Клаудио Мути: Американци да одустану од глобалне хегемоније

Италијански професор сматра да смо ушли у нову фазу коју карактерише нека врста биполаризма

Клаудио Мути

Клаудио Мути је изузетно сложена и контроверзна личност: крајем 70–их и почетком 80–их био је политички затвореник у Италији, у неколико наврата осуђиван због својих политичких уверења. Социјалистички посланик Антонело Тромбадори прогласио га је у италијанском парламенту за „ноторног непријатеља демократије“. Почетком 80–их професор Мути је прешао у ислам, следећи пример француског традиционалисте Ренеа Генона, и узимајући име Омар Амин, пише Печат.

За разлику од многих посматрача, 2012. прогнозирали сте дуготрајан и жилав отпор Сиријске Арапске Републике агресији коју су предводиле Сједињене Америчке Државе, и то посредством „одреда смрти терориста и плаћеника“, обучаваних углавном у Турској од стране CIA. Ангажовање руских оружаних снага на страни легитимне владе у Дамаску довело је до пораза терориста. Шта се тиме променило на Блиском истоку?
– Подржавајући легитимну сиријску владу и спасавајући Башара ел Асада од судбине Садама Хусеина и Моамера Гадафија, коју му је припремио Запад, Русија је остварила тријумф на Блиском истоку. Заједно са Русијом, победник је и Исламска Република Иран, која сада појачава свој утицај у Ираку, Либану и на Арабијском полуострву, где подржава Хутије против Ријада.

Пораз такозване Исламске државе, чија је основна сврха била борба против иранских савезника, оставио је празан простор на Блиском истоку, тако да ционистички ентитет сада мора пронаћи другог „играча“ како би задржао Исламску Републику у (Персијском) заливу. План о независној курдској држави могао је бити добра замена за Исламску државу, али то није успело, захваљујући иранском и турском притиску. Изгледа да ће важну улогу у ционистичкој стратегији убудуће играти Саудијска Арабија, која се већ сукобљава с Ираном у Јемену.

Да ли је, управо из тих разлога, у Ирану сада на делу покушај обојене револуције? Шта се, према вашим сазнањима, данас заиста дешава у Ирану?
– Према говору иранског врховног вође, нереди у неколико иранских градова, у почетку покренути економским разлозима, претворили су се у субверзивну акцију непријатеља Исламске Републике; Техеран је отворено оптужио Сједињене Државе да се мешају у унутрашње послове Ирана. Значајно је да су неке групе демонстраната извикивале пароле против подршке иранске владе ослободилачким покретима у Палестини, Либану и Јемену. Ова чињеница може указати на активно присуство субверзивних група усмераваних од стране главних савезника САД у региону: Израела и Саудијске Арабије. С обзиром на глобалну ситуацију на Блиском истоку, где су ционистички режим и вехабистичка монархија (Саудијска Арабија) успоставили стратешки савез са САД, у настојању да онемогуће хегемонију Техерана, вероватно ће се у будућности интензивирати покушаји дестабилизације Ирана путем унутрашњих субверзивних акција.

Исламски свет се данас налази у дубоком превирању. Ко се у ствари сукобљава међу муслиманима, унутар исламске цивилизације? Да ли се главни сукоб води између сунита и шиита? Говорили сте о сукобу ислама и исламизма. Цитирате и Самјуела Хантингтона, који у свом делу Сукоб цивилизација означава ислам као стратешког непријатеља Запада, не само због „територијалних спорења“ већ због фундаменталног антагонизма о питању Weltanshauung-а (погледа на свет). Можете ли ово подробније објаснити?
– „Грађански рат“ је, у дословном смислу, оружани сукоб између две фракције грађана који припадају истој држави. Рат који сам у ширем смислу назвао „исламским грађанским ратом“ јесте конфликт у коме се међусобно сукобљавају они који припадају исламскоj уми (ummah – ума, термин који означава заједницу свих исламских народа, такозвану „исламску нацију“ – прим Б. Н.).

Али уопште није тачно да се у том сукобу сунитски муслимани супротстављају шиитима. Шиити нису учествовали у конфликтима у Чеченији и Либији, где је и започео „исламски грађански рат“. У Сирији и Ираку мете терориста нису само шиити и хришћани већ и сунити, посебно суфијска братства. У Палестини отпор Палестинаца подржава и шиитски покрет, а пре свих Исламска Република Иран.

