Игуман Петар (Драгојловић): Не бацајте се камењем на Српског Патријарха

А сада да питамо себе и своју савест – у чему је то онда Патријарх Српски погрешио и да ли је уопште погрешио у односу према Космету и нашој свештеној историји? Је ли он можда позвао на издају Космета? Наравно, није! Да ли је можда он посаветовао Председника Вучића да говори онако неодређено и уопштено о Космету, како је говорио пре неко вече у Интервјуу РТС-у? Наравно да није. Да ли је можда Патријарх прећутао да јасно изрази свој и став СПЦ по питању Космета у својој Божићној Посланици? Наравно да није

Александар Вучић и патријарх Иринеј (Фото: Раде Прелић)

У данашњем доста узаврелом политичком тренутку у српском народу, када су велике светиње и велике теме на столу, када смо у опасности да Српски Јерусалим – Косово и Метохију, моћни појединци на власти забораве и трајно предају највећим српским душманима, многи људи су се осмелили да сувише слободно и веома брзоплето почну бацати дрвље и камење на Његову Светост, Патријарха Српског Г. Иринеја. Због чега? Рећи ће нам ови оштри критичари: Због тога јер је Патријарх Иринеј издао Косово и подржао председника Вучића, назвавши га „човеком који се лавовски бори за свој народ, и који је дар од Бога!“ Но, да ли је баш то тако? Је ли баш једна дипломатска реторичка порука и Патријархова реч љубави и охрабрења председнику Вучићу да не поклекне пред уценама, нешто за осуду? Не бих се сложио. Али, кренимо редом.

Споља посматрано, неко ко нема баш пуно небеског и црквеног расуђивања а има пуно дневнополитичког и оземљеног умовања, хитро би кренуо да поздрави преки суд над Патријархом Српским. Али, ти брзи и преки судови су, истини за вољу, највише зала донели људима. Не само код нас, већ и у целом свету. Не каже наш народ џабе – што је брзо то је кусо. Посебно се то односи на суђење другима, а на првом месту Патријарху Српскоме. У исто време, нико од истински духовно осетљивих и савесних Срба, не може бити миран и спокојан када слуша нашег Председника Вучића како се у најновијем интервјуу РТС-у лавовски бори да докаже да је он за целовитост Босне и Херцеговине, што му нико не замера, али који у исто то време уопште није показао ни приближно такву одлучност, па чак ни елементарну жељу, у односу на решеност да Косово и Метохију недвосмислено дефинише као део Србије, чији је иначе Председник.

Но, ако према деловању иједне личности у нашем народу неки Србин мора имати посебно опрезан суд, то је управо личност Српског Патријарха, јер Српски Патријарх није било ко. Српски Патријарх је био и остао најважнија личност у историји српског народа. Како јуче, тако и данас. А тако ће бити и до краја света и века. Он је својеврсни отац нације, иако је само први међу једнакима у Сабору Епископа. Он је по своме призвању већ особена институција од највећег националног, и за све друге појединце недостижног значаја, јер узвишеност његовог чина, светост његовог позива и историјска тежина одговорности која је увек у историји била на плећима Српског Патријарха, тако је велика, да је дужност сваког Србина добро промислити пре него ли било шта каже о Његовој Светости. Посебно данас. И посебно у овом тренутку. У Српском Патријарху наш народ је увек видео светионик и путоказ, а он је према свом народу увек био и остао брижни отац. Отац чак и онда када га тај исти народ доста пута и не разуме. Чак и када га део тог народа пљује, распиње или пак брзоплето осуђује. Стога, верујем, сложићемо се, да у неком морално-одговорном и историјско-призвањском смислу, – данас је најтеже бити Српски Патријарх! Пођимо само од неколико неоспорних чињеница које ћемо кратко размотрити.

