. И свашта је могуће да промене – и комунизам, и либерализам, и султане и кнезове – али српски Јерусалим је изнад њихових тривијалних политичких лутања.

И колико год их политичари – који се напајају мудрошћу у ходницима бриселских институција – ружили што држе до митова они ће вазда више веровати Андрићевој мудрости, који је узвишено приповедајући о Његошу и Косовском миту, рекао да су „најдревније легенде, увек и највећа људска стварност“. Ко овом човеку даде Нобелову награду?! Колико у Србији данас има писаца који знају да је ово бесмислено и који ће за двеста евра да напишу да је Његош непријатељ грађанског друштва а Косовски мит слављење пораза, али не тако узвишено слављење пораза као у оном дивном миту о Аламу и Дејвију Крокету.

Али без обзира не та знања изванредна, овај неће да се одрекне „највеће људске стварности“. Прост народ не верује да после тога може да се остане Човек? И лакше ће му бити да се окрене од – европске небудућности.

Уосталом, шта га спречава. Ни једна озбиљна пројекција XXI века ни са Запада (Пол Кенеди, Збигњев Бжежински,итд) не види га као „амерички век“. А, да ће бити европски, у то више не верују ни деца у вртићима. И онда, ни у нашим вртићима.

Ево нас, консеквентно, на крају – код политике. Будимо озбиљни. Није то никаква „немогућа мисија“ – каквом нам је представљају они који не мисле кад обећавају својим пријатељима из Брисела, Берлина, Париза. Прост је редослед потеза: Прво се скинемо са дроге зване – ЕУ нема алтернативу. Сутра ујутро се умијемо и обавестимо свет да ЕУ нема способност да реши „проблем Косова“ који је Запад учинио нерешивим. Узмемо под руку своју Резолуцију 1244 и правац УН. Без столичице за Харадинаја, наравно. Биће ту неких препрека, али нисмо ни ми тиква без корена. И, ето.

Знаћемо да је наша „пресветла влада“, како је говорио Кочићев Давид Штрбац у једном смутном времену, одустала од Велике суицидне идеје, да обезбеди нашој „тупавој“ деци будућност, кад нам више не буде стратешко опредељење – „ЕУ без алтернативе“.

Највећа болест западног света, како је писао Албер Ками, јесте губитак смисла. До Макрона то још није стигло, али то не значи да сви треба чекамо ту конверзију па да уносимо смисао у своје понашање. И своје животе. Најмање разлога да чекамо имамо ми.

Ауторизовано излагање Слободана Рељића на трибини посвећеној Апелу за одбрану Косова и Метохије, одржаној у петак 24. фебруара у Новом Саду

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. „А ако неће да их узму, плати да их узимају да робују.“ – не плаћа власт да странци узимају Србе да робују, већ сам народ, кроз буџет!!! Тј. кроз буџетску рупчагу од 18 млрд евра, колико се до сада народ задужио (извор Малагурски) да би странцима плаћао да их узимају за робове…

    Свиђа ми се

  2. Његош, псалмопевац српски :

    „‘Иште свијет неко дјеиствије,
    дужност рађа неко попечење,
    обрана је с животом скопчана.

    …….

    Опет умна сила торжествује;
    не пушта се да зло поб’једи,
    искру гаси, а змију у главу.
    Муж је бранич жене и ђетета,
    народ бранич цркве и племена;
    чест је слава, светиња народња!

    ……..

    нове нужде рађу нове силе,
    дјеиствија напрежу духове,
    стјесненија сламају громове;
    удар нађе искру у камену,
    без њега би у кам очајала.

    …..

    Вам’ предстоји преужасна борба:
    племе ви се све одрекло себе
    те црноме работа Мамону!
    Што је Босна и по Арбаније?
    Ваша браћа од оца и мајке;
    Сви уједно и доста работе.
    Крст носити вама је суђено
    страшне борбе с својим и с туђином!
    Тежак в’јенац, ал’ је воће слатко!
    Воскресења не бива без смрти.
    Већ вас виђу под сјајним покровом,
    чест, народност ђе је васкреснула
    и ђе олтар на исток окренут,
    ђе у њему чисти тамјан дими.
    Славно мрите, кад мријет морате!
    Чест рањена жеже храбра прса,
    у њима јој нема боловања.
    Поругани олтар јазичеством
    на милост ће окренут небеса!

    Господин Рељић устројавајући своју веру у мисли и речи, устројава и наду у извесност опстанка српског, како на Косову и Метохији, тако и у сваком понаособ, у свакоме ко веру за вечеру продао није, у свакоме ко се Причешћем Божанственим духовно заситио и за вечеру на туђинском асталу не знаде и не лакоми се…

    Свиђа ми се

  3. Jedina buducnost nase dece, kako stvari stoje, bice izucavanje tudjih iskustava u borbi i oslobadjanju od kolonijalnog ropstva.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s