Душан Ковачев: Слика Уроша Предића „Банатски сељаци пред вратима адвоката“

У Зрењанину је недавно јавно изложено платно Уроша Предића које по својим обележјима има изузетан национални значај за Србе у Банату. Зрењанин је сачувао скицу-реплику Предићевог дела „Банатски сељаци пред вратимa адвоката“. Дело великог српског сликара можда има својство националне иконе, историчари уметности тек треба да га протумаче, а српска јавност тек треба да буде упозната са њим

Душан Ковачев и Михајло Кулачић на изложби у Зрењанину уз Предићеву слику „Банаћани пред вратима адвоката“ (Фото: Зоран Међо)

Не ишчупа се,
ко ни паор
из фишкалских шака
Народна пословица из Баната

Аутопортрет Уроша Предића. Фото: I Love ZR

Српски сељаци су на територији хабсбуршке монархије од почетка били у неравноправном положају, не само због положаја националне мањине и толерисане вероисповести.

Правној заштити српских пољопривредника у хабсбуршкој монархији је веома сметало слабо познавање прописа и непознавање латинског, немачког и мађарског језика, упркос чињеници да су трудом српских правника урбаријални законици ипак превођени на српски језик.

 


Историја српске народне пропасти у паорском стању хабсбуршког поретка


„Уредба заради паорах“ ћесара Јосифа II из 1795. Фото: Дигитална библиотека Матице Српске

Сеоба Срба у Русију 1751. године изазвана је народним огорчењем чим је ћесарска власт Србима одузела статус, претворивши их у обесправљену класу паора.

Класно унижени и везани за кулук и друге видове феудалног подложништва спахијама и државним и градским управама, српски сељаци су мучно заковани паорским подложништвом свуда осим у Војној граници (милитарији) и Великокикиндском дистрикту.

Јосиф II je тек 1895. године донео „Уредбу заради паорах“. Правна заштита земљорадничких подложника од локалних свемоћника била је у овом поретку средњоевропског крепосног права потом била могућа једино помоћу скупе адвокатуре пред жупанијским судовима, па је остала трајно сапета и сасвим неизвесна.

Било је и много адвокатских превара необразованих и лаковерних српских ратара, нарочито таквих који су били склони тужакању пред судовима. О том стању сведочи народна пословица коју је записао Стеван Сремац у новели „Поп Ћира и поп Спира“: „Не ишчупа се ко паор из фишкалских шака.“ Корупцијом су управљали адвокати путем система дишкреција управи, о чему књижевно сведочи роман Јакова Игњатовића „Чудан свет“.

Књига Ђорђа Натошевића „Зашто наш народ у Аустрији пропада“ из 1866. године. Фото: Дигитална библиотека Матице српске

Формално ослобођење некадашњих паора од феудалног подложништва након 1849. године је само заменило спахијску моћ свемоћју угарске државне бирократије, па изазвало масовно пропадање српских сељака и њихових села.

Пропадање српског сељаштва у родној Српској Црњи било је парадигма овог стања, па га је Милутин Јакшић употребио као мотив за писање приповетке „Мита Бродар“. Аустријско „ослобођење паора“ од феудалних окова је, брзо се показало, било превара.

Ново економско класно подложништво је постало гори терет од трпљења „ига паорства“. Бивши кметови (јобађи) уваљени су у скупе и неравноправне парнице са некадашњим спахијама, а са некадашњим слободњацима заједно су постали жупанијски паори, подложници подвргнути жупанијским чиновницима (беамтерима).

Модерно доба је Српски народ под влашћу Хабсбурга проводио у јадном стању којем је још 1866. г. сведочанство објавио Ђорђе Натошевић, у знаменитој књизи „Зашто наш народ у Аустрији пропада“.


Како је слика „Банаћани пред вратима адвоката“ названа „Ране наших сељака“


„Урош Предић (1857-1953), монографија Миодрага Јовановића у издању Галерије Матице српске из 1998. године.