Са једне стране Српски Патријарх је као хришћанин, а посебно као Православни Патријарх, дужан да, колико је то у његовој моћи, он има најбоље односе са представницима власти, јер Свето Писмо директно заповеда: “Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене. Зато, ко се противи власти, противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе. Јер старешине нису страх за добра дела, него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гнев на онога који чини зло. Зато је потребно покоравати се не само због гнева, већ и због савести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божији који се тиме постојано баве. Подајте дакле свакоме што сте дужни. Коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част. (Римљанима. 13. глава).“ А које су то власти биле у првом веку хришћанства у којем је живео свети Апостол Павле, када је он тако узвишено говорио о њима и позивао на послушност и таквим властима, јер су од Бога установљене? Да нису можда биле хришћанске? Не, нису! Биле су то власти идолопоклоничких царева римских, које не само да се нису клањале Истинитом Богу, већ су отворено служиле каменим, ливеним или дрвеним идолима, а неретко су чак и најстравичније гониле хришћане. Сетимо се само римског цара Нерона који је тада живео и владао.

Дакле, као духовно лице највећег ранга, а пре свега као хришћанин, Патријарх Српски је дужан да се управља по учењу Цркве Христове и по мудрости Светога Писма. Он је стога дужан да се и лично покорава властима у свему што се не противи закону Божијем, и да тако поучава и своје свештенство и свој народ, па чак ако су те власти и идолопоклоничке или чак и отворено непријатељски окренуте против Цркве Божије, што у Србији није случај. Он је дужан да са властима гаји најбоље могуће односе, како ради мира према Цркви, тако и ради своје савести и свеопште користи за друштво. Кажем, треба се покоравати властима у свему, осим ономе што се противи Закону Божијем, јер је опет речено у Светом Писму, овог пута директно од Господа Исуса Христа: “Подајте цару царево, а Божије Богу“ (Марко 12, 17).

Шта је дакле то царево, где се њему треба одмах изаћи у сусрет, а шта Божије, које се не сме издати ни онда када цар то евентуално затражи од људи? Царево је дати цару порез али и поштовање према царевом достојанству. Царево је и све оно што иде уз то – одлазак у војску, одбрана државе, учествовање у свему што цар нареди за општу корист отачаства. Сетимо се, на пример, светог Великомученика Георгија, који је био официр Римске Војске, и који је служио ту и такву војску чији је цар био незнабожац, гонитељ хришћана и безбожник Диоклецијан. И он је, испуњавајући дужност према властима, служио цару све док цар од њега није захтевао да се одрекне Господа Исуса Христа тј. Вечне Правде, Вечне Истине, Вечне Љубави, Вечнога Бога. Тек тада је свети Георгије одбио послушност цару, јер није желео да човека и човекову грешну вољу, па макар тај човек био и земаљски владар, стави испред Бога и Свете Воље Божије. Или како је мудро говорио преподобни Јустин Ћелијски: “Вечити је пут Цркве Христове кроз овај свет: прво Бог, па онда човек; напред Бог, а за њим човек: Господ Христос да буде у свему први (Кол. 1, 8).“

А Божије? Шта је то Божије што се Богу треба дати, и то на првом месту? То је – срце наше, ум, душа, савест, тело тј. читаво људско биће, које је призвано да на првом месту, и у целини, по првој заповести Божијој – Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом снагом својом … а тек потом да … љуби ближње своје као саме себе. Постоји дакле јасна граница између ингеренција царева земаљских тј. руководиоца на државним функцијама, и ингеренција које припадају искључиво и само Богу, и где би било какво попуштања земаљским властима, ако би оне тражиле нешто што је супротно Богу и Божијој Правди, Љубави и Истини, било изједначено са богоиздајством. Зато нас Свето Писмо опет учи: “Богу се треба већма покоравати него људима (Дела Ап. 5, 29).“ Осврћући се на ове речи светог апостола Петра, Преподобни Јустин Ћелијски благовести: „Покоравати се Богу већма него људима – То је начело Цркве над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима … Власт је у начелу од Бога (Рим. 13, 1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију. Власти се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су „слуге Божије“, и као слуге Божије. Покоравати се властима зато што као слуге Божије носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божије, „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добром делима, када власти гоне Божије добро, и највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити.“

