Душан Ковачев: Вељко Петровић о „паорским гњидама“

Млади српски песник Вељко Петровић из Сомбора је 1906. године објавио песму „Ратар“. Њено постојање је доказ Петровићевог угледања на Ђуру Јакшића који је српског пољопривредника такође изразито називао ратаром. Не постоји сажетија, осећајно снажнија, убојитија и јаснија осуда употребе израза паор ван песме „Војводино стара, зар ти немаш стида“ из 1912. 

„Војводино стара, зар ти немаш стида?“ На слици: Вељко Петровић за радним столом у свом кабинету

Портрет Вељка Петровића, цртеж Паје Јовановића

И светују „Балкан“ још те твоје лутке:
„није доста српски, нема појам бистар
о слободи“ – грме, они који ћутке
трпе да их ћуша ма чији министар,
који свог сељака гулећ` руже псећи,
п` онда руке перу од „паорских гњида“,
они који српски грб крију у пећи!
– Војводино стара, зар ти немаш стида?

Израз паор је Вељко Петровић је употребио оштро критикујући декаденцију свог народа у Војводини. У том делу млади песник грди свој завичај који је одбацио „наук Доситеја“ и „борбену трубу свог Барда и Ђуре“ (Стевана Владислава Каћанског званог „Стари бард“ и Ђуре Јакшића).

Вељко Петровић изричито осуђује лицемерне српске чиновнике и интелектуалце који се дистанцирају од сељака имовински их искоришћујући и погрдно их називајући „паорским гњидама“. Велики Сомборац је био изузетно образован, а нарочито је добро познавао природу свог народа и његову историју, нарочито историју Војводине. Знао је он какав стид и срам је задесио наше претке кад су им хабсбуршке власти у XVIII веку прописале свођење под кметски положај и знао је одлично њихов једнодушан одговор: „Нећемо да будемо паори!“

Петровићево поетско сведочење неумољиво и кристално јасно расветљује ко је то у нашем народу, из ког разлога и у ком циљу уместо архаичне именице земљоделац, односно сељак или ратар, по Војводини користио реч паор. Он те лицемере назива „луткама“. Да би се разумело зашто их Петровић назива „луткама“, треба познавати аутентичну пољопривредну терминологију Војводине, аутентичност наше Војводине о којој данашње војвођанске незналице појма немају.

„Лутке“ које загорчавају живот паора

Угоститељи Петровићевог „Раванграда“ су одлично знали како да назову своје госте

Странице дугачких запрежних кола биле су обешене о Левче. Левче су носачи колских страница. Најснажније су биле оковане гвозденим шепуткама, криве су и од квалитетног тврдог дрвета. Такве су називане „сегединским“ и оне належу на оковану осовину точка кованим подложањима. На врховима дугчких кола копчама спојене висе странице које се зову лотре (од две или три хоризонталне даске /струке/ спојене кратким вертикалним даскама /карве/) И лотре су често биле оковане, некад и с гвозденом хоризонталном шипком ради ојачања. Лотре су биле веома поуздане крајнице за превоз терета. На кратким запрежним колима, уместо лотра су биле краће и неоковане крајнице које се звале лутке. Лутке су на кратким колима биле од слабијег дрвета, такође без окова или шипке, па су често спадале, лако се ломиле и падале на точак.

Легендарна сомборска гостионица звала се „Код ратара“, а не „Код паора„. Фото: Милан Степановић, Вечерње новости

Лутке су са кратких запрежних кола често расипале товар, ломиле точак, па правиле огромне проблеме сиромашним сељацима. Како су лоша „кратка кола“ била обележје пољопривредне сиротиње, невољом су сиротињу горко подсећала на њен статус. Стога је проблем с луткама био прва ратарска мука кад полази с њиве ка кући да сачува плод свог рада. „Нашле су га лутке“, говорило се о нервознима. Или се прзницама обраћало: „Какве су те то лутке нашле“. Алузија Вељка Петровића је овим јасна, па можемо видети колико је велики књижевник био способан да бритко, а ненаметљиво искаже дубоко познавање тема о којима књижевно сведочи.

Војвођанске политичке „лутке“ данас

Вељко Петровић пред корлатом за стоку. Фото: Љубазношћу Милана Степановића

Теофил Панчић, иначе веома наклоњен војвођанском аутономаштву, на основу Петровићеве песме је нашао да је идентитетски проблем у Војводини након сто година напредовао ка проблему саморазумевања. У тексту „Плодови панонског нихилизма“, Панчић 2015. године дословно наводи: „Војводино стара, зар ти немаш стида`, питао се песник; међутим, имамо ми овде и много фундаменталнији проблем од стида (`који ће нас надживети`, каже други песник): то је проблем саморазумевања. А оно опредељује све друго, па и то чиме се људи поносе, а чега се стиде. Вредности у које верујеш и ствари којих се гадиш: оне су оно што одређује твоје морално и свако друго осећање света.“ Аутономаши читају текстове Теофила Панчића, указују му лицемерно поштовање, али његове мисли и критике не схватају. Како би их они уопште схватили? Да би га схватили пер свега мора постојати жеља да се саопштено схвати. Аутономаши не схватају ни Војводину, јер не желе да је схвате. Они желе само да изразе своја мнења о Војводини која су њихове накараде засноване на сопственом аналфабетизму. Такве накараде су Војводини пришивене, ветар ће их разнети и кише растопити у свемоћном блату југа панонске каљуге да нам сунцу не кваре видике.

Вељко Петровић је пре свише од сто година сведочио о постојању бирократске класе у Војводини из које извире класни презир сопственог народа којег она неће да разуме. Та класа је у оно време лицемерно себе представљала као заштитника културе и интереса српског народа, а суштински га је презирала. „Перу руке од паорских гњида“ они који „грб српски крију у пећи“, певао је Вељко Петровић.

„Војвођанска“ сценографија за луткарски игроказ „паорских гњида“

Налепница ЛСВ дељена ради самоетикетирања војвођанских ратара срамним називом „паори

После стодесет година након објављивања Петровићеве песме, Војводина је на своју срамоту „закићена“ са два нова нумена и једним старим. Један је грб кнежевине Србије, који је недавно извађен „из пећи“ и пришивен на заставу Србије. Оно је проглашено алтернативном „заставом Војводине“ да би њоме нови покрајински режим пркосно нешто старијем аутнономашком нумену. Ради се о ранијој лигашкој накаради, која на нечему што у бојама заставе нит` српске, нит` Европске уније, трпи пришивен симбол јединства Републике Летоније. Трећи нумен је срамни израз паор, којег су аутономаши преосмислили да би га кроз медије подвалили нашем завичају као „аутентично војвођански“.

Скоро две деценије траје и никако да престане луткарски игроказ који нашу Војводину претвара у каљугу. Комунистичко доба, у којем је Светозар Чиплић по САП Војводини самоуверено исмевао српско позориште као „мезимче сербско“, за собом је оставило луткарско позорје „паорских гњида“ закићених симболима савремене Републике Летоније и историјске Кнежевине Србије. Те „паорске гњиде“ древне паорске баладе певају раздрагано и весело певају уживајући у паорској срамоти.

И зар нема спаса? Ћути раван трома.
Само задња два три добра твоја сина,
изопштена, мрска сред рођена дома,
што зубима ломе гвожђе својих клина.
О, њих твоја пропаст и срамота боле,
и они очајно, док још има вида,
проклињу те, тресу, и вичу, и моле:
Војводино стара, зар ти немаш стида?

Опрема: Душан Ковачев

Advertisements

One thought on “Душан Ковачев: Вељко Петровић о „паорским гњидама“”

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s