Важно сведочанство статуса обесправљености српских сељака у хабсбуршкој монархији је слика Уроша Предића „Банаћани пред вратима адвоката“, коју је велики српски сликар насликао 1886. године, а њену скицу-реплику је поклонио Удружењу Војвођана у Београду. Предић је ту реплику израдио 1938. године и она се данас чува у Народном музеју у Зрењанину, инвентарски заведена под називом „Ране наших сељака“. Иако су водећи људи управе музеја у Бечкереку, преваривши Предића, његову реплику однели 1944. године из просторија Удружења Војвођана у Београду – да би је присвојио Музеј Бечкерека – велики уметник је био човек широке руке и ово своје дело је поклонио градском музеју. Отуд Миховил Томандл у раду „Библиографија и списак радова Уроша Предића“ (Зборник за друштвене науке, Нови Сад, 34, 1963), наводи Предићеву реплику у инвентару Народнога музеја у Зрењанину. Предић је с разлогом имао дуобко поверење у своје Банаћане, па је прешао преко несаавесности окупационих управитеља музеја. Општа јавност је о Предићевој реплици поново обавештена тек крајем XX века, када је њену црно-белу фотографију објавио Миодраг Јовановић у монографији „Урош Предић (1857-1953)“ у издању Галерије Матице српске (Нови Сад, 1998). Миодраг Јовановић је био наш велики историчар уметности, родом Банаћанин из данашњег Зрењанина, који је својим радом и јавним иступањем редовно упозоравао српску јавност против самопорицања српске ликовне уметности. О значају Миодрага Јовановића, данас на интернету сведочи чланак Мирослава Рајковића „Мостови српске уметности“ (Планета).

Црно-бела фотографија Предићеве слике је уз белешку сликара о њој објављена у монографији Миодрага Јовановића „Урош Предић (1857-1953)“

Предићева реплика је, по свему судећи, први пут градској јавности приказана тек 2005. године на изложби радова Уроша Предића, када је помињу Светлана Михајловић-Радивојевић и Јелена Кнежевић у каталогу „Урош Предић: слике из фонда Народног музеја у Зрењанину и Народног музеја у Панчеву“ (НМ Зрењанин, 2005). Јавност је на значај ове реплике 2014. подсетио историчар уметности из Зрењанина Дејан Воргић на блоту „Банатека“, у чланку под насловом „Како се слика Уроша Предића под насловом `Банаћани пред адвокатовим вратима` нашла у Народном музеју у Зрењанину“.

Воргић досновно наводи: „Године 1938. Урош Предић насликао је реплику своје слике „Банатски сељаци (или Банаћани) пред адвокатовим вратима“ из 1886. Ова првобитна слика је поклоњена Удружењу Војвођана у Београду, па је сликар одлучио да уради још једну верзију. Током рата 1944. године код Уроша Предића нашла се делегација из Банатског музеја из Бечкерека (претеча данашњег Народног музеја) коју су чинили тадашњи директор и бечкеречки Немац др Прагер, Лазар Николић из Ботоша и Грбић (сви чланови управе Музеја). Са овом делегацијом Урош Предић се договорио да музеју преда горе поменуту слику, а управа би му се одужила тако што би му донела одређене намирнице. Нажалост намирнице никада нису стигле, а Урош је цео догађај описао као превару. Прешавши преко овог инцидента, он га ипак није заборавио и напоменуо у својим личним записима, а слику је, како сам каже, `поклонио Банатском музеју`. Слика „Банаћани пред адвокатовим вратима“ је по приспећу у Музеј заведена под погрешним називом као `Ране наших сељака`, јер је вероватно покушано да се заметне траг читавом догађају. Овај погрешан назив слика носи и дан-данас.“

Миодраг Јовановић је у поменутој биографији објавио Предићеву белешку о судбини скице-реплике коју данас чува Народни музеј у Зрењанину


Реплика националне иконе на изложби?


Са отварања изложбе „Дакле Ви сте тај Урош Предић“ у Зрењанину 2017. (Фото: Зоран Међо)

У Културном центру Зрењанина је поводом 160 година од рођења великог сликара (7. децембра 2017. године) одржана свечана академија. Потом је у Салону Народног музеја у Зрењанину у организацији Оливере Скоко отворена изложба под називом „Дакле ви сте тај Урош Предић“. Оба догађаја су била ванредно посећена. О изложби је у Вечерњим новостима чланак објавио Слободан Пашић под насловом „Изложба у Зрењанину: Трајни Предићев Сјај“, 7. децембра 2017. г, а Ђуро Ђукић у Политици под насловом „Дакле, Ви сте тај Урош Предић“, 10. децембра 2017. Штампање каталога ове изложбе је управо у припреми.