Којим средствима се дакле треба борити и у крајњој нужди по Цркву Божију? Светим и јеванђелским средствима, а то су – пост, молитва, љубав, кротост, мудрост, исповедништво, Свете Тајне и свете врлине. Патријарх Српски је дакле, као духовни отац нације, уз савет и сагласност свих архијереја СПЦ, дужан да по јеванђелским принципима, са једне стране гаји најбоље могуће односе са државним властима, а са друге стране да јасно разазна, расуди и препозна Вољу Божију, вољу људску и вољу демонску, како би остао веран Вечном Богу и својој савести, и, колико до њега стоји, и колико је то уопште могуће, има коректан и конструктиван однос према властима. Судећи по нашој свесрпској историјској призваности, наш Патријарх Српски је и раније кроз историју био а и данас јесте дужан … и стићи и утећи и на страшном месту постојати … што није ни мало лако бреме. У исто време, Патријарх Српски, као негда и Његош, за кога Иво Андрић рече да је “трагични заточник Косовске мисли“, има обавезу пред Богом, народом, светим српским владарима и целим мученичким Косметом, остати веран и завету светог Цара Лазара који гласи … Земаљско је за малена царство, а Небеско вечно и довека. Сложићемо се ваљда сада сви у општем закључку – то није ни мало лако бреме нити и мало лак задатак.

На крају крајева, најчешће посматрано не бира Црква власти које владају неком државом. Често се деси да на чело једне државе дођу власти које су чак отворено богоборачке и крајње антицрквене, као на пример у време СССР-а и безбожних бољшевика. Посебно од 1917. до 1941. године, када се рекама лила крв хришћанска у целој Русији. Ми за наше власти у Србији то не можемо ни приближно рећи. Наше државне власти имају својих мана и својих врлина, но у великој мери, наше власти материјално помажу СПЦ и дозвољавају веронауку у школама. Тако није било у бољшевичкој Русији у време светог Патријарха Руског Тихона. Али, и тада, у време највећег гоњења Цркве Христове у Русији, свети руски Патријарх Тихон је 1923. године, написао између осталог и следеће: “Руска Православна Црква … је дужна да буде, и биће, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, и сваки покушаји, ма од које стране они долазили, увући Цркву у политичку борбу, дужни су бити одбачени и осуђени“ (1. јул. 1923. године). Дакле, ову посланицу није писао било ко, већ свети Руски Патријарх Тихон. Он је и 7. јануара 1925. године у једној другој посланици, држећи се строго канонске улоге Цркве у овом пролазном свету који у злу лежи, написао још прецизније: “У годинама грађанског рата, по вољи Божијој, без које се у свету ништа не дешава, на чело Руске државе стала је Совјетска власт. Не грешећи против наше вере и Цркве, не допуштајући никаквих компромиса и уступака у области вере, у грађанским односима ми смо дужни бити искрени према Совјетским властима и радити на опште добро, саображавајући распоред спољашњег живота и делатности са новим државним устројством … Заједно са тим ми изражавамо увереност, да ће успостављање чистих, искрених односа, подстаћи нашу власт да се према нама односе са пуним поверењем“. Ако су ово речи једног светог Руског Патријарха, а јесу, заиста не знам колико би ми требали бити некоректни и безобразни па да због речника црквене дипломатије, који је вековима постојао у Цркви, пљујемо по Српском Патријарху, само зато што је он на један дипломатски начин покушао осоколити Председника Вучића, да буде веран Космету и свом задатку до краја.

