Слободан Самарџић: Варљива будућност Европске уније

Ако се мало дубље завири у Европску унију постаје јасно да она нема ни начина ни интереса да се шири док не реши сложена унутрашња питања

Европска унија ушла је у кризу у другој половини 2008. године и до данас из ње није изашла. (Вид. наш пост од 31. 12. 2017). Њој је очигледно потребан озбиљнији и дубљи реформски захват у поређењу са антикризним мерама које се предузимају од 2011. године, које нису дале очекиване резултате.

Криза има бројне манифестације – рецимо, крајње неуспела политика имиграције – и до њеног најдубљег узрока није лако допрети. Али, по свој прилици, најозбољнији кризни феномен налази се у системски недовршеној монетарној унији. То је био најамбициознији развојни пројекат Европске уније после Уговора из Мастрихта (1993), којим је требало довршити процес економског уједињења држава чланица дотадашње Европске економске заједнице. До тада достигнуто заједничко тржиште било је планирано да прерасте у крајњи степен економске интеграције, а то је монетарна унија, простор са јединственим новцем.

Још средином деведесетих година, када се ЕУ припремала за увођење евра, чешки економиста Вацлав Клаус, потоњи председник владе и државе, упозоравао је на озбиљност овог подухвата. Под тим се подразумевало одрицање држава чланица ЕУ од суверене власти не само у области монетарне политике, него и већег дела макроекономских политика, а економиста Клаус поставио је питање, да ли државе то стварно желе. При томе је за своју државу, Чешку Републику, која тада још није била чланица ЕУ, препоручивао избегавање те авантуре. Што се тиче европске економске интеграције, Клаус је био задовољан нивоом заједничког тржишта.

И заиста, када је евро био пуштен у промет, почетком 2002. године, видело се да је његова институционална подршка била половична или, боље речено, двојна: политика новца препуштена је централним институцијама, пре свега Европској централној банци, док су подржавајуће макроекономске политике – фискална политика и многе друге буџетске политике остале у рукама држава чланица. Њихова планирана хоризонтална координација није дала резултате, тако да је евро остао институционално незаштићен. Био је потребан само један удар шире финансијске кризе, као онај који је дошао из Америке средином 2008. године, па да читав монетарни систем ЕУ уђе у трајну кризу.

После десет година изгледа да се решење овог проблема не тражи ни на нивоу целе ЕУ ни на нивоу евро зоне, већ у ужем кругу држава чланица које, као прво, економски добро стоје и, као друго, јесу чланице евро зоне.

У једном документу Комисије ЕУ који је њен председник Жан-Клод Јункер представио јавности средином септембра прошле године (под насловом Стање Уније), међу пет могућих праваца њене реформе налази се и предлог о стварању језгра држава које теже дубљој интеграцији. У комбинацији са идејом из тог документа о стварању јединственог министарства за економију (или финансије), предлог о дубљој интеграцији сасвим извесно смера на институционално мањкаву монетарну унију. Ако је озбиљне реформске захвате у овој виталној области немогуће остварити међу већим бројем земаља, где припадају и оне у дубокој финансијској кризи, онда реформску амбицију треба упростити. Значи, реализовати је унутар мањег броја држава чланица.

Француски председник Емануел Макрон изненадио је европску јавност пре неки дан у Давосу својом изјавом: „Европа треба да нађе нову амбицију. Нисам наиван. Никада нећемо изградити нешто тако као што је амбиција 27. Идеја је да се Француска, Немачка и северна Европа престроје. Они који су амбициознији треба да крену у зближавање“. Када је Жан-Клод Јункер изложио јавности поменути документ, он је рекао да му је лично најближи предлог о стварању напредног интеграционог језгра (стратегија која је формулисана речима „они који желе више чине више“). Макронова изјава сада упућује на које државе се овде може рачунати. Додуше, не сасвим јасно. Две се помињу изричито – Француска и Немачке, а неке друге скривене су у изразу „северна Европа.“

Ако се циљало на дубљу економску интеграцију, а посебно на градњу целовите монетарне уније, онда се вероватно не може рачунати на Данску и Шведску. Данска је још током ратификације Уговора из Мастрихта инсистирала на неприхватању треће фазе изградње монетарне уније, што значи да није хтела да уведе евро. Шведска је, пак, 2000. године расписала референдум о увођењу евра на којем је ова иницијатива пропала. Ове две државе сретно и паметно су се извукле из процеса због којег су многе друге зажалиле. Сада када је евро немогуће угасити, државе чланице које криза није јаче погодила желе не само да га одрже него и да систем реформишу тако да постојање валуте не ограничава вођење економских политика било на заједничком нивоу било на нивоу држава чланица. Ако ту не припадају Данска и Шведска, врло је вероватно да би том језгру пришле земље Бенелукса, и још Финска и Аустрија.

Остварење оваквог сценарија знатно би променило данашњу Европску унију. Али, гледајући реално дугогодишње стање кризе, Унији је на располагању или овакав радикалнији захват или останак у врзином колу кризе и стога заостајање за динамичнијим економским регионима. Таква инерција није за очекивање и зато је много вероватније да ће се економски јаке и стабилне земље евро зоне реорганизовати у име потпуне консолидације њиховог монетарног система.

Да ли све ово има везе са Србијом. Има и те како. Ако се мало дубље завири у Европску унију постаје јасно да она нема ни начина ни интереса да се шири док не реши ова сложена унутрашња питања. А за то је потребно време, далеко преко 2025. године. Чак и ако би дошло до изласка из кризе, питање је где би Србија ушла приступајући Унији и каква би то интеграција била. По садашњим показатељима европске политике суседства и проширења, то би била само безбедносна интеграција под НАТО кишобраном. Зато је боље ићи сигурнијом стазом: отворити еру парцијалних споразума са ЕУ у областима заједничких интереса. Они се увек могу обогаћивати или поништавати у зависности од степена своје реализације. Зашто стално бежати од своје сенке?

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 30. 1. 2018)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s