Михаило Меденица: Вера у неверу или А, за којег си ти владику?

Боли ли патријархово усхићење да самом Господу треба да захвалимо на Александру Вучићу – не! Зашто би болела реч човека који на њу има права, баш колико и владика Амфилохије да тог истог „посланика небесног“ назове издајицом највеће светиње – Србије

Дошли су дани када нам је мир у срцу и души потребнији неголи икада у историји славе и страдања Србије, страхујем.

Успели су да нас убеде како постоје две, три… не знам колико Србија и како нам ваља разбројати се којој припадамо, а она вазда недељива и блага мајка свакоме од нас!

Долазе дани када очигледно ваља довршити с оним што је мученом Србљу остало као збег од ала и врана – вером, па таламбаси јада и бескорења бију да заглуше звона и клепала док се и ту разбрајамо уз којег смо владику?!

Нисмо, браћо и сестре, владичанско стадо (и патријарх је владика) већ Божије и не дајмо да нас живе сахране у вери да се више нема веровати у шта!

Стотину пута сам написао и поновићу – Господ верује у нас и када ми не верујемо у њега, те јесмо сви његови, јесмо саборни пред нашом светом Српском православном црквом све и да се кандила и воштанице у њој посваде и разврстају коме служе и саслужују!

Паднемо ли данас – пали смо довека! Не као људи, човек је паду склон, већ као духовна бића која чине да се човек паду склон придигне кад посрне и корак начини траг у бескрају а не тек отисак у блату, непостојан ни папратиште да повије кад прође кроз њега!

Црква није камен до камена већ човек до човека, човек разборит и разуман да види и када му очињи вид варају лажју да је истина колико несоји желе да их је а не само једна – обожен смо и заветован народ!

Дошли су дани највећег немира. Дани које желе да нам наткриле тмином својих душа тукући о полупане тепсије убеђујући нас да је и то бат звона.

Одзвањају и шупље главе али то није позив на литургију…

Није Христ пострадао за наше грехе да бисмо ми данас поверовали како човек- човека носи ко свој крст!

Крст није терет већ благослов! Пут ка Голготи је стаза сваког од нас ка смислу постојања! Њихов мрак је наше предсказање зоре а не страх да без њих сванути неће…

Турци за свог вакта су побили и појаничарили Србља али нису убили Србију колико ови данас бију о њу тврдећи да је исповедају док не испусти душу.

А, душа Србије смо ми! Ми, верујући у човека каквим га је Бог створио, без разлике што ту милост небеску неки називају другачије.

Мира нам треба, мира нам не дају али од њих га не треба ни тражити јер сами су собом неумирени, сироти!

Залудно и глупо у нељудима тражимо људе док промичемо сами себи ко намерници које нисмо стигли да уставимо и свратимо на конак.

Боли ли патријархово усхићење да самом Господу треба да захвалимо на Александру Вучићу – не!

Зашто би болела реч човека који на њу има права, баш колико и владика Амфилохије да тог истог „посланика небесног“ назове издајицом највеће светиње – Србије!

Издао је, да, много пре него што је спустио руку на Мирослављево јеванђеље заклињући се да ће…

Да ће шта, добри моји?

Сачувати Србију тако што од ње неће сачувати ништа више од онога што је довољно да се њоме влада довека!

Најскупља реч јесте Александар Вучић јер очигледно највећу цену ваља платити и за веру и за неверу у њега, али то је наш пад, наше посрнуће, ми смо широм отворили порте цркава у себи и дозволили да заваде икону с иконом…

Нека владикама владичанства, прах и пепео је то, нека и Вучићу вере да је Свето писмо његов дневнички запис, но где је нама вера?!

Вера у себе, вера да живот у страху није узвишена храброст, вера морамо сачувати човека да човеку покаже стазу којом поносно корачају људи?!

Дошли су дани, а иду још гори, у којима ће чинити све да нам корен свежу око гуше чинећи да нас сваким кораком сапне и гуши.

Саборни смо народ, не дозволимо да једног поделе на двоје и убеде како левом ногом ваља на једну страну а десном на другу…

Свакоме су од нас на длановима и стопалима трагови пободених клинова, без разлике веровали или не у Господа, јер поновићу док не усахнем – Господ верује у нас и када ми не верујемо у њега!

Не дозволимо да нас плаше Србијом јер мајке се дете не плаши!

Не делимо се у страху једни од других већ саберимо у храбрости један за другог, а онда ни стотину Вучића неће моћи да уставе Мораву, Дрину, Дрим, Морачу и убеди нас да то нису наши Јордани и да свака рука отргнута с окова њихове лажи- није крститељска…

Опрема: Стање ствари

(Два у један, 10. 1. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s