А сада да питамо себе и своју савест – у чему је то онда Патријарх Српски погрешио и да ли је уопште погрешио у односу према Космету и нашој свештеној историји? Је ли он можда позвао на издају Космета? Наравно, није! Да ли је можда он посаветовао Председника Вучића да говори онако неодређено и уопштено о Космету, како је говорио пре неко вече у Интервјуу РТС-у? Наравно да није. Да ли је можда Патријарх прећутао да јасно изрази свој и став СПЦ по питању Космета у својој Божићној Посланици? Наравно да није, већ је Српски Патријарх врло јасно рекао да су Косово и Метохија наша земља, наш Јерусалим и наш вечни залог, истакавши и следеће: „Особито позивамо све верне да, у овој тихој ноћи, срцем и душом буду једно са многострадалним православним српским народом који верно чува и брани сваку стопу свете земље Косова и Метохије, која нам је, не заборавимо никада, дарована од Господа као вечни залог. Времена бурна су долазила и пролазила. За све то време наши преци су у својим срцима неизбрисиво носили Пећку Патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Бањску, Дечане, Свете Архангеле и на хиљаде других светих олтара широм Косова и Метохије. Знали су и памтили ко је на ту свету земљу крочио још у давном седмом столећу и раније, како бележе византијске хронике. Знали су ко је остављао записе на грнчарији из 9. века и ко је отварао прве школе при манастирима, писао књиге, живописао фреске и иконе, зидао храмове, отварао прве болнице, писао словенске књиге… Знали су да је велики рашки жупан Вукан у 11. веку одбранио град Звечан. Знали су који су владари из лозе Немањићâ, Лазаревићâ, Бранковићâ, Петровићâ, Обреновићâ и Карађорђевићâ подизали светиње широм српске земље. Све су то знали наши преци, браћо и сестре. А знамо то и ми, њихови потомци. Знамо још нешто. Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога, јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша света земља. И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме,“ – ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, – „нека ме заборави десница моја!“ (Пс. 137, 5). И не само то. Наш Српски Патријарх Иринеј је и у Вечерњим Новостима пре пар дана, потврдио да … „У Српској Православној Цркви не постоји подела око дијалога о Косову и Метохији. Опште је познат став Цркве о нашој светој земљи и чврсто верујем да по том питању неће бити размимоилажења.“

Чему онда толика сумња у Српског Патријарха? Чему онда пљување по Његовој Светости? Одакле онда данас код појединаца тај негативни набој према најважнијој личности у српској историји – Патријарху Српском? Није ли од незнања нашега? Зар, због нашег незнања, и само зато што је наш Патријарх на један дипломатски начин покушао осоколити Председника Србије г. Александра Вучића, да он као председник државе остане веран Космету, назвавши председника државе “човеком који се лавовски бори за свој народ, и који је дар од Бога!“, ми сада требамо каменовати нашег Свјатјејшег Патријаха? Или, пре ће бити похвалити. Или је можда таква врста дипломатије у Цркви непозната и грешна? Наравно да није непозната а није ни грешна. Већ смо горе, кроз обраћање светог Руског Патријарха Тихона, навели речи дипломатског али и канонског односа према најбезбожнијим властима у XX веку, бољшевичким властима у СССР-у. Дакле, било је у историји Цркве и далеко веће дипломатије у речима од ове дипломатије нашег Патријарха, па су је опет изговорили велики и свети људи Божији. Хоћемо ли навести још који пример? Хајдемо. Неће ми бити тешко.

Сетимо се на пример дипломатске речи светог Марка Ефеског, из 1438. године, када се на Фераро-Флорентинском Сабору обраћао римском Папи Евгенију IV. Оном папи Евгенију који је, што је најопасније по људске душе, покушао да сазивањем Сабора у Италији преклони православне на унију са Римом, и одвоји их од спасоносне вере православне. Тада је 1438. године св. Марко Ефески, у обраћању Римском папи, користио језик много теже и веће дипломатије од Патријархове, рекавши између осталог Римском папи, следеће: “Хајде дакле пресвети оче прими чеда своја, која ти дођоше из далека, са Истока; и загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе, и сада прибегоше твоме наручју … Докле ћемо се ми који имамо истога Христа, и исте смо вере, борити једни против других и гложити међу собом“. И, је ли због ових речи свети Марко Ефески мање свет или је престао бити свет због њих? Наравно да није.