Стварни сукоб (међу муслиманима) заправо се води између ислама и исламизма; с једне стране, између традиционалне, правоверне доктрине, и с друге стране идеологије која је карикатура правог ислама. Ова пародијска идеологија је фундаменталистичка (вехабистичко–салафистичка) хетеродоксија. Она је произвела терористички феномен, који користи америчка и ционистичка стратегија и који подржавају проамеричке снаге. Зато је Хантингтон тврдио да „прави проблем за Запад није исламски фундаментализам већ ислам сам по себи“. У ствари, док фундаменталистичким покретима често манипулишу атлантистички оперативни центри и користе их у своје сврхе, ислам представља духовно засновану визију живота и света која није компатибилна са западном. Заиста, модерност није традиција, људска права нису божанска права, а секуларна држава није владавина у Божје име.

Амерички председник Трамп одлучио је да призна Јерусалим као престоницу Израела. Какве ће последице имати ова одлука у муслиманском свету и шта чини њену праву позадину?
– Ако исламски свет коначно схвати да се више не може ослањати на Сједињене Државе, можемо очекивати да ће амерички интереси бити изложени нападима, и то претежно у региону Блиског истока. Ердоганова претња да ће замрзнути односе са ционистичким режимом представља знак пораста напетости између Вашингтона и неких његових савезника. Ако је до сада циљ арапских савезника САД био да зауставе ирански утицај, сада ће пажња поново бити усмерена ка палестинској трагедији.

За разлику од реакција исламских, али и многих неисламских земаља, саудијска влада предложила је Палестинцима бизарну идеју: да успоставе свој главни град… у Абу Дису, предграђу Јерусалима! Чињеница да постоји стварни савез између Саудијаца, САД и Израела наводи нас на претпоставку да ће се будући конфликт водити са Хезболахом и најзад са Ираном.

Шта заиста стоји иза Трампове одлуке? Према написима турског листа Јени Сафак, ултрационистички тајкун Шелдон Аделсон приложио је 20 милиона долара за Трампову изборну кампању како би америчка амбасада из Тел Авива била премештена у Јерусалим. Такође, према речима Њујорк тајмса, десет дана пре него што је постао председник Трамп се сусрео с Аделсоном, који је потом председнику Ционистичке организације Америке (Zionist Organization of America – ZOA) Мортону Клајну пренео да ће америчка амбасада бити премештена у Јерусалим.

Међутим, то је стара иницијатива коју већ дуго времена припремају (амерички) неоконзервативци. Спољним пословима САД управљају хришћански ционисти и јеврејски ционисти. Први верују да „Држава Израел“ мора бити искључиво јеврејска држава, као прелиминарни услов Другог Доласка Христовог; други желе да обнове Соломонов храм, што подразумева рушење џамије Ал Акса и џамије Купола на стени (или Златна купола с које се веровесник Мухамед узвинуо у небо – прим. Б. Н.), а то су најсветије исламске грађевине после оних у Меки и Медини.

Савезништво Британије, потом Америке (Англоамериканаца) са фундаменталистичким, екстремистичким исламизмом има дугу историју, и датира барем од педесетих и шездесетих година прошлог века.
– Савез између британског империјализма и хетеродоксних тенденција унутар ислама почео је знатно раније. У 19. веку истакнути представници исламског реформизма, попут Мухамеда Абдуха и Ахмад Кана, признати су од стране Евелина Баринга, првог ерла од Кромера и колонијалног управника у Египту, као „природни савезници западних реформиста“. Године 1915. Велика Британија је успоставила званичне односе са Ибн Саудом, који је од вехабијске хетеродоксије направио званичну идеологију свог, од Британије заштићеног султаната, и 1927. године постао „краљ Хеџаза и Неџда и њених зависних територија“, у складу са титулом који му је Британија признала у уговору потписаном у Џеди. Главни саветник Ибн Сауда био је енглески агент Хари Филби, организатор арапског антиосманског устанка.

После Другог светског рата, током кога је Саудијска Арабија поштовала проенглеску неутралност, британски патронат постепено је замењен северноамеричким. Нови савез су 1. марта 1945. запечатили Ибн Сауд и Рузвелт на палуби тешке крстарице „Квинси“. У настојању да зауставе насеровски панарабизам, новој династији Сауд била је потребна међународна подршка за њену хегемонију у муслиманском свету. Стога су Муслиманска браћа ставила на располагање Ријаду своју милитантну мрежу, која је ојачана саудијским фондовима. Посредовањем Саудијске Арабије успостављен је савез између англоамеричког и секташког фундаментализма.

