Живојин Ракочевић: Светосавска бесjеда

Надање је наше закопано не да га сахранимо, јер се надамо Свети Саво, ако си могао бити отац своме великом и силном оцу буди родитељ и нама, па макар на тебе сви псе пустили

Живојин Ракочевић

Високопреосвећени митрополите,
часни оци,
уважени гости Светога Саве,
браћо и сестре,
даме и господо,

„Дође један сиромашак манастиру, па не имајући чиме даривати ћивот скине са себе дроњаве хаљине и замота у њих једне чађаве вериге које је понио из своје колибе, па то приложи на ћивот Светог Саве“, говори прича за коју се вјерује да је настала у Милешеви под оном чувеном фреском светитеља. Прича додаје како су богати и моћни избацили дроњке и вериге, а светитељ једини њих прихватио као истински дар вјере и чистог срца, па вериге постадоше свете. Да ли можемо повјеровати у ову причу и њену реалност? Јесмо ли срели тога сиромашка, можемо ли уопште да прихватимо да он постоји, имамо ли чуло за његов дар, вјерујемо ли у силу немоћних? Када се над овим, наизглед простим примером морамо замислити шта би требало да урадимо над Светим Савом, најсложенијом личношћу наше историје. Зато постоји извесна опасност од уопштавања и честа недореченост која овакве изузетне прилике може одвести у понављања познатих ставова, чињеница или идеја. У том мишљењу, било оно научно или лаичко, књижевно или историјско, теолошко или обичајно, национално или државно, локално или општесрпско ми долазимо до себе пратећи пут онога сиромашка. Откопавамо реалност засновану на микронима добра до којег смо способни да допремо, а то добро – ако смо способни да га препознамо – има  могућност да нас спасава и ослобађа. Тешко нам је да прихватимо ту реалност, а управо је реч реалност један од најважнијих термина нашег времена, и нарочито нашег дефрагментисаног националног, вјерског и државног простора, она настоји да се конституише као једини ентитет лишен и будућности и прошлости. У њој видимо да Свети Сава из богатства очевог, из савршене Студенице и блиставог Хиландара бежи босих ногу у испоснице, па га на Светој Гори – како сведочи Теодосије – његов отац Стефан Немања моли: „Помилуј ме, чедо,  срце моје бијеш камењем које додирујеш ногама твојим“; у тој прошлости могао је Свети Сава да буде бегунац од оца – као многи од нас; стигао је, оно што многи не стижемо – да буде син; успео је оно што готово нико није – да буде духовни отац своме оцу. И на крају, потпуно природно, долази онај чувени растанак оца и сина, Светог Симеона и Светог Саве, из њега видимо како на најличнијем плану и један и други имају повјерење у вјечност и како се она у савршеном балансу наслања на реалност. „Чедо моје вазљубљено, светлости очију мојих, и утехо и чувару старости моје! Ево већ приспе време нашег растанка… А ти, чедо, не тугуј гледајући моје разлучење. Јер ако се овде растајемо, тамо ћемо се опет састати, где више нема растанка“.

Нема много оваквих и овако успелих места у нашој књижевности. Свети Сава и Стефан Првовјенчани оставили су текст спремљен за вјечност, а византијска естетика би овај поетски поступак дефинисала термином недовршена – довршеност. С друге стране, потпуно је јасно да се рад, стварање, лични односи,  доживљај свијета, осјећај моћи у нашој средњовјековној литератури, подвизи светитеља, крећу према реалној вјечности.

Када је наше разумијевање ових категорија у питању, ту се нешто кобно и фатално догодило. Услед вјекова ропства, па радикалног просветитељства, услед атеизма, због идеолошких заблуда између нас и Немањића створила се препрека. Терминологија, алати за разумијевање, естетика, схватање симбола, источни поглед на нерашчлањено тројство религије, филозофије и умјетности, замијењени су западним системом мишљења. Због тога смо данас, у великој мјери, неспособни да читамо милешевску фреску Светога Саве испред које је онај сиромашак положио своје срце.

Због наших ограничења у перцепцији и схватању, ми мислимо да тим фрескама, архитектури, филозофији књижевности нешто недостаје или им учитавамо оно што нам одговара. Идеолошке препреке су фатално утицале на наш доживљај светосавља, родољубља и односа према другима. Када је 1946. присуствовао светосавској академији Јосип Броз Тито је одлучио да буде Свети Сава. На свим местима на којима је био Свети Сава, појавио се он. Преломио је тренутак када је, из тоталитарног мрака, из ћелијске пустиње загрмио Свети Јустин Поповић: „У основним школама српске земље Свети Сава нема приступа. Шта се то збива са српским човеком, шта се то збива са несрећним Србима“? Он је истовремено објавио  да је живо духовно царство Светога Саве и да је надживјело све државе и системе.

Када је царство дочекало крај идеологије и комунизма, десило се нешто чудно: светитељу смо почели правити приредбе какве је имао Броз, јер смо другог искуства, духа и континуитета имали премало и недовољно. Једва смо разазнавали Светога Саву. У погрому после бомбардовања, у Приштини 1999. године песникиња Даринка Јеврић и професорица Митра Рељић скупљале су на сметлишту, под будним оком британске војске бачене српске књиге. Једнога дана ту је осванула велика лијепо устакљена милешевска фреска Светога Саве. Подигле су је и окренуле, а с друге стране их је погледао портрет Јосипа Броза у белом оделу. Оба лика позлаћеним нитнама спојена су у једну целину.

Када смо га ми тако разазнали, како ли су га тек видјели муслимани, који су у не малом броју случајева, далеко од Синан пашиног огња, гајили дубоко поштовање за светитеља.