Дакле, ако је свети Марко Ефески у XV веку, могао Римског папу у дипломатском духу назвати пресветим оцем а римокатолике људима исте вере и истога Христа са православнима, па да опет буде свети Марко Ефески, ко онда, у овом значајном и осетљивом политичком тренутку за Србију и цео српски народ, може замерити Патријарху Српскоме који је дипломатски и са надом покушао осоколити Председника Србије назвавши га „човеком који се лавовски бори за свој народ, и који је дар од Бога“?

Но, о чему ја причам? Гле, и у Светом Писму имамо таквих сведочанстава о црквеној дипломатији која сваком прилази са надом и сваком даје шансу, као што је и наш Српски Патријарх са надом и похвалио Председника Вучића. Гле, у Делима Апостолским чак и свети Апостол Павле, дипломатски и са надом, најокорелијим идолопоклоницима на Ареопагу похвално говори: “Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни“ (Дел. Апост. 17, 22). Шта би било да наш Српски Патријарх то каже Председнику Вучићу? Да ли би га преки критичари одмах разапели на Теразијама? Како су неки безумници кренули, и то би им било мало.

Да ли ће и сада, после свега написаног, неко бацити камен на Патријарха Српског за његов речник наде и црквене дипломатије? Можда и сада има таквих, но, присетићемо се на самом крају оних речи Христових: “Који је међу вама без греха нека први баци камен“ (Јован 8,7) 

Ја нисам толико безуман да тако нешто и помислим а камоли да урадим. А ви?

Игуман Петар (Драгојловић),
Настојатељ Манастира Пиносава

Опрема: Стање ствари

(Поуке.орг, 16. 1. 2018)

Advertisements

3 thoughts on “Игуман Петар (Драгојловић): Не бацајте се камењем на Српског Патријарха”

  1. „До сада ми смо имали веру која ни у чему нема недостатака, и ми немамо потребу ни за сабором ни за актом неке уније, да би се научили било чему новијем, ми – који смо синови и ученици Васељенских Сабора, и на њима и после њих прослављених Отаца наших. Са том вером ми се надамо изаћи пред Бога и добити отпуштење грехова, а без ње ја незнам каква ће нас праведност ослободити од вечног мучења. Онај који хоће и покушава да ми одбацимо ову веру и уведемо другу, новију, макар он био и анђео с неба – нека буде анатема, и нек исчезне сваки спомен о њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само – једини Бог, Који нам је и Сам и кроз Своје ученике предао ту веру“! (Послан. игуману Ватопеда).

    И, је ли због ових речи свети Марко Ефески мање свет или је престао бити свет због њих? Наравно да није.

    Свиђа ми се

  2. “Свети Козма Етолски – Поуке и пророчанства“, књига 52, Цетиње, 2ооо., стр. 150:
    “56. Доћи ће време када неће постојати овакав склад као данас између народа
    и клира /друга половина 18. века/.
    57. Клирици ће постати најгори и најнечастивији од свих.“

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. Данашњи ВИДЕО:
    „Mitropolit Amfilohije posetio 4 rimskih papa, Ep.Grigorije bogosluzi sa katolicima, Ep.Atanasije,itd“

    Погледајте мало потписнике недавног „Апела за одбрану Косова и Метохије“ који из других држава уче Патријарха српског и председника Србије, србству и Православљу, а погледајте шта раде они, Митрополит црногорско – приморски Амфилохије и владике захумско – херцеговачке Григорије и умировљени Атанасије. То је кад људи себи све допуштају и праштају а другима исто то и мање грешке и грехе строго замерају и осуђују их, баш како нас учи Господ који каже: „А зашто видиш трун у оку брата својега а брвно у свом оку не видиш? Или, како можеш рећи брату својему: Брате, стани да извадим трун који је у оку твојему, када сам не видиш брвно у оку својему? Лицемеру, извади најпре брвно из ока својега па ћеш онда видети извадити трун у оку брата својега.“ (Јеванђеље по Луки, глава 6, стихови 41 и 42). И погледајте још неке занимљивости у овом мом видеу малопре објављеном.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s