На изложби је, између осталог материјала, поново изложена реплика слике „Банаћани пред вратима адвоката“, односно „Ране наших сељака“ из 1886. године, коју је према оригиналној слици израдио сам Урош Предић 1938. године. Нажалост, слика је изложена неупадљиво и без покушаја објашњења мотива којег Предићево дело описује.

Предићева слика је изложена на неупадљивом месту, само уз навод оба своја наслова – ауторовим и музејским називом под којим је заведена и уз навод двеју различитих година без додатног објашњења, што је деловало збуњујуће. Пријатно сам се изненадио када сам се на изложби срео са Михајлом Кулачићем, који је такође дошао на изложбу ради Предићевих „Сељака пред адвокатовим вратима“.


Излагање реплике без тумачења њеног мотива


Непротумаченост мотива Предићеве слике која је настао 1887, након 130 година заиста предуго траје, а тумачење је заиста сложено.

„Банаћани пред вратима адвоката“, скица-реплика Уроша Предића коју је Народни музеј у Зрењанину јавности представио на изложби „Дакле ви сте тај Урош Предић“ децембра 2017. (Фото: Зоран Међо)

На реплици видимо двојицу банатских српских сељака који излазе из канцеларије адвоката Мора Кона очигледно незадовољни. Обојица су у сељачкој ношњи. У првом плану је српски сељак обучен у кошуљу и гаће од снежно белог платна и у опанцима, под белом јагњећом шубаром и белом кабаницом. То је стасит, млад човек. Обувен је у банатске српске опанке. Овај сељак је писмен и на то указује писаљка у његовој левој руци. Штапом који му је у десној руци упро је у плочник пред каменом плочом пурпурне боје и из ње, а из његовог погледа и телесног става се чини да не жели да стане на њу. Две троугаоне плоче поред оне пурпурне дискретно подсећају на мотив клиндре, троугаоне њиве парцелисане међу ленијама, која је у традиционалној пољопривреди имала нарочити значај за престиж ратара који је њен власник, што је данас углавном заборављено. Сликарева употреба геометријских мотива је композиционо оријентисана линијама на плочнику и захтева додатно тумачење.

Исечак из часописа „Бекеш“ јануара 1903. године, који помиње адвоката Мора Кона у Ђули.

Други сељак је иза претходног, старији је и ситније грађе. Његов штап је наслоњен на зид пред улаз у адвокатску канцеларију, а на његовом врху је чобански штап на којем је натакнута шубара од црног јагњећег крзна и тако веома подсећа на симбол „капа слободе“. Овај сељак је застао погрбљен пред пурпурном плочом да истресе нос, ради чега је извадио марамицу. Он је без кабанице, у дужем кожном ћураку, а обувен је у круте нелакиране црне кожне чизме високих сара, што показује да је бољег имовинског статуса. Оба сељака имају дугу косу, како је било типично за српске сељаке оног доба. различите су грађе и не делују као сродници.

Обојица сељака су окренута леђима према варошком господину који прилази вратима адвоката. Уз истресање носа, све то представља израз презира сељака према грађанској вишој класи. Тај оседели варошки господин је рашчешљаних бркова и у грађанској ношњи. Такве су наши сељаци презириво називали „капуташем“. Његове црне чизме са високим сарама су лакиране, а у руци му је бела свилена марамица. Две беле марамице је претходно бацио на плочник пред сељацима. Одложио је свој шешир на зелену полицу припремљену пред вратима и сељаке који су му окренули леђа гледа с презиром. Куцајући на врата канцеларије десном руком упућује им врло непристојан, ласциван гест.

Ко је адвокат Мор Кон и зашто је мотив везан за његову канцеларију? Истини за вољу, не знамо. У Ђули је постојао адвокат овог имена и презимена, о чему сведочи мађарски часопис „Бекеш“ јануара 1903. године. Овај траг додатно збуњује, пошто у Ђули тог доба уопште није било Срба, а оригинална верзија Предићеве слике је настала скоро две деценије пре писменог трага овог адвоката у Ђули. Осим тога, Ђула није у Банату. Не знамо ни какав догађај описује мотив са Предићеве слике, нити зашто је он био толико значајан Предићу да га ликовно забележи.