Читав свет током последњих година пролази кроз драматичне, управо тектонске промене. САД покушавају да одбране „либерални светски поредак“ (у ствари, униполарни свет и сопствену хегемонију). Изгледа да им то све теже полази за руком. Русија, Кина и Иран играју све значајнију улогу на светској геополитичкој сцени. У ком смеру ће се развијати догађаји током наредних година?
– После победе у Сирији, Русија и Иран су приморали Турску (тако колебљиву у својим геополитичким перспективама) на репозиционирање; Русија консолидује своје односе с земљама које се супротстављају америчком унилатерализму; Москва и Пекинг делују као посредници у Корејској кризи како би уклонили претњу агресије против Северне Кореје; Кина потврђује своје право на хегемонију на овом простору. Све ове чињенице показују да је прелаз од униполарног система ка мултиполарном већ у току.

Без обзира на то, амерички униполаризам ће се окончати тек када амерички естаблишмент схвати да Американци више нису способни да предводе свет и да морају да одустану од свог амбициозног плана светске хегемоније. Мислим да смо ушли у нову фазу, коју карактерише нека врста биполаризма; евроазијски блок, предвођен Русијом, Кином и Ираном, сукобљава се с атлантским блоком, не само војним и економским средствима већ се, такође, супротставља и западној идеологији.

Сценарио „балканизације“, који се сада примењује и на Блиском истоку, и у Средњој Азији, на Кавказу и на северу Африке, најпре је примењен у рату у рушевинама бивше Југославије. Како данас гледате на тај рат? Разарање Југославије, очигледно, има много сличности са уништавањем Сирије, Либије, Ирака или Украјине.
– У својој чувеној књизи Велика шаховска табла Збигњев Бжежински указује америчком режиму на његове геостратешке императиве. „Евроазијски Балкан“ је наслов веома значајног поглавља у којем аутор предлаже САД да доминирају целим евроазијским континентом промовишући етничку, верску и политичку анархију: „У Европи“, пише Бжежински, „реч Балкан призива слике етничких конфликата и регионалних ривалитета великих сила. Евроазија такође има свој Балкан, али Евроазијски Балкан је много већи, гушће насељен, и још више религијски и етнички хетероген. Смештен је унутар великог правоугаоника који означава средишњу зону нестабилности(…) а обухвата делове југоисточне Европе, Централне Азије и делове Јужне Азије, подручје Персијског залива и Блиског истока“.

Из ових речи произлази да је Југославија – допустите да наведем оно што сам написао 1999. године, у уводу обимног интервјуа са незаборавним Драгошем Калајићем – представљала „лабораторију за тестирање техника прикладних за уништавање“ других земаља. Користећи искуство стечено у Југославији, стратегија атлантиста манипулисала је и експлоатисала етничке, конфесионалне и политичке разлике у Сирији, Либији, Ираку и Украјини како би разорила ове државе и поробила народе.

Својевремено сте објавили студију Будимпешта, Праг, Букурешт, о геополитичкој позадини рушења социјалистичких режима у Источној Европи и инсталирања такозваних демократија. Укратко, према вашим речима, „народи Истока Европе били су преварени, инструментализовани и искоришћени као топовско месо зарад америчке политике спутавања (containment) Русије“.
– Америчка стратегија се није много променила: мајдански пуч је још једна епизода у низу. Ако су током Хладног рата Американци покушавали да држе СССР под притиском, после рушења социјалистичких режима они инструментализују такозвану Нову Европу како би и убудуће притискали Русију.

У овој новој фази „спутавања“, најновији тактички инструмент је „Иницијатива три мора“, која окупља дванаест земаља, од Балтичког до Црног и Јадранског мора. То је стари антируски план Интермаријума, чији је аутор маршал Пилсудски, а који је оживела Обамина администрација; Доналд Трамп му је кумовао у Варшави 6. јула 2017. године. Ова иницијатива, чија је амбиција да, пре или касније, укључи и Украјину, везује источну Европу више за Вашингтон него за Брисел и Берлин. Дакле, кордон на западним границама Русије се још више стеже…

Ваш интерес за европски Исток није само политички. Италијанску публику сте упознали са делима читавог низа источноевропских мислилаца, аутора као што су Емил Сиоран, Мирча Елијаде, Васил Ловинеску, Бела Хамваш… Управо Мирча Елијаде је, како кажете, потврдио тезу о јединству евроазијског континента, одбијајући да дефинише Европу у границама „западне цивилизације“. Румунска култура је, према Елијадеу, мост између Запада и Византије, Запада и словенског света, Оријента и Медитерана. Исто важи и за читаву Источну Европу.
– Мирча Елијаде понавља концепцију коју је често заступала румунска интелигенција: да се румунски народ налази на географском раскршћу, тако да је румунска култура, под утицајем латинског Запада и византијског Истока, једна врста моста између Западне Европе, Балкана и Блиског истока.