Прије десет година, на првој светосавској академији одржаној у Мостару послије 1941. године, пришао нам је један старац и рекао: извините, ја не припадам овдје, ја сам католик и Хрват, али дошао сам да чујем светосавску химну, нисам је чуо од основне школе.

Како схватити све ове потребе када наше доба грми захтјевом: прихватите ову садашњу једину реалност! Најнереалније од свих времена тражи да се прихвати, и да га прихватимо у тоталитету данашње чудне готово непостојеће стварности. Стварност није живот, стварност није вредност, стварност није истина, стварност је данас постала манипулативна креација, стварност је виртуелна пројекција, стварност је моћ оних који је производе, стварност је пост-истина. Шта да радимо са Светим Савом и нашом стварношћу? У неку руку ми смо жртве произвођача стварности, јер – произвели су нам језике, склепали су нам вјере, изградили нације, установили државности, често уз нашу обилату помоћ и незасито конзумирање реалности. Једно од модерних тумачења реалности гласи да је „реално рупа егзистенције, која се открива тамо где се појављује симптом (симптом показује да негде нешто не функционише).

Тешко је одговорити на ова питања јер ми проживљавамо горку кризу реалног и вјечног и тек када будемо успоставили неку врсту равнотеже између ова два принципа можемо очекивати извесне периоде стабилности. Можемо се ослонити и на Савину државу у држави која је, ипак, преживела, иако су га напали пси што рече Матија Бећковић. Данас се у народном животу, у који ваљда спада и живот елита, поред природног и истински православног доживљаја светосавља јављају и многе контуре других мишљења и уподобљавања.

Једна ће рећи: Нема ништа изван Светога Саве, он је све што нам треба, он је једини непоновљиви први израз нашега рода и нема потребе  да имам ишта изван њега, он је све рекао урадио и упутио. Нико сем њега и мене није у праву, нас двојица смо у јединој истини света. Затворио сам се, оградио сам се, изоловао сам се и шта сам урадио у том затвору: пустио сам псе на Светога Саву!

Друго мишљење је, често, садржано у следећем: у једној великој продавници у којој недељом, јер тада једино имам времена, купујем и прибављам све што ми је потребно има једна слика коју желим да вам наведем као израз наше непросвећености и нападности. Она се од промаје из система за гријање додатно усукала и избледела, па је право чудо што портрет тог мршавог старца стоји ту већ годинама. Додуше, јесте завучен, тамо код кинеског алата и хране за псе која тако опоро и тешко мирише. Препознао сам Светог Саву, позвао менаџера високоцењеног ланца овог светског бренда маркета и замолио га да премести слику, није добро да ту стоји да повреди некога ко је атеиста, некога ко није наш, или не дај Боже некога, међу богатим власницима паса, који редовно долазе у цркву. Сви се они могу увредити.

Слика је склоњена а Светог Саву су напали пси са овог хранилишта.

Засути јефтиним сликама и затрпани празнином како мучно и са стидом читамо личну слободу. Радосни и благи милешевски Свети Сава, сто година касније у Грачаници постаће један од нас, гледамо се равно у очи, на њега можемо наслонити свој образ. Када су османски окупатори нашу најљепшу кућу коју смо икада направили претворили у коњушницу, очи неких светитеља плашиле су животиње и Турци су их састругали. Светог Саву нијесу дирали. Народ је испред коњског даха скупљао свети прах и лијечио очињи вид. Када је Арнаутин избо очи царској кћерки и српској краљици, Светога нико није дирао. Три вијека касније изнад ћивота кнеза Стефана у Морачи освануо је на икони његов стриц Сава. На лицу му се скупила мука удављеног патријарха Јована и устаника од Баната до Херцеговине, али у тим стиснутим очима сијевају муње наде и слободе.

Те тврде очи имао је и митрополит Амфилохије када је на Косову и Метохији 1999. и 2000. године разгртао жар сто педесет спаљених цркава под којима је тоњао и Свети Сава. Његов остављени и немоћни народ пред собом је имао мало решења и још мање моћи, као и данас, али сила Божија се у немоћи показује и зато увијек рачунајте са снагом понижених и немоћних. Немоћни су поразили империје, јер њихова сила није од овога свијета. Осмијехом нас је са смртнога одра прије неки дан поздравио наш Оливер и тај осмијех је пораз моћних.

Надање је наше закопано не да га сахранимо, јер се надамо Свети Саво, ако си могао бити отац своме великом и силном оцу буди родитељ и нама, па макар на тебе сви псе пустили! И кад то урадимо остаће нам нешто у рукама – остаће синџири, ланци, окови и вериге. Њих ћемо, као онај сиромашак спустити на твој незнани и свеприсутни ћивот, њима ћемо, као залогом преумљења и кајања, украсити наше храмове. Биће ти дража најмања алка на тим веригама од свих мозаика, од злата и звука многогласних звона.

На крају Свети Саво, сачувај нас од моћи сопствене и туђе, придржи свако дјело што смо у немоћи урадили, и шапни свима који вјерују: догодине у Призрену!

Срећан Савиндан!

Изговорено на светосавској академији у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици 26. јануара 2018. године

(Митрополија црногорско-прморска)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. http://itd0.mycdn.me/image?id=770290433554&t=20&plc=WEB&tkn=*sYYVBIPXMdpiu-2lsQ2PiTrDRE4

    па…

    +
    …“Quo vadis, Domine?

    Quoniam relinqui populum Meum, Romam vado iterum crucifigi…“

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s