О слици би се можда више могло сазнати испитивањем белешки самог Уроша Предића. У сваком случају, отворена је тема историчарима уметности за једно истраживање, а на новинарима је да јавности саопште истину о важном делу уметника.


Изнесимо благо српске народне културе из завичајних запећака


Радоје Драшковић на зрењанинској изложби посвећеној Урошу Предићу децембра 2017. (Фото: Зоран Међо)

Главна мука је иступити лично при промовисању завичајних дела националне културе.

Чика Урош„, монографија Радоја Драшковића о Урошу Предићу. Издање Банатског културног центра из Новог Милошева

Пола века је у култури све српско потискивано, а у Војводини, током „Велике војвођанске свађе“ у покрајинским кулоарима СКЈ, банатско је тада радо приказивано као примитивно и срамотно. На путу евроатлантске транзиције из никуда у нигде, национална српска култура се налазила под претпоставком кривице и догмом срамоте, а војвођанско аутономаштво је потом из биртија, подрума и шупа завичајне некултуре износило само простаклуке и глупости, па на сва уста представљало као особито „војвођанско“ само оно што је нашим старима било одвратно. Живи пример је њихова садашња промоција израза паор.

Време је да изнесемо пред јавност благо српске народне културе из завичајних запећка и украсимо њиме наш завичај. Сперимо са себе наслаге ропства и срама којим су душмани окаљали нашу националну и завичајну културу. Својом културом и те како имамо разлога да се поносимо. Огромна посећеност свечаној академији и изложби које су приређене у Зрењанину поводом јубилеја Уроша Предића показале су да је народ жедан своје културе и да му је мука од срамно безнадежног шунда којим га путем ТВ екрана и интернета свакодневно трују. Прекинимо да гурамо у заборав благо које су нам завештали стари. Откријмо своме народу дело Уроша Предића у свој његовој тананој лепоти, каквог нам је велики Орловаћанин предао. Банатски светлописац је имао вере у нас, чак и кад су га „господари културе“ варали. Дужни смо да испунимо завештање великог српског сликара.

Током трајања изложбе посвећене Урошу Предићу, у Салону Народног музеја Зрењанина представљени су романи Радована Влаховића „Бапа“ и његов наставак „1934“ у којима је аутор објаснио значаја мотива „клиндре“ у аграрној култури банатских ратара. Фото: Банатски културни центар

Захваљујем Слободану Трипковићу из Народног музеја у Београду и Зорану Међу фотографу из Зрењанина који су ми љубазно помогли у вези са материјалом. Нарочито се захваљујем Петру Петровићу из Народног музеја у Београду на љубазној стручној помоћи

Опрема текста: Душан Ковачев

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Нека 2-Новосађанка метанисала је пролетос како је у време Аустро-Угара Нови Сад био варош вруће чоколаде са шлагом, која се испијала у отменим ресторацијама уз анимир-музику…

    Немам појма – моја баба је са салаша крај Ботоње; њима тамо није служен какао, ни музика. Било их је 9 деце, нана и бабо у 1 соби; једна је сестра попила живу соду, и умирала недељу дана, пар месеци након што је туда прошла нека војска – што мене не асоцира на чоколаду.. ђаво би знао, биће да моја баба лаже?

    Добили бирачко право 1916-те, а после се жале ??

    Свиђа ми се

  2. Хвала Дишану Ковачеву за представљање нашег великог сликара а посебно за ретку и драгоцену анализу слике “Банаћани пред вратима адвоката”.

    Текст ме је подсетио на ђакона Ненада Илића који нам је недавно, на Рембрантовој “Ноћној стражи”, представио групни портрет поносних људи, задовољних због припадности истој групи.

    Паралелно са изложбом у Зрењанину, у Београду траје изложба слика Паје Јовановића. Велики сликар, патриота и дипломата, Паја ја живео и стварао у исто време кад и Урош Предић. 39 Пајиних ремек дела (“од чика Паје”) изложено је у музеју – кући Јеврема Грујића, Светогорска бр 17 ( domjevremagrujica.com ). У своје време, Паја је портретисао претке оснивача музеја Лазара Шећеровића и Александра Цонића.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s