И не само то већ је рекао да се у Индији осећао „као код куће“, јер је у народним традицијама Индије препознао исте структуре као у ратарским традицијама Европе. Међутим, у својој научној активности, Елијаде је истакао неколико елемената румунског фолклора повезаних с митским и обредним темама које се могу наћи на многим другим местима у Евроазији. На пример, његово истраживање Баладе о мајстору Манолу показало је да је ова тема широко распрострањена у целој Евроазији, од Енглеске до Пенџаба, од Сијама до Јапана; то је тема жртве неопходне за изградњу трајног здања, која се јавља и у српској народној поезији. Исто можемо потврдити и за Елијадеова истраживања о небеском Богу евроазијских народа, о евразијском шаманизму, о алхемији итд.

Ваша издавачка кућа Edizioni All’ Insegna del Veltro објавила је и књигу Драгоша Калајића Serbia, trincea d’Europa (1999). Можете ли рећи нешто више о овом аутору, који у Србији ни данас није вреднован и оцењен на одговарајући начин?
– Први пут сам се сусрео с именом Драгоша Калајића 1992. године, у првом броју часописа Елементи, чији је уредник Александар Дугин поставио Калајића и мене у редакцију. Драгоша сам упознао лично у Италији, где је, по завршетку студија на Академији лепих уметности у Риму, добио диплому из историје уметности. Вратио се у Италију како би бранио своју земљу од агресивног англосаксонског империјализма, држећи предавања, пишући чланке и учествујући у јавним дебатама.

У пролеће 1999. године моји студенти затражили су од управе нашег Лицеја у Парми да позову Драгоша Калајића како би се упознали са ставом Србије поводом Косова. Управа школе је одбацила њихов захтев, наводећи некакве разлоге… Ционистички новинар Гад Лернер оштро је негодовао против Калајићевих ставова током телевизијске дебате. Затим су на скупштини студенти прочитали опширни интервју са Калајићем, који је одмах потом објављен у књизи под називом Serbia, trincea d’Europa. У 2005. години, неколико недеља пре његове смрти, Драгош ми је послао есеј о „русофобним предрасудама“, који сам објавио у Еуразији.

Драгош Калајић није био само значајан сликар и писац већ, пре свега, човек високе етичке структуре, неуморни бунтовник, „добар Европљанин“ у ничеанском значењу тог појма.

Шеик Имран Назар Хосеин припада исламским мислиоцима који заговарају савез муслимана и православних хришћана. Ова идеја очигледно наилази на неразумевање на обе стране. „Неуралгичне тачке“ у односима између две цивилизације (исламске и православне) и даље остају Босна и Косово и Метохија – територија која је насилно отцепљена од Србије. На који начин треба тражити решење за Босну и Косово, на чијој независности данас инсистира Запад (САД)?
– Војислав Коштуница је дао тачну дефиницију „независног“ Косова: „марионетска држава којом управља НАТО у служби војних интереса САД“. Иста дефиниција важи и за Босну и Херцеговину, која је пре неколико дана, за разлику од муслиманских земаља и од Србије, остала срамотно неутрална када је Генерална скупштина УН гласала о Трамповом признању Јерусалима као престонице ционистичког режима. Ако постоји решење за питања као што су Босна и Косово, њих је могуће наћи тек онда када Европа постане стварно независна и уједињена, изнад свих подела које користе једино америчком непријатељу.

Савез муслимана и православних хришћана, који је предложио шеик Имран Хосеин на основу Куранског писма, у томе има фундаментални значај.

МИСЛИЛАЦ И ГЕОПОЛИТИЧАР

Клаудио Мути (рођен у Парми 1946. године), италијански мислилац, научник и геополитичар, по образовању је филолог, специјалиста за угро–финске језике. Уредник је и директор часописа Еуразија (Eurasia) и оснивач издавачке куће Edizioni all’Insegna del Veltro (основане 1978), која објављује студије о геополитици, традиционализму и традиционалном симболизму, студије посвећене древној, средњовековној и савременој историји, и укључује ауторе као што су Константин Леонтјев, Игор Шафаревич, Александар Дугин, Титус Буркхарт, Рене Генон, Васил Ловинеску (Гетикус), Жан Робен, Јулијус Евола, Бела Хамваш, Савитри Деви, Драгош Калајић, Генадиј Зјуганов…

Аутор је и низа значајних чланака и књига, међу којима су и Симболизам свете уметности, Јединство Евроазије, Империја, Епифаније идеје империје, Демократија и таласократија…

Аутор Борис Над
Извор Вечерње новости, 24. јануар 2018.
(Нови стандард, 25. 1. 